SINIŠA LjEPOJEVIĆ
Da li se i zašto u javnosti kreira atmosfera nesreće i propasti
Najnovije poplave u delu Srbije su, uprkos nesreći, izazvale veliku energiju u javnosti i probudile već zaboravljeni osećaj solidarnosti sa onima koji stradaju i pate. Taj bljesak energije i to buđenje solidarnosti, bez obzira kako su bili inspirisani, su na neki način važniji i od same poplavne nesreće jer svedoče da u Srbiji, uprskos višegodišnjem zatiranju, još uvek ima snage i želje. Ali, kako se voda povlači, polako nestaju i energija i solidarnost a snaga i želja se povlače pred najezdom kulture prosjačenja. Na javnoj sceni se agresivno afirmišu razne molbe, pisma i vapaji da se pomogne, da se nešto pošalje kao da je smak sveta. To prošenje i moljakanje, posebno prema onima koji su Srbiju i bez poplava bacili u blato, poniženje je srpskog naroda i ugušiće njegovu snagu da se nosi sa nedaćama. Afirmacija kulture prosjačenja bi mogla biti najteža posledica poplava.
Da ne bude zabune, pomoć je, naravno, potrebna. Ovde je, međutim, reč o manipulacijama i politici. Prvo, poplave u Srbiji nisu retkost i ova majska nije prva, nije čak ni najveća poplava iako se uporno tvrdi da jeste. U novijoj istoriji najveće poplave su bile 1941. i 1966. godine. Nemaju smisla ni rasprave ko je kriv za poplave. Poplava ne bi ni bilo da nije vode, to je osnovno, a to što državna infrastruktura godinama ne funkcioniše, što se raspala, neka je druga tema. To je izbor modela društva koji urušava sve ono što jednu državu čini državom. U tom smislu je deo krivice i na sadašnjim vlastima, ali, ipak, da nije bilo vode, ne bi bilo ni poplava.
TEŽIŠTE NA POMOĆ IZ EU
Zato, utisak je, te rasprave zaista nemaju smisla sve dok je na snazi aktuelni model društva. Ali odgovornost aktuelnih vlasti je, međutim, u kreiranju javne scene povodom poplava, u stvaranju konfuzije i neprestanim nejasnoćama oko toga šta se desilo i šta se dešava. Bez ikakve potrebe se danima krije broj žrtava, što je bespotrebno otvorilo prostor manipulacijama i sumnjama. Nerazumno je da su na konferencijama za štampu zabranjena novinarska pitanja. Pa onda licitiranje sa visinom štete. Još uvek se zaista ne može odrediti kolike su stvarne štete i verovatno nikada neće biti ni utvrđene jer prosto je to nemoguće. Prema sadašnjim zvaničnim procenama, štete se procenjuju na oko 170 miliona evra. Ali, istovremeno, oni koji javno kažu da su štete tolike na nekom drugom mestu tvrde da su one oko milijardu evra. U takvom ambijentu se onda javnost svakodnevno zasipa vestima kako su vlasti iz Beograda odaslale pisma i molbe po belom svetu da se pošalje pomoć jer je za Srbiju, sugeriše se, došao sudnji čas.
I sve to u osnovi bez ikakve vidljive potrebe. Ali u svemu tome ima i sistema, ima politike. Na to upućuje činjenica od koga se traži pomoć, zatim favorizovanje onih koji će da pomognu i selektivno medijsko predstavljanje onih koji pomažu. Vlast težište očekivane pomoći stavlja na Evropsku uniju (EU). Sugeriše da je to i prirodno jer Srbija je zemlja kandidat. EU će i pomoći, ali ne tako kako zvanični Beograd tvrdi. I ne treba se ljutiti na EU zbog toga što će da izostane očekivani nivo pomoći jer Unija jednostavno nema mehanizme za pomoć, o kojoj govori Beograd.
Unija drugačije funkcioniše. Na primer, sistem u EU je takav da štete od poplava ili neke druge prirodne nepogode uglavnom snose osiguravajuća društva, a ne države, one samo popravljaju ono što je državno, infrastrukturu. Nadalje, EU je birokratska struktura koja sporo reaguje, a, kada i nešto počne, onda je to za nju posao (biznis), a ne humanitarni rad. Unija nije Crveni krst. Već je najavljeno da će pomoć EU koordinisati njenih 200 ljudi, koji će i „pojesti“ najveći deo pomoći. Sve to je i nerazumevanje prirode EU, ali suština je, međutim, u političkim ciljevima i Beograda i Brisela, a ne u pomoći jer se u ovim teškim trenucima javnosti Srbije nastoji nametnuti da je EU jedini spas. Drugim rečima, zloupotreba nesreće.
Na toj osnovi je i medijska selekcija u afirmisanju onih koji su već pomogli. Prva je Srbiji konkretno pomogla Rusija, što je i logično jer Srbija sa Rusijom ima međudržavni ugovor o saradnji u slučaju elementarnih nepogoda. Ruski spasioci su svojom obučenošću i hrabrošću kao i opremom bili ključni u odsudnim trenucima u Obrenovcu. Kada se čitaju mediji, ne stiče se takav utisak. U skoroj budućnosti mnogo je realnije da konkretnu pomoć upute pojedinačne zemlje, a ne EU kao takva jer one imaju drugačije sopstvene mehanizme. Ali i tu će politički ciljevi biti presudni kao i sama struktura pomoći. Jer Srbija mora sama da napravi projekte potrebne pomoći, ne mogu stranci sami da određuju šta je potrebno.
ATMOSFERA ZA PRODAJU „ZLATNIH KOKA“
Da bi se kupio još jedan politički dan, vlast je najavila donatorsku konferenciju. Onda se ispostavilo da to nije bila nikakva donatorska konferencija, nego skup amabasadora na kome je dogovoreno da se organizuje, kako je saopšteno, „prava donatorska konferencija“. I to je još jedna iluzija a u političkom smislu obmana. U novijoj istoriji ni jedna donatorska konferencija za nesreće širom sveta nije donela ništa od onoga što je obećavano. U proseku realizacija dogovorenog je između šest i deset procenata.
Utisak je da se nesreća, sada kada se voda povukla, nastoji iskoristiti i za ostvarenje nekih ranije preuzetih obaveza Beograda, konkretno za nepopularnu prodaju preostalih državnih kompanija, i to samo onih koje još jedine donose zaradu, jedinih „zlatnih koka“. Nastoji se stvoriti atmosfera nesreće i propasti koja bi mogla pomoći tu nepopularnu prodaju.
U prevodu, poplave se nastoje iskoristiti za novu pljačku Srbije. Industrija nesreće. Potencijalni kupci ne čase ni časa, pa su preko svojih predstavnika u za javnost nejasnoj Evropskoj banci za obnovu i razvoj već poručili zainteresovanost za kupovinu Telekoma, Aerodroma Beograd i Dunav osiguranja. Dunav osiguranje je veoma važno jer će tu tek biti mnogo para pošto će Srbija na svom evropskom putu morati da sledi evropsku praksu da se osigurava sve i svašta i da bez osiguranja nije moguća ni kupovina na pijaci.
Tokom poplava ljudi u Srbiji su pokazali i hrabrost i dostojanstvo u nesreći, ali moglo bi se desiti da ih uskoro zamene bes i razočarenje. Utoliko pre što će za sve biti potrebno vreme. Takvo u osnovi negativno stanje će posebno inspirisati atmosfera velikih očekivanja kada će bilo kakav konkretan rezultat aktuelnih vlasti biti viđen kao nedovoljan. Uz to dolazi poniženje izazvano afirmisanjem kulture prosjačenja i nametanja Srbiji statusa „sadaka zemlje“. Od sadake ne može da se živi, nego samo ponizi. Uprkos stanju javnih finansija, Srbija je još uvek bogata zemlja, i to bi trebalo imati na umu.
