DRAGAN PETROVIĆ
Izbori su za Moskvu mačka u džaku: dobar trenutak za početak pregovora, i ne lošiji za nastavak nasilja
U nedelju 25. maja biće održani predsednički izbori u Ukrajini. U slučaju da ni jedan od kandidata ne osvoji preko 50 odsto od izašlih birača, dva vodeća idu u drugi krug. Potpuno je jasno da se izbori održavaju u nemogućim, nedemokratskim i nelegitimnim uslovima. Jugoistok Ukrajine praktično nema svog predsedničkog kandidata. Oni pravi, poput Olega Carjova, Petra Simonenka i verovatno Mihaila Dobkina, već su se povukli, i sigurno je da u drugi krugidu Petro Porošenko (na slici gore) i najverovatnije Julija Timošenko (na slici u sredini).
Tako prvi put od proglašenja samostalnosti Ukrajine jugoistočna polovina zemlje neće imatikandidata u drugom krugu predsedničkih izbora. Na području Donjecke i Luganske oblasti, koje su se referendumom od 11. maja opredelile za odvajanje od Kijeva, neće ni biti izbora, dok će na ostatku Jugoistoka izlazak na njih biti minimalan. U zapadnim oblastima, posebno u Galiciji, veoma je teško postići kontroluizbora i njihovo pravično odvijanje, posebno imajući u vidu paralelnu vlast paravnojnihi neofašističkih organizacija, koje su delom (preko tzv. Nacionalne garde) legalizovaneu odnosu na ukrajinske snage bezbednosti. Sa druge strane, pristrasnost SAD i dobrog dela drugih zapadnih zemalja je očigledna, one će zažmiriti na nepravilnosti izbora, koje ih u startu čine nedemokratskim i nelegitimnim.
Zato se postavljapitanje kakav odnos prema izborima zauzima Rusija? Moskva pridaje vrlo malo legitimiteta pučističkoj vlasti u Kijevu, i nije poslala posmatrače za izbore. Ipak njenifunkcioneri, uključujući Vladimira Putina, ukazuju da će videti kako ćeizbori izgledati i da će se na osnovu toga odrediti. Oni pominjuda će izabrani predsednik verovatno za njih imati više legitimiteta od sadašnjih vlasti. Kako bi se onda mogla tumačiti politika Moskve u vezi sa ovim izboroma?
ŠTA MOGU DONETI PREGOVORI
Strateški cilj Rusije uukrajinskoj krizi je federalizacije zemlje, s tim da Jugoistok bude tafederalna jedinica. Moskva nema velikih ambicija o uređivanju ostatka zemlje. Time se institucionalno izdvaja Jugoistok, koji bi bio zaštićen od pritisaka, derusifikacije i odvlačenja privrednih resursa preko Kijeva drugim regijama. To uključuje i mogućnostulaganja Rusije i ZND u Jugoistok, zatim mogućnost izgradnje zajedničkeputne i cevovodne infrastrukture, koja bi išla preko Jugoistoka za Balkan i Centralnu Evropu. Paralelno sa federalizacijom, potvrdio bi se vanblokovski status Ukrajine, koji isključuje mogućnost da se u ostatku zemlje postave NATO projektili i rakete i da zemlja uće u Alijansu. Ta nenasilna strategija bi umanjila ili čak zaustavila rast antiruskog raspoloženja u drugim ukrajinskim regijama, posebno centralnim, poput istorijske Malorusije oko Kijeva i srednjeg i gornjeg toka Dnjepra.
Moskva nemailuzije da će u ovakvim uslovima noviukrajinski predsednik, koji će svakako biti iz miljeapučista, biti značajno demokratičniji ili spremniji za pregovore. Sa druge strane, Moskva već duže vreme pregovara sa zapadnoevropskim zemljamai SAD o ustupcima koje bi dobila proruska strana u slučaju da se održe predsednički izbori. Motivi Kijeva da prihvati razgovore o federalizaciji mogu biti motivisani ne samo međunarodnim pritiskom već i spoznajom da se Luganska i Donjecka oblast neće milom vratiti ni u formalni okvir ukrajinske države bez opšteg dogovora o davanju posebnog statusa za čitav Jugoistok. Iako su izbori za Moskvu „mačka u džaku“, jer se nakon njih zaista stvara momenat zapregovore o federalizaciji i vojnoj neutralnosti Ukrajine, u Kremlju su istovremeno svesni da su izbori za Vašington šansa da prigrabi kakav-takav legitimitet za pučiste. Zato su izjave ruskih zvaničnika o tome krajnje uzdržane i dvosmislene. Rusija i dalje ponavlja da je Viktor Janukovič za nju i dalje legitimni predsednik, koji će zadržati makar simbolički značaj i u slučaju da Kremlj izbore prihvati. Ne treba zaboraviti i važnu činjenicu da je u februarskom puču donesen novi ustav, koji smanjuje ingerencije predsednika i povećava ovlašćenja vlade, premijera i Vrhovne rade (parlamenta) iako je najveća moć i dalje u predsedničkoj palati.
DVE DRUGE MOGUĆNOSTI
Ukoliko sa novim predsednikom ne dođe do dogovora o federalizaciji, Moskva taj pravac neće u potpunosti napustiti. Tada ostaju dve druge strateške mogućnosti ruske politike u Ukrajini. Jedna je status quo, što bi za Rusiju bilo iznuđeno stanje, uzrokovano odsustvom spremnosti Kijeva i Zapada da se sedne za pregovarački sto. To biznačilo da pučistička vlast nastavlja pokušaje da vojskom skrši Donjecku i Lugansku Republiku, kao i da na celom Jugoistoku represijom stišapolitičko raspoloženje. Ukoliko bi se – što je prilično verovatno – novi predsednik u Kijevu odlučio za nastavak vojno-policijskih akcija, on bi, sa jedne strane, imao nešto veći legitimitet u očima domaće i zapadne javnosti, a, sa druge, suočio bi se sa činjenicom da sugranični prelazi između Rusije i samoproglašenih republika faktički u rukama pobunjenikaili će to unepomirljivom razvoju situacije svakako postati. Tako bi dobrovoljci i bez aktivne uloge Moskve mogli da dolaze na pobunjeni istok. Otpor Kijevu bi se proširio makar u neoružanom vidu i u ostalim oblastima. Na primer, u Harkovskoj i Odeskoj oblasti legitimna vlasttraži federalizaciju zemlje, iza čega stoji više od četiri petine stanovnika. Dakle, pobunjenici na istoku bi imali pomoćiz Rusije, što bi im pomoglo da se odbrane i da otpor prošire na zapad, posebno u pravcu Harkova.
Dodatni motiv za svaku iole samostalniju i racionalniju vlast u Kijevu da prihvati pregovore je u činjenici da ni među zapadnim susedima Ukrajina nema sigurna leđa, pošto Mađarska pokazuje otvoreno interesovanje za svoju manjinu u Užgorodsko-Mukačevskoj oblasti, koja, kao i Zakarpatska, većinski nastanjena Rusinima, traži od Kijeva autonomiju, iza čega suptilno stoji i ruska saglasnostjoš iz ranijih godina. Prema toj oblasti nije ravnodušna ni Slovačka, u čijem sastavu (Čehoslovačke) su ti predeli bili između dva svetska rata, a 1945. su ustupljeni SSSR, odnosno Ukrajini. Rumunija pokazuje interesovanje za Bukovinu, odnosno ukrajinsku oblast Černovickoj, gde je brojna rumunska populacija. Istina, Rumunija nije ravnodušna ni prema graničnim južnim primorskim delovima Odeske oblasti, koji su istorijski predstavljali južnu Besarabiju, ali, kako su te oblasti većinski naseljene proruskim stanovništvom i kako se Bukureštu od Pridnjestrovlja a suptilno i od Moskve pružaprećutna mogućnostpribližavanja Kišinjevu (Moldaviji), to se izbegava. Najzad i Poljska ima svojeinterese i izvesnu manjinu u najzapadnijim oblastima Galicije, posebno u Voliniji. I Belorsija, koja deluje u bloku sa Rusijom, ima svojeinterese u Ukrajini. Iako Aleksandar Lukašenko iz taktičkih razloga podržava njenu načelnu celovitost, naravno, bez Krima, postoji interesovanje za granične oblastima u kojima žive Belorusi.
Otuda bistatus quoza rusku politiku imao svoje potencijalno vrlo radikalne podvarijante, izuzetno neugodne kijevskoj vlasti, kao i njihovim zapadnim (američkim) sponzorima. Naravno, Kijevu bi najviše odgovaraloda vojno skrši samoproglašene republike na istoku i da pod represijom drži ceo Jugoistok. Ali to je vrlo teško realizovati, utoliko više što predstoji siguran krah ukrajinske ekonomije.
Najzad, poslefederalizacije i opcije status quo, postojii ona treća. To je direktno uvođenje ruske vojske na Jugoistok u nekom obliku, makar i kao mirovnih snaga u sastavu kontingenta ZND. Ta opcija ostaje kao krajnje sredstvo, i primenila bi se samo usled radikalizacije stanja, posebno u slučaju većih nasrtaja nacivile i ekstremnih scenarijaukrajinskih pronacističkih snaga, čiji lider Dmitro Jaroš, šef Desnog sektora, je takođe prtedsednički kandidat (na slici).
(Tekst je pisan za Novi Standard i Srbin.info)
