Mogu drugi, a posebno Rusi, da pomažu koliko hoće. Kad god došla i sa čime god se pojavila, EU će nam ostati najdraža
Sve je te večeri (20. maja 2014) delovalo otužno. RTS prekida svoj kratki, rutinski izveštaj o sahrani Dobrice Ćosića da bi se uključila na jednu od mnogih konferencija za medije predsednika Vlade. Ova je ipak trebalo da bude izuzetna. Šest dana po početku katastrofalnih poplava u Srbiji stigla je pomoć Evropske unije. Pomoć je, zajedno sa sobom, dovela evropska komesarka za humanitarnu pomoć i vanredne situacije. Bio je to povod ne samo da se prekine izveštaj sa sahrane izuzetne nacionalne ličnosti nego i da se gledalište prepusti dvadesetminutnom maltretmanu jednog premijera i jedne komesarke.
Da, ono što se moglo čuti tom za RTS vanrednom prigodom trebalo je da posluži kao zamena za neoborivu činjenicu da se EU nije oglašavala (nit` romori nit` govori) povodom jedne prirodne katastrofe na prostoru, hteli mi to ili ne, njene nadležnosti. Taman kada smo već zaboravili ovim strašnim povodom da EU uopšte postoji, pojaviše se iznenada i gotovo na prepad, komesarka i njen domaćin. (Zoro je došao…). Na šta je ličila medijska nadoknada RTS za njegovu opravdanu ćutnju o višednevnom izostanku nekoga i nečega što za Srbiju zvanično nema aklternative.
Komesarka je bila izuzetno iscrpna i analitična. Nadugačko i lepo je objasnila svu složenost i postupnost procesa putem kojeg će EU pomoći Srbiji. Proces se, kako je rekla, sastoji iz tri faze: prva, kratkoročna – donela je dva agregata i sa njima stručnjake koji će ih pustiti u pogon; druga faza, srednjoročna – Srbija može da iskoristi nepotrošena sredstva iz predpristupne pomoći korišćene prethodnih godina; treća faza, ona najviše obećavajuća – Srbija može da dobije pomoć iz Fonda EU za vanredne situacije.
Nije komesarka bila škrta u objašnjenju ovih faza, posebno druge dve, buduću da je ona prva (agregati sada i ovde) ipak svima bila dovoljno jasna. Ali, i pored njene dobre volje i nesumnjivo dobrog raspoloženja, mnoge stvari iz ove dve faze su ostale nejasne.
Najpre, novoiskrsli izvor iz instrumenta predpristupne pomoći je veoma sumnjiv. U njega sumnjam i pored toga što se premijer tom prilikom zahvalio M. Devenportu i G. Svilanoviću, ličnostima od nesumnjivog autoriteta i njegovog ličnog poverenja, što su mu otkrili tu mogućnost. Naime, kada je reč o udelu Srbije u ukupnom fondu predpristupne pomoći (vežeći za period od 2008. od 2014. godine), prema izveštajima Komisije, tu nije ostalo mnogo sredstava imajući u vidu pohvalne ocene Komisije da ih je Srbija koristila godišnje u visini od 96-97 odsto. Gruba računica kazuje da bi od nekih 1.300 milona evra 3-4 odsto iznosilo 40 do 50 milona evra. Pitanje je, međutim, da li je moguće povući ta sredstva obzirom na činjenicu da je budžetski period njihovog korišćenja istekao krajem prošle godine, a to znači da su ona zauvek nestala.
Najzanimljivije je ipak komesarkino objašnjenje o načinu korišćenja sredstava iz EU fonda za vanredne situacije. U javnost je, najpre sa strane naših zvaničnika na čelu sa premijerom, lansirana suma od 500 miliona evra. Ta informacija trebalo je po sebi da interventno zaleči ranu o neprijatnom kašnjenju EU. Sledi, međutim, komesarkino objašnjenje. Prvo, za našu aplikaciju potrebno je deset nedelja za dokaz da je šteta veća od 0,64 odsto BDP Srbije. Potom za sve provere, planiranja, specifikacije i odmeravanja potrebno je oko tri meseca napornog rada pedantne briselske birokratije. Šta će ta mašina izbaciti od danas za pet-šest meseci, ko zna. U najbolju ruku, reč je o jednom (još jednom) obećanju Brisela Srbiji. Što bi narod u ovom delu Evrope rekao: ne lipši magarče do zelene trave.
Kada se čovek osvrne na ovaj događaj i staloženo razmisli: sve je na svom mestu. Propaganda ide drumom, a stvarnost šumom. Kao u svim našim poslovima sa Evropskom unijom. Iako se u liku svoje komesarke pojavila iznenada, EU je u Srbiju povodom poplava došla prerano. A zašto bi i žurila kada ovde uživa status naše sudbine. Mogu drugi, a posebno Rusi, da pomažu koliko hoće. Kad god došla i sa čime god se pojavila, EU će nam ostati najdraža.
Izvor Fond Slobodan Jovanović, 21. 05. 2014.
