rozmerinabeba01

KAKO PREPOZNATI NEPRIJATELjA

SRĐAN VOLAREVIĆ Duh naroda zadao je udarac vlasti, pokazavši svu njenu besmislenost i nemoć...

SRĐAN VOLAREVIĆ

Duh naroda zadao je udarac vlasti, pokazavši svu njenu besmislenost i nemoć s one druge strane rova, iza zapadnih busija

Da li mi Srbi zaista znamo ko su naši neprijatelji?

Nije tajna da srpska vojska od Zapada nije poražena 1999. godine, a da je bez ispaljenog metka, i formacijski i u tehnici i u brojnosti i strategijskoj usmerenosti, do balčaka sasvim rasturena posle 5. oktobra. A onda je preostao narod. Nije tajna da je od 5. oktobra Zapad u otvorenom i beskrvnom ratu protiv Srbije, u čemu ne treba videti ništa neobično, ali je tajna da u Srbiji i njenim tokovima života nismo u stanju da poznamo neprijatelje. Dok neprijatelji uzduž i popreko naše otadžbine svojom delatnošću vrše odstrel svih srpskih izdanaka trajanja, čak uz tiho i glasno odobravanje, sa svih strana. Zato je i skopčano sa velikim teškoćama da se pozna neprijatelj, i ne samo zbog toga što je to podložno zakonskom sankcionisanju nego i javnoj osudi i omrazi, sa svih strana. Da to naprosto liči na utakmicu u prokazivanju i potkazivanju, ali i u ulizištvu.

Iz tog levka beskrvnog ratnog komešanja, Srbija je na poslednjoj liniji svoje odbrane, dostupne samo onima koji poseduju bezuslovnu i nepotkupljivu samosvest, čije dostojanstvo nije na zapadnim pijačnim tezgama rasuđivanja, čije razumevanje slobode nije isprazno mudrovanje na Zapadnim katedrama ljudskih prava.

Posle onog jadnog, bednog Draškovićevog grlenog i kukavnog zapomaganja iz devedesetih kako ne može biti da smo mi Srbi u pravu a čitav svet nije, ili da mi ne možemo protiv čitavog sveta (gde se nije kazivalo da je svet samo Zapad pod američkom čizmom), kao najubitačnije oružje protiv snage naših života u ovom beskrvnom ratu imamo u halabuci o pravima čoveka i naturanoj misli o interesu. Pa se tome dodaje nužnost usvajanja protestantskih modela života. O kako otužno zvuče ona srpska praznoslovlja u kojima se naklapa o tome da se interesi udružuju, da tradicija i prijateljstvo među državama ne igraju nikakvu ulogu, a da neprijateljstvo potiče od sukoba interesa. Kao hoće se reći: interesi su temelj života. Tandaramandara, kada su Srbi u pitanju. I što je još otužnije, oslonac za usvajanje tih zapadnih stubova društva Srbiji se od domaće vlasti natura uverenje da je od presudne važnosti to šta Zapad misli o Srbima i Srbiji. (Kako reče nemački ambasador: „Srbija ima loš imidž“.) Pa nije Srbija uspaljena frajla ili laka ženska sa ugla Ulice Sen Deni, pa da odmerava kako je ko gleda i šta će o njoj misliti, budući da se to prevodi na izvesne sume novca.

rozmerinabeba02

200 GODINA ZAHTEVA OD SRBA

Ne bih da dokazujem koliko je to danas servirano sa uglednih i uticajnih mesta samo i samo znak teške jalovosti i nemoći da se prozre srpski život, slobodan za budućnost i prošlost. Koliko je to daleko od neposrednog znanja o sebi, u čemu se sadrži i duh i volja i umeće – po čemu se okrepljuje svako delanje. (Osim ako Srbi ne nastave da menjaju svest, po uputstvima pisca Svetislava Basare, a po zapovestima predsednika vlade Aleksandra Vučića.)

Bez obzira na rat i mir, naši neprijatelji će i dalje postojati, kao što postoje Dunav i Sava, kao kiša i sneg; dok je naša srpska ljubav i naše srpsko poštovanje i naša gospodstvenost iznad interesa i ljudskog računa u vremenu kao ogledala prava, i nema te sile koja to može poništiti. A neprijatelj postoji, pa postoji. Jedan te isti. I to je jedna istorijska konstanta, što kao istoriografski pojam, kao međaš nađoh samo kod jednog istoričara, i gle čuda, mlađeg, prilično, i to na predmetu novije velikobritanske zaokupiranosti srpskim zemljama i Srbima. A konstanta nas oštro upozorava: od neprijatelja ne možemo očekivati ni jednačenje a ni ravnopravnost, poglavito u interesima. Osobito ne treba se nadati kakvom vrednosnom uvažavanju srpskog lika života – treba li stalno da se ponavlja šta je sve tobožnji prijatelj (sa Zapada) a u istini neprijatelj od Srba tražio u poslednjih dvesta godina, sa večitim opisivanjem Srba kao nekultivisanih, ruralnih, neprilagođenih divljaka koji u svom razvitku nisu prošli industrijalizaciju i urbanu kulturu, bez smisla za političko organizovanje, sa vizantijskim sklonostima ka tiraniji i cezaropapizmu.

Kolikogod Zorana Đinđića slavili i veličali kao prvog demokratskog predsednika vlade Srbije, nemojmo zaboraviti: on je uz pomoć svoje građanske bratije i zabludelog Vojislava Koštunice Srbiju načisto podastro Zapadu na raspolaganje. Taj čin ozvaničio je pravo Zapada da Srbijom raspolaže na njemu potreban način. Vodeću ulogu u tom pravu Zapada, uz Đinđićevo samopregorno samoljublje, odigrao je zapadni novac. I jedino tako mogu se razumeti stalne ucene, neprekidni zahtevi, neiscrpni uslovi pri pregovorima svake vrste sa činovnicima Evropske zajednice ili vlastima zapadnih država – jer oni su platili robu i sada treba da je i dobiju, što se u odnosima trgovac i kupac podrazumeva kao zakon, gde su interesi temeljni pokretač života.

rozmerinabeba03

PRETNjA ZAPADNIH KUPACA

U toj trgovini sa Srbijom na tezgi zapadne civilizacije kupci su se malo zaleteli. Novac su davali na ruke onima sa kojima su sklapali poslove, a narod srski, kao stvarni vlasnik Srbije, u toj trgovini ostao je van igre. Dok, međutim, po onim tačkama ugovora koji je sklapao Đinđić, kad je narod u pitanju, kupci Srbije su stekli pravo da upravljaju narodom – a u slučaju da se to ne bi odvijalo po zadatim ciljevima, kao u Ukrajini, usledio bi neki srpski Majdan. Kako su neprestano i u četiri oka saopštavane pretnje našim predstavnicima vlasti – kako se posredno izlanuo sadanji predsednik vlade A. Vučić rekavši da „u Srbiji neće biti Majdana“.

Možemo pretpostaviti da se u razgovorima naših vlasti sa Zapadom stalno ponavlja ta mogućnost, po čijoj muzici oni su dužni da igraju. Sa stalnom pretnjom zapadnih kupaca, ako ne bude kako smo platili, pašće krv. A da bi se osnažila ta pretnja, tada se poteže za argumentom koji opisuje širom Srbije razastrta umreženost velikog broja zapadnih sedišta, kancelarija, organizacija, pristalica, simpatizera, kao i nerazotkrivene agenture – što se sasvim uklapa u ona dešavanja koja se upravo odvijaju u Ukrajini, a koja su rasturila Libiju, uzvitlala Egipat, krenula da satru Siriju…

U okvirima te pretpostavke možemo zamisliti kako se odvijaju ti razgovori, bez zapisnika, bez prevodioca, u četiri oka, sa pretnjom da će Srbiji pustiti krv. A čemu dodaju da je privredna baza Srbije potpuno uništena, zbog čega smo nužno upućeni na Zapad i njegove investicije. Naravno da pritom a i posle niko ne pominje aktere tog rušilačkog poduhvata, budući da ih krase srpska imena kao Božidar Đelić, Miroljub Labus, Mlađan Dinkić, Goran Pitić… I posle svega kako bi se opravdala uloga Ememefa? I sa kojom svrhom, uz sijaset onih zapadnih banaka pantljičara, širom Srbije posejanih posle 5. oktobra, čija je jedina svrha da smisle način kako da od nas sirotinje naprave još veću sirotinju – što kaže jedan moj prijatelj.

Hajde da se malo setimo snage naših predaka, još uvek to struji u našoj krvi. Onda i sročimo ono što nam preci poručuju: neprijatelj je onaj koji nastoji da te uništi ili sebi potčini, na veoma zavisan način, a da pri tom koristi sva raspoloživa sredstva, kao i ona koja je u stanju da izmisli.

RAT KOJI NE MOŽEMO IZGUBITI

Da li se u takav opis uklapa ma koja od takozvanih nevladinih organizacija ako znamo da je naše mišljenje i delanje u ma čemu od javne i društvene važnosti uslovljeno stavom i slovom tih nedodirljivih organizacija? Da li se u takvo razumevanje neprijatelja može svrstati i ma koji zapadni gost u Srbiji, a da ima diplomatski imunitet, budući da se ni jedna važnija odluka u vrhu vlasti Srbije ne može sprovesti bez volje njegove, mada on time nemoralno, bezočno i bestidno gazi višemilenijumski običaj poštovanja domaćina? Da li takvom obrascu međuljudskih odnosa odgovaraju nameštenici od naše vlasti, u čijem opisu posla stoji da nadziru sprovođenje zapadnih odluka o celokupnom društvenom ustrojstvu Srbije? Da li se u red takvih persona mogu uvrstiti i svi oni urednici na medijima koji Srbiju obaveštavaju ne po savesti nego po naredbama koje su podešene prema zapadnim kupcima Srbije? Da li sama naša vlast, sa svih svojih mesta u svom poretku, bespogovorno ispunjava naloge svih ovde pomenutih? Da li se u tom voljnom potčinjavanju ovde pomenutima naprosto nadmeću sve i jedna pralamentara politička stranka – jer zna da je samo i ništa drugo to vodi u vrh vlasti? Da li se našoj vlasti, sa sladostrašćem i naročitim zadovoljstvom, potčinjavaju skoro stopostotno svi naši novinari? Da li u tom kolu nemalu ulogu igraju pre svega naši filmski poslenici, s ove i s one strane kamere? Da li im u tome pomažu neki pisci? Urednici raznih likovnih galerija… I tako dalje, tako dalje, i dalje, do zbira jedne male vojske koja se u blagodatima slobodnog i vladarskog života baškari svuda po Srbiji. Spisak bi bio za jedan veliki telefonski imenik. Ali oni nisu Srbija, oni su neprijatelji Srbije i Srba.

I sad nam ne preostaje ništa drugo no da zapadne ambasade, takozvane nevladine organizacije, razne kancelarija za evropske i evroatlantske integracije, kancelarije za popularizovanje Evropske zajednice, redakcije, televizijske studije, pojedine fakultetske katedre… proglasimo za mitraljeska gnezda, odakle nas Srbe zasipaju municijom koja treba da nas izbriše kao narod. A štab na terenu za taj beskrvni rat nalazi se u Nemanjinoj broj 9, dok se glavni komandni centar ukopao u tranšeji u Vašingtonu, sa pomoćnim štabom u Briselu i Berlinu.

Iako dobijaju bitku za bitkom, u tom beskrvnom ratu neprijatelji Srbije i Srba nemaju nikakvih izgleda. Samo da se Srbi propnu za juriš, što je pokazao najpopulističkiji duh zajedništva Srba, duh najkonzervativnijeg vida sabornosti, koji se silovito i ponosno uspravio pred vodenom stihijom koja nas je upravo zadesila. Duh naroda zadao je najozbiljniji udarac vlastima, pokazavši svu njenu besmislenost i nemoć, sav njen krajnje antisrpski položaj, s one druge strane rova, iza zapadnih busija. I, kao toliko puta u istoriji, od naraštaja do naraštaja, i u ovom beskrvnom ratu protiv Srba i Srbije, s bratskom ljubavlju stigli su Rusi, kao brat bratu, da pomognu, ne štedeći se, čista srca, bez obećanja i računa. 

Politika
Pratite nas na YouTube-u