ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Provereni put kojim je do sada išao – da zadovolji strance, a da narod drži mobilisan nadom – Vučiću su odnele poplave
1.
Voda se povlači, vanredna situacija je ukinuta, roba iz humanitarne pomoći pojavila se na pijacama, što će reći da se vreme straha i solidarnosti privodi kraju. Srbi Boga umeju da psuju, ali ne umeju da se na njega ljute, i zato će, kako im voda koja se povlači bude otkrivala dubinu ruševina, tražiti krivca na zemlji.
Istina, u sudaru, kako se kaže, hiljadugodišnje poplave i četvrtstoletnog kontinuiranog propadanja zemlje Srbija nije imala nikakve šanse. (Ne dao nam Bog da nam na sličan način neki zemljotres proveri koliko smo kvalitetno gradili u poslednjih 25 godina.) Naravno, neposredne krivce uvek je moguće naći: lako je ustanoviti da je neko potcenio opasnost, da je neko zakasnio sa obaveštavanjem naroda, neko je negde došao prekasno, ali, da je bilo moguće da sve to bude na svom mestu, ne bi Srbija ni spadala u red sistematski razvaljenih zemalja.
2.
E sad, ovo su dani između: strah je prošao, bes još nije nastupio. Postradali su još uvek na adrenalinu i od netom preživelog i od pažnje iz sveta, medija i svoje okoline. Bes će nastupiti kad se reflektori pogase, kad ostanu sa sobom i shvate da će svoje kuće morati da podižu sami, da im polja i štale neće povratiti niko sem njih i da idu ususret jednoj gladnoj jeseni. Biće to toliko velika drama i velika rana da se neće zatvoriti ni skalpom nekog predsednika opštine, ni šefa kriznog štaba, ni gradonačelnika.
Hoću da kažem – ovo je Vučićeva partija. U njoj će se voditi borba za „istinu“ o tragediji između njega i njegovih oponenata. Iako u njoj neće manjkati raznih medijskih i piarovskih tehnika, iako će i to biti borba za utiske, ona će, za promenu, ovaj put počivati na nečem drugom, nečem manje virtuelnom. U toj partiji Vučić će, naravno, moći savršeno uverljivo da objasni kako su on i njegovi ljudi potpuno nevini za sve što se dogodilo, i to mu neće biti teško. Problem je što to neće biti dovoljno.
3.
Ako nađe pare za obnovu života, ako tom svetu uspe da utera krov na kuću i frižider u kuću pre vrućina i ako im obezbedi šporet pre jeseni, biće to svakako podvig, ali ni to neće biti dovoljno. Šta god da dobiju oni koji su se proteklih dana identifikovali sa pozicijom žrtve, biće im malo, uvek će više gledati na one koji su dobili više, a ne na one sa manje. To nije ništa ružno, to je jednostavno život jednog sveta koji već četvrt stoleća preživljava izvan uobičajene socijalne sheme: preživljava uprkos svemu.
Zato će Vučiću, pored para, biti neophodno da do poslednjeg građanina, i postradalog i pošteđenog, spusti ideju obnove zemlje, a to je već vrlo ozbiljna stvar, ideološka čak, koja po širini i kompleksnosti prevazilazi čak i nabavljanje neophodnog novca. Bez samo jedne od te dve stvari Vučić će biti politički lider u jednom postkatastrofičnom dobu, a to će reći neka vrsta pedra, koji će možda moći da odlaže svoj viseći rasplet, ali ne i da ga spreči.
4.
Rekao bih da je i sam Vučić toga veoma svestan. Da nije, ne bi mu se u sredu posle sastanka sa Sumom Čakrabartijem iz EBRD omaklo da žestoko oponira sopstvenom ekonomskom programu iz premijerskog ekspozea, kojim je onoliko usrećio MMF i ambasadore. Vučić je tom prilikom dao prednost privrednom rastu u odnosu na štednju, čak rekavši da će ostati na postojećim merama fiskalne politike i da neće smanjivati plate i penzije.
Naravno, on zna da bez privrednog rasta od danas za nas neverovatnih 6-7 odsto nema nikakve šanse u obnovi jer, zna i to, koliko god da im se zahvaljuje, Brisel mu neće obnavljati zemlju. Politikom krvave štednje bez ozbiljnog plana rasta ne bi mogao da obnovi ni mnogo uređeniju zemlju od Srbije, a o Srbiji posle poplave da i ne govorimo. To će reći da, ako će da štedi, ništa neće da sagradi, ni najmanji mostić na Kolubari, i eto ti sveg onog sveta iz poplava da mu kaže kako mu je lično poslao onaj potop. Ako će da gradi, moraće da troši, ako će da troši, moraće da se dodatno zadužuje. E sad, ako će da troši toliko da bi pravio ozbiljan privredni rast, trebaju mu i ozbiljne pare, mnogo ozbiljnije i od onih koje bi dobio prodajom Telekoma. A gde tih para ima? Eto Vučiću problema.
5.
Zato nije prošao ni dan a već ga je nagazio jedan od upečatljivijih ovdašnjih primeraka kompradorskog ekonomskog novinarstva Miša Brkić, koji je rekao da Vučić ustvari izbegava reforme i da treba sređivati poplavljene krajeve, ali da bi oni trebalo da sačekaju da se najpre reši sređivanje državnih finansija. Brkićeva brza reakcija mogla je samo da nasluti koliko je neke ambasadore naljutila Vučićeva najava.
Naravno, niko ovde ne tvrdi kako će Vučić sad da krene antiMMF kursom, uostalom nije tek tako u svoju vladu uveo Kori Udovički, Vujovića i Krstića da bi ih naterao da troše i grade mostove niti su tek tako bezmalo svi srpski mediji kontrolori vlasti za račun zapadnih ambasada.
Ovde se radi o nečem drugom. O tome da je poplava toliko približila Vučićeve obale – onu na kojoj su uvek budni stranci i onu na kojoj je narod, prilično probuđen posle nesreće koja mu se dogodila – da on više nema prostora za balansiranje zadovoljavajući i jedne i druge. Neko će tu morati da bude veoma razočaran, a radi se o tome da je vizura naroda sad malo izmenjena jer ne možete nekoga ko nema krov nad glavom ili ne može na posao jer nema mosta preko reke ubediti preko medija da ima i krova i mosta, još manje da niste imali vremena jer ste hapsili Miškovića.
6.
Provereni put kojim je do sada išao – da zadovolji strance, a da narod drži mobilisan nadom – Vučiću su odnele poplave. Da je toga svestan, svedoči na svoj način izjava o privrednom rastu. Naravno, stranci još uvek imaju načina da Vučića zauzdaju, mada je uvek problem sa tim tipovima kojima se dozvoli da na izborima uzmu previše jer, ako ne reaguju na mošu, njihovo zauzdavanje može da bude i dugo i skupo. Tek, poplave su učinile nešto veoma važno: kad smo pružili ruke jedni drugima, počeli smo i da među sobom razgovoaramo o životu, shvatajući tada da naši životi ne liče na one na televiziji. Ta energija, kakve nije bilo pre dve nedelje, zahtevaće svoju artikulaciju.
Da je artikuliše može Vučić, ovako ili onako. Ako će je artikulisati za sebe, potražiće velike pare tamo gde može da ih nađe, i pokušati da taj narodni huk oblikuje u neku vrstu unutrašnjeg konsenzusa o državnoj i nacionalnoj obnovi, a onda i ideologije. Problem je samo jedan: da bi to mogao, morao bi da ima i nacionalnu politiku, a to se, osim narodu, ne bi dopalo nikome od onih koji mogu da mu naude. Ako ne to, artikulisaće narod protiv sebe, a taj narod, koji je u poplavama počeo među sobom da razgovara, možda i nije onaj bezopasni od pre.
7.
Naravno, postoji i treći put – da nastavi po starom i da disfunkcionalnost tog puta pokuša da sakrije nekom vrstok vanrednog stanja, u koje mu neće biti teško da sklizne posle poplave. Možda bi time poneki od raspleta uspeo da odloži, ali bio bi prvi koji bi uspeo da posle nekog vremena protiv sebe ujedini najnepomirljivije u Srbiji – narod i strance. Naravno, protiv sebe.
