BRENDAN O’NIL: NAJDžEL FARAŽ I BES BRITANSKE ELITE

Ne mrze oni Faraža koliko mrze obični svet, odnosno sopstvenu očiglednu nemogućnost da uđu...

Ne mrze oni Faraža koliko mrze obični svet, odnosno sopstvenu očiglednu nemogućnost da uđu u srca i duše običnog naroda0

Ma koliko se trudio, ne mogu da se setim kada su britanske elite bile ovoliko ujedinjene u mržnji kao što su trenutno protiv lidera UKIP [1] Najdžela Faraža (UKIP, Nigel Farage). U očekivanju evropskih izbora ove nedelje, gde se očekuje dobar rezultat evroskeptične UKIP, vođe svih boja od crvenih do plavih, i piskarala sa svih krajeva spektruma, ujedinjeni su po pitanju Faraža. Od Nika Klega (Nick Clegg) do tviteraša koji obično ismevaju Nika Klega; od Dejvida Kamerona (David Cameron) do radikalnih studentskih vođa koji obično mrze Dejvida Kamerona [2] – sve njih ujedinjuje mržnja prema Faražu. Obično oštro suprotstavljeni tabori političara i medija sada su ujedinjeni u preziru prema UKIP. Čak ni Nik Grifin (Nick Griffin), daleko gadniji lik od Faraža, nikada nije bio meta ovako rasprostranjene mržnje.

Mržnja prema Faražu je svuda. Ne možete izaći na internet ili otvoriti novine a da vas ne zapljusne talas izveštaja ili uvodnika o tome koliko je Faraž vredan samo prezira. Od Gardijana (Guardian) do Sana (Sun) – novina od kojih su se nekada mogle očekivati simpatije prema evroskepticima, a koje sada proglašavaju neke Faražove izjave „najobičnijim rasizmom“ (‘racism, pure and simple’), napadi na Faraža su svakodnevni. Čak i desničarska štampa, između ostalog i navodne službene novine (Tajms), bavi se u poslednje vreme samo ispadima Faraža i njegovih saradnika. Mnoge priče o nezgodnim izjavama članova UKIP Tajms dobija od ekipe zadužene za praćenje UKIP (devoted team of UKIP-watchers) u štabu Konzervativaca. Što znači da sad imamo političare koji su previše kukavice da bi se otvoreno usprotivili UKIP, i medije do te mere poslušne i politički umešane da drage volje služe borbi protiv jedne političke stranke – posebno ako se radi o navodno stravičnoj UKIP.

Alergija prema svakoj reči konzervativnog ministra obrazovanja Majkla Gova (Michael Gove) ujedinjuje samo čitaoce Gardijana i staru levicu iz državne službe. Napadi na Džeremija Klarksona [3] ujedinjuju samo tviteraše koji imaju više vremena nego pameti i komentatore koji nemaju o čemu da pišu a moraju da pošalju 800 reči pre roka. Mržnja prema Faražu je daleko rasprostranjenija: dotiče svakog političara, tema je svake večere, izbezumljuje kako konzervativce tako i radikalne levičare, i očekuje se na svakom mestu, od ljubitelja konjičkih sportova do tviterosfere.

O čemu je onda reč? Sigurno ne o Faražovim argumentima. Na primer, po pitanju imigracije. Mnoštvo političara i medijskih likova zalaže se za oštru kontrolu granica. Laburisti, čiji se članovi danas zagrcnu nad svojim makijatom kad god Faraž spomene reč „Rumun“, su svojevremeno usvojili zakonske mere kojima se određenim Rumunima i Bugarima onemogućavao pristup Britaniji (keeping certain Romanians and Bulgarians out of Britain) kada su ove dve zemlje ušle u EU januara 2007. Time su Rumune i Bugare preko noći pretvorili u Evropljane drugog reda, koji nisu imali istu slobodu kretanja kao Poljaci i ostali koji su ušli u EU od 2000. Kada Laburisti i njihovi medijski simpatizeri užasnuto uzdišu na Faražove izjave o Rumunima koji bi da se dosele u komšiluk, to je niska i licemerna politika – budući da su upravo oni sedam godina fizički i pravno onemogućavali Rumunima da se dosele u komšiluk.

Šta je sa Faražovim napadima na Brisel i EU oligarhiju? Mnogo sveta se slaže sa takvim ili sličnim pogledima. Mi (spiked) smo proevropski, ali anti-EU, jer EU smatramo antidemokratskim čudovištem (anti-democratic behemoth) koje evropske birače tretira sa prezirom. U tome nismo usamljeni. Tako da Faražov evroskepticizam ne može biti razlog što on skoro svakom političaru i medijskom posmatraču predstavlja totem mržnje. Pa šta onda jeste?

Prava pokretačka snaga antifaražovštine, drva za lomaču mržnje elita, jeste osećaj da je Faraž uspeo da uspostavi odnos sa ogromnim delom javnosti na način koji u potpunosti izmiče mejnstrim političarima i komentatorijatu. Elite u Faražu vide sopstveni neuspeh da razumeju narod ili da s njim razgovaraju razumljivim jezikom. U Faražovoj popularnosti – koja istrajava uprkos dnevnim izlivima mržnje elite – vide sopstveni neuspeh da javno mnenje usmere u (po njima) „pravilnom“ smeru. Da Faražova popularnost u anketama ostaje na visokom nivou uprkos dnevnim napadima elite ispunjava ih ne samo besom, već i strahom: njihove argumente izgleda ne sluša niko izvan „Vestminsterskog mehura“, izvan medijasfere, u stvarnoj zemlji gde – uprkos svim njihovim naporima – neprijatni i iritantni obični svet sa odobravanjem gleda na glasnog političara koji nije politički korektan i pije pivo. Bes prema Faražu je u stvari bes prema masama, prema svetini, koju je očigledno toliko „zavela“ propaganda UKIP da navodno prosvećeni argumenti i politika „superiornih“ vladara sada na nju uopšte ne utiče. Ne mrze oni Faraža koliko mrze obični svet, odnosno sopstvenu očiglednu nemogućnost da uđu u srca i duše običnog naroda.

Ukratko, istinski razlog što raste rejting UKIP – dok elitnim krugovima Britanije raste temperatura – nije što sam Faraž ima šarm ili koherentnu ideologiju. Štaviše, mnogi sa zadovoljstvom ističu da većina simpatizera UKIP nema pojma o stavu UKIP prema pitanjima koja se ne tiču EU i imigracije. Ono što je iznelo UKIP na vrh dnevnog reda je egzistencijalistička kriza političke klase, i njeno otuđenje od naroda. Ravnodušnost stare političke mašinerije, njena rastuća odvojenost i prezir prema glasačima, njen pogled na narod kao bezobličnu masu koju će oni da oblikuju –a ne razumna bića s kojima treba da se razgovara – sve to je stvorilo podršku za stranku poput UKIP, koja je voljna da razgovara sa tzv. običnim narodom, možda čak i da ga zastupa. Potonja panika otuđene političke klase zbog rasta podrške UKIP, i strah da bi uspeh ove stranke mogao da znači kraj njihove bezbedne i bezoblične egzistencije, doveli su do pucnjave iz sveg medijskog i političkog oružja po Faražu. A to je onda imalo neočekivanu posledicu da je on postao tema svakog razgovora, pa možda čak i popularniji (possibly even more popular). Kriza legitimiteta i vizije unutar političke klase je prvo stvorila, a onda raspalila plamen fenomena UKIP.

Međutim, podrška UKIP ne može da se opiše samo kao protest, srednji prst tradicionalnim strankama. Ima i toga, dabome, ali to nije sve. Pozitivno je što ljudi u Faražu i ostalim populističkim, desničarskim strankama širom Evrope vidi šansu da se čuje i njihov glas, da se njihove želje shvate ozbiljno, da se prema njima država odnosi kao odraslim osobama koje mogu da razgovaraju o važnim pitanjima poput suvereniteta, nacije i demokratije – a ne mlohavim telesinama i izopačenim umovima koje treba da promene prosvećeni eksperti (a to je današnji pristup većine političara). Neurotična hajka na Faraža je dobar znak, jer baca svetlo na ogromni jaz koji trenutno postoji između Nas i Njih. Podanici sada konačno šalju poruku vladarima da im je dosta nipodaštavanja i da nisu deca – tako što podržavaju novonastale desničarske populiste.

Dakle, podrška UKIP i ostalim populističkim strankama nije samo reakcija na ustajalu politiku, već i artikulisanje nečega – želje, osećaja, ideje, koliko god trenutno nebulozne.  Populisti u Britaniji i drugde opsednuti su imigracijom i žele bolju kontrolu granica. Ali delovi naroda koji ih podržavaju ne čine to sa stanovišta tradicionalnog rasizma, već iz dubokog osećaja kulturne neizvesnosti. Pod stalnim pritiskom da paze šta govore, paze šta misle, ne iznose svoje poglede, poštuju sve kulture ali kriju sopstvene tradicije, stide se svoje istorije, ne ističu sopstvene zastave, itd. – mnogi Evropljani smatraju da su okruženi kulturnim strancima, neprijateljski raspoloženim prema njihovim vrednostima ili čak životima, i imigraciju smatraju odgovornom za ovaj jak osećaj da sada žive u nekakvoj stranoj zemlji. Nisu u pravu – nije imigracija sama po sebi kriva za to, već razbijačka ideologija multikulturalizma i kultura kažnjivog relativizma koja je od velikih delova Zapadne Evrope napravila anti-tradicionalna mesta tuđinskog zatiranja slobode govora. Ali to ne znači da njihov osećaj kulturne nesigurnosti nije legitiman, ili da ne predstavlja potencijalno značajan politički faktor.

Ostaje da se vidi kako će UKIP i ostali populisti proći na izborima ovog vikenda. Politika je do te mere nepredvidiva da stranke koje odlično stoje u anketama mogu da podbace na glasačkim mestima. Ali ako populisti prođu dobro, to neće biti dokaz povratka rasizma ili neo-fašizma u Evropu, već izraz novog, još nedovoljno artikulisanog političkog osećaja koji ne kaže samo „Dosta mi je stare političke klase“, nego i „Želim da se čuje i moj glas, da me shvate ozbiljno, i da opet imam kontrolu nad sopstvenim životom, zajednicom i nacijom.“

_____________________

Napomene prevodioca:

[1] Prim. NM: UKIP = United Kingdom Independence Party, Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (Velike Britanije i Severne Irske), mala stranka koja zagovara izlazak Britanije iz EU.

[2] Prim. NM: Kameron vodi vladajuće konzervativce, a Kleg njihove mlađe partnere u vladajućoj koaliciji Liberal-demokrate (koje je godinama vodio nama dobro poznati Pedi Ešdaun, dok nije isteran zbog seks-skandala).

[3] Prim. NM: Klarkson je voditelj popularnog Bi-Bi-Si programa „Top Gear“, posvećenog automobilima.

Autor je urednik magazina Spiked

Sa engleskog NEBOJŠA MALIĆ

Izvor Spiked Online/Stanje stvari, 24. maj 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u