SLOBODAN RELjIĆ: ZAŠTO ODLAZIM IZ NOVINARSTVA

Ovde se izbegava ono osnovno: mi novinari smo – najamnici Sklopilo se nekoliko elemenata...

Ovde se izbegava ono osnovno: mi novinari smo – najamnici

Sklopilo se nekoliko elemenata koji izvode u ovom trenutku na svetlost dana stanje u medijima. “Dogodio” se Devenport koji je, kao vrhovni sudija u ovakovoj zemlji, rekao da je stanje “vrlo nezadovoljavajuće”, smenjen je kolege Srđan Škoro iz moje doskorašnje redakcije, bilo je nekoliko TV-emisija u kojima su novinari dozivali nove zakone kao dodole kišu, a oglasio se i premijer. Čitav mehanizam se malo prodrmao i ogolio. A šta bi to moglo promeniti? Ništa važno. Propadanje će se nastaviti, jedino se sada posle Devenportove gramate čini izvesnim da će se na scenu vratiti deo prvoboraca “najevropljana”, koji su s DS širili ideologiju “Evropa nema alternative”, a koji su dolaskom Vučića na vlast malo skrajnuti. Vučić je od svojih nacionalista napravio nove “najevropljane”, ali sad će oni morati da podele plen sa omrznutim “stranim plaćenicima”. Pa će, kako reče jedan od njih koga je bolelo što su ga zvali “prozvođačem genocida”, sada zajedno da preskaču prag. Ali neće to svi preživeti. Bara je sve manja, a glad krokodila se ne smanjuje. I Devenport je javio da se ne sme dirati NVO-sektor, a u raspravi u Utisku nedelje se pojavila teza da glavni urednik Novosti nije dobar, jer ne prati državnu evropsku politiku. Ovako shvaćene slobode medija nije bilo ni u komunizmu. Ni jedan izvršni sekretar CK ne bi javno rekao da novine moraju slepo da slede državne činovnike. Takvo ponižavanje javnosti je moguće samo s demokratskih pozicija.

A šta znači kada glavni urednik Novosti, kako kaže Škoro, izgovori “mi nismo opozicioni list”?

— Ne znam u kome je kontekstu to rečeno, ali ni Novosti a ni druge naše novine ne mare mnogo za opoziciju. To se lepo vidi na svežem primeru DS. Zauzimali su prostora koliko svi zajedno, a sad staju u anterfile. Ovde, tek kad neko ode u opoziciju, shvati da nema slobode medija. Novine se samo preparkiraju. Sve je manji manevarski prostor da se stvaraju i prividi slobode. Ljudi u medijima su sve više izvršioci.

U kafanskim analizama ste to zvali “transmiterima”?

— Da. Deo direktive stižu sa vrha direktnom poštom, pa se pažljivi polaže u stubce, a dobri “profesionalci” za ostalo i sami znaju šta se gore misli. Danas novinari ni u kafani ne pričaju o slobodi medija. Od toga još žive samo u OEBSu. Društvo sve čini da ti amputira savest, a pošto je svuda bankrot pred vratima redakcija, mogućnost prelaska u neki drugi medij svedena je na minimum. U starom NINu su uvek postojale dve ekipe, jedna koja je radila punom parom, a druga delovala oponentski. Ako se ne slažeš sa uređivačkom politikom urednika koji je došao, nećeš dobiti otkaz. Danas je to potpuno izvesno.

KrsticTijanic Tadic Stefanovic u h 426455876

A kako tumačite stav Nebojše Spaića, glavnog urednika u NINu nakon privatizacije, da novinari treba da pišu šta misle iako će dobiti otkaz?

— Dobro znam čoveka koji je kod Spaića u NINu pisao četvrtinu onog što misli pa mu je on dao otkaz. To može da priča neko ko radi krizni PR za državne kompanije, a novinarski posao mu dođe kao dopunski rad. Znam dosta novinare, ali takve mogu nabrojati na pola prsta jedne ruke. Besmislica! Živi se od objavljenih tekstova. To je shvatanje novinarstva kao hobija, igranje fudbala na male goliće. Zakon ne razlikuje novinarski rad od šivenja cipela. Ko ne ispuni ugovor o radu leti na ulicu. Kao profesionalna grupa imamo svoje moralne kodekse, ali oni ne obavezuju ni mog vlasnika ni mog menadžera, a i urednici znaju da je etika balast. Ovde se izbegava ono osnovno: mi novinari smo – najamnici.

Ako pretpostavimo da su političari kontrolisali pritisak na NIN, ili su to činili u rukavicama, kako je to funkcionisalo u dnevnim novinama kao što su Novosti?

— U Novostima nisam bio prvi čovek i ne mogu o tome da govorim iz prve ruke. Ali, ako pogledate komplete novina, videćete kako se prelazi iz klime ljubitelja Demokratske stranke u sferu poštovalaca SNSovih velikih ideja. To su putanje srpskih ptica selica. Uvek mi je bilo smešno kad urednik u TV-emisji kaže “mene niko ne sme da zove”. To može samo da znači da im nisi važan. Mene su zvali, jer je NIN bio važan. Nije problem što te neko zove, problem je ako ti nisu sagovornik, nego tek mlađi vodnik koji samo kaže: Razumem! Nije problem da objaviš njegov demanti, problem je kad mogu da te pretvore u mazohistu da se sam posipaš pepelom i da prodaš svog novinara i kažeš da si oduvek znao da je podlac. Malo treba da bi bio slobodan, ali postaje nedostižno.

Primećujete li kvalitativan pad u novinarstvu?

— Pre svega, naši mediji su izgubili materijalnu osnovu. To su bile novine na granici evropskih tiraža. Ja sam radio u Ilustrovanoj politici, koja je imala 280 hiljada primeraka. Kad nema para, onda i kvalitet pada. U ozbiljnom sistemu deo novinara može da piše za “ozbiljniji” deo društva, a deo za niže slojeve. Kad dođe do borbe za goli život, kvalitet se obara s nadom da novine mogu spasiti polupismeni čitaoci crne hronike. A za naklonost moćnih u društvu objavljuju se isprazni intervjui i novinarski obrađena saopštenja, pa se još odvažiš da pohvališ vladu i premijera, posebno, a i našim poslovnim ljudima kojima se svuda u svetu dive daš adekvatan prostor. Baciš se na istraživačko novinarstvo kad ti neki bolji ljudi pokažu da su te parajlije obične secikese. Ovo što vi radite u Nedeljniku je borba da se uhvati niša, da se okupi grupa svojih čitalaca i podržavalaca, pa da se entuzijazmom podiže nivo kvaliteta. Ali u ovom društvu se ne oseća potreba da se kvalitet podigne. A zaista, kako da iz rijalitija nastaje filozofija, realnije je da nastane dublje blato.

Da li to znači da je svaka vlast iza sebe ostavljala medije u gorem stanju nego što ih je zatekla?

— To je nama naša tranzicija dala da prisustvujemo neprekidnom opadanju iako smo založili sve svoje nade u nju. A mediji su onda sve učinili da se to propadanje i pljačka predstavi kao civilizacijski put bez alternative. U vreme Đinđića i Koštunice tu je još bilo nečega i od novinarstva i od uvažavanja novinara, ali se praznilo. Kad je došao Boris Tadić, on se okružio medijskim tajkunima i krenuo da sređuje medije. To je javno rekao uz šampanjac posle izborne pobede. I Đilas, Šaper, Krle i ekipa bogatili su se kao kopači zlata, a mediji su pretvoreni u krpe i prosjake. A još su Demokratskoj stranci služili kao bodigardovi.

Vučić je usvojio ta antimedijska pravila. Oberučke. Samo je malo prekomponovana tabloidina pretorijanska garda. To su borci koji nikad ne vraćaju mač u korice, a i ne brišu krv sa sečiva. Sloboda medija se pretvorila u sačekuše. Javi se na koga je otvoren lov i kreće akcija. Kao što je počela, akcija i prestaje. Nišani se okreću ka drugoj meti. Problem je što u takvom novinarstvu treba sve manje profesionalaca. Jer iz zaseda pucaju ljudi bez lica i potpisa.

Boris Tadić je najbolja lekcija za sve buduće vladare koji kane da rukuju medijima odbijajući bilo kakvu mogućnost bumerang efekta. Kad je bio moćan, medijska publika je držala da je lep i moderan, danas je svima smešan. Samo, u Tadićevo vreme se sve lakše podnosilo jer je bilo više novca. Sad radiš sve te stvari, a plate stižu ko kiša u pustinji.

Sve češće se čuje da “ovako nije bilo ni devedesetih”? Da li je zaista danas gore? Kako je iz ove perspektive NIN prošao kroz te devedesete?

— Pad NINa je počeo kada je postao deo korporacije. NIN tu izlazi iz svog prirodnog stanja. NIN je nastao kao glasilo slobodnih ljudi, koji su bili svesni svoje misije. I, kad je obnovljen, bilo je to zbog misije, a ne da bi pravio veliki novac. I kad je uveden u veliku Politiku, njegov status je bio u izuzetnosti. On je od svojih čitalaca mogao da se održava, ali profit je tu bio irelevantan.

saper0

Nedavno sam “naleteo” na intervju s početka devedesetih u kom Mihiz kaže Bori Krivokapiću “ponovo tražite intervju od čoveka kome je u i tom listu intervju pre šest meseci zabranjen”. I sumnju da će i ovaj intervju biti objavljen. Šta je tu sloboda?

— Taj fer-plej je za današnje vreme nepojmljiv. Ne treba to vreme idealizovati. Bilo je tu svega. Ali, kad danas neko ne objavi intervju, to nikog ne uzbuđuje. Novinari idu dalje, a javnost nema ni snage da to primeti. Ali, kad reč ima težinu a zabranjena je, ona se otisne niz čaršiju. Taj intervju je onda življi nego da je štampan. Cenzor na kraju shvati da je ovo veća šteta. NIN je imao tu snagu i da priznaje svoju nemoć. Uostalom sve velike novine nose sa sobom te mitove kako su nekad bile napadnute od titana, a one se nisu predale. Čekale se svoju šansu i dočekale. Deo legende o Mihizu je i to što mu se nije objavio svaki intervju.

Da li je sećanje na te novinarske legende ipak posledica nostalgije?

— Ne. Apsolutno nije posledica nostalgije. Vrhunac novinarske karijere tada je bio NIN. U tom vrlo složenom i velikom sistemu valjalo je proći niz filtera da bi tu stigao. Dragan Marković je govorio da svaki novinar NINa može da bude ministar, a samo retki ministar može da napiše tekst za NIN. U redakciji se uvek osećao taj nivo samopouzdanja. Te legende su već tad bile velike.

Ko je po vama bio najbolji među tim novinarima koji su mogli, a nisu želeli da budu ministri?

tirke0— Kad sve stavite pred sebe, čini se da je najbolji u poslednjih pedeset godina Bogdan Tirnanić. On je pisao kao što je disao. Ako niste gledali Tirketa izbliza, uopšte ne možete zamislite koliki je rad stajao iza toga. Mnogo, mnogo čitanja knjiga, novina, praćenje svetskih kretanja. Sa sposobnošću da to pojednostavljuje i prepričava da vam se čini da su sve te filozofije Makluana ili Rortija kafanske dosetke. A stalno bi pričao kako je završio samo gimnaziju. Kao glavnog urednika NINa dopalo me da govorim na komemoraciju za Tirketa. I kad sam sa police uzimao knjigu njegovih skupljenih tekstova vidim da stoji pored jednog Čapeka. I danas se ti Tirketovi tekstovi čitaju normalno, samo je sve teže setiti se ko su bili ti opasni i važni ljudi o kojima je pisao. Kao kod Čapeka. Tirke bi dolazio sredom, kad se zaključivao NIN, oko pola dvanaest, vadio iz zadnjeg džepa presavijeni papir i bacao ga na sto. Kao oni junaci u vestrenima o kojima je tako zavodljivo pisao. Nikad ne bi pričao o tekstu koji je doneo. U tim dorćolskim pravilima života bilo je valjda ispod časti da čovek hvali sam sebe.

Opet, Aleksandar Tijanić se za svaku reč borio kao da je rudnik zlata. A voleo je da se misli da i on piše kao od šale. Uzeo je od Tirketa taj manir, ali nikad nisam sreo novinara koji se tako temeljno obaveštavao o ljudima o kojima je pisao, i to uglavnom nemilosrdno. Provodio je vreme s različitim svetom, a dozvoljavao da ga na nešto nagovore samo oni za koje je on držao da su tome dorasli. U onoj fazi kad je pisao kolumnu u splitskoj Nedeljnoj Dalmaciji jutarnju kafu je redovno pio sa Nikolom Đorđevićem, danas pomalo zaboravljenim, ali jednim od najboljih naših novinara istraživača.

Nikola je bio čovek neverovatne erudicije. Kad je, čitajući tada svetski bestseler Ime ruže, uočio neke materijalne greške koje je napravio Umberto Eko, seo je i tada najzauzetijem piscu na svetu napisao pismo. Za desetak dana na stolu u Šumatovcu je bio odgovor: Eko se izvinjavao sinjoru Nikoli za grešku i zahvaljivao na trudu. I tako bi Tijanić u kafanskoj bašti beskompromisno izlagao svoje teze, a Nikola ih potrkesavao ili odbacivao. Ljudi za okolnim stolovima bi slušali tu rafalnu razmenu reči. Tijanić je uvek bio glasniji, ali sutra, kad bi izašla kolumna, jasno se videlo da je dobar deo onih Nikolinih reči koje je kao grubo odbacivao uveo u tekst. Sto puta sam se i sam s njim sporio, ali nikad nisam primetio da je odbacio dobru ideju, bez obzira što bi je na prvu loptu odgurivao s nekom vrstom igranog prezira. Rođeni vođa. Sve je dakle bilo njegovo, ali on je u svakom trenutku znao od koga je šta uzeo.

Kako je NIN u podeli na “prvu i drugu Srbiju” dospeo među ove prve?

— NIN, po svojoj suštini, ne može da bude alternativan. Kad je grupa NINovih novinara poželela da proba s tim, naparavili su Vreme. NIN je ostao ono što je njegova misija. Pravljen je po najboljim svetskim modelima da bude prvi u svojoj zemlji. To je ono kad imate sposobnost da na svet oko sebe gledate bez kompleksa niže vrednosti. Takozvana Druga Srbija je život sa osećajem da smo mi drugorazredni Evropljani. I onda svakog ko pokaže da je šampion drugorazrednosti okitimo titulom Najevropljanin. NIN je uvek bio u misiji potkopavanja provincijalnosti. Odete u Evropu i uzmete što je za nas najbolje i donesete tu, nakalemite na srpsko. Kao što je Mihiz išao u Pariz pedesetih da napravi NINovu nagradu. Nije čekao da mu iz Brisela ili Berlina neko pošalje neku mustru koje imperije prave za kolonije.

Izveštavanje o suđenju za Đinđićevo ubistvo je najspornije u vezi NINa u prethodnoj deceniji. Da li je NIN tada iskočio iz svoje kože?

— A to su optužbe iz kampanje Druge Srbije. U tom događaju pa i suđenju ima mnogo toga što nama decenijama neće biti jasno. Neka, reklo bi se spoljna sila, je to suđenje tako ubrzavala i mnogo toga je ostalo nedorečeno. Sećam se kad se pojavila optužnica da smo u redakciju pozvali ozbiljnog pravnika koji je radio i u Saveznom sudu i on je rekao da je to slaba optužnica, nepovezana. Mi smo krenuli od tih uočljivih slabosti. Onda se to odmotavalo – kreneš od jednog detalja, on otvara drugi… Odvojili smo tad mladog novinara Nikolu Vrzića, koji se vratio iz Amerike sa jednogodišnje specijalizacije i to baš tog praćenja sudskih tema. Kako smo mi odmicali, bes nekog sveta je bio sve veći. Pa se trabunjalo kako je NIN izmislio treći metak. Glupost! O trećem metku svedoče svi koji su bili na licu mesta. Ne, najkompetentnije praćanje tako važnog događaja za Srbiju, nije bilo izlazak iz NINove kože.

Ali, ako je taj događaj delio Srbiju, zar nije deo misije NINa bio da bude iznad tih podela?

— Ne možete da budete novine, a da živite u sjajnoj izolaciji od najvažnijih događaja. Šta smo trebali, da pored tolikih propusta istrage pišemo da je sve nesporno. Novine nemaju pravo da izbegavaju rizik. Morate da budete spremni da podnesete i takvu vrstu udara. Istorije velikih novina su nespojive s bežanijom od svakog rizika.

Dakle, iz novinarstva odlazite zato što je nekad novinar mogao da bude ministar, a danas svaki ministar može da objavi tekst u novinama jednim pozivom telefona?

— Lepo rečeno. Vidi se da si se novinarstvu učio u starom NINu. Ja odlazim iz ove profesije, zato što stvarno ne vidim šta bih u ovom vremenu, kad su sastavljači saopštenja najbolje plaćeni pisci u Srbiji a mediji okupirani banalnostima i jakim rečima iz nekompetentih usta, mogao da uradim novo. A već sam se i obučio sociologiji medija, pa, eto i ne moram da “na peronu sreće, čekam voz što doći neće”. Još na studijama novinarstva profesor Sergije Lukač nam je citirao Čerčila, koji je govorio kako je to divna profesija kad se na vreme napusti.

Razgovarao VELjKO MILADINOVIĆ

Nedeljnik, 15. maj 2014.

Politika
Pratite nas na YouTube-u