MILAN GAVRILOVIĆ KAO DIREKTOR POLITIKE (1924-1930)

  BOJAN DRAŠKOVIĆ Čovek koji se svim snagama borio za slobodu javne reči dvaput...

 

BOJAN DRAŠKOVIĆ

Čovek koji se svim snagama borio za slobodu javne reči dvaput je bio izbačen iz Politike – jednom kao direktor, drugi put i kao čitulja

Iako se samo šest godina (1924-1930) nalazio na čelu novinske kuće Politika dr Milan Gavrilović uspeo je da ostavi neizbrisiv trag ne samo u životu ove medijske institucije nego i u istoriji srpskog novinarstva uopšte.

Sorbonskog doktora prava, bivšeg diplomatu, srpskog četnika u Makedoniji iz perioda predbalkanskih ratova, potpredsednika Zemljoradničke stranke i velikog borca protiv korupcije, koja se kao neizlečiva bolest širila tih prvih poratnih godina u visokim političkim krugovima novonastalog Kraljevstva SHS, dr Milana Gavrilovića u Politiku uvodi 1923. njen tadašnji direktor i vlasnik dr Slobodan Ribnikar.

Dr Ribnikar, popularni dr Lanja, dovodi dr Gavrilovića, u početku kao spoljnog saradnika lista kako bi pomogao Politici da opstane u surovim uslovima tržišta. U tom momentu list se našao u velikim materijalnim problemima, tolikim da je dr Gavriloviću nuđeno čak da preuzme udeo akcija u novinama, što je on odbio jer bi na taj način uzeo udeo onih ljudi koji su od samog početka ulagali i gradili taj list. Zbog toga je tražio samo platu, onoliku koliko imaju i drugi urednici lista, jer tada, prema njegovim rečima, nije još uvek čvrsto verovao u uspeh svoje misije da osnaži i tržišno osposobi dnevne novine koje su bile na ivici bankrotstva.

Pre toga Milan Gavrilović, kao brojni srpski intelektualci njegove generacije, publicistikom i novinarstvom počeo je da sa bavi još kao student Velike škole, docnijeg Univerziteta, kada je uređivao izuzetno popularan studenski list Odjek. Nešto kasnije postao je dopisnik Dnevnog lista, gde je njegov publicistički talenat došao do punog izražaja.

Nakon završetka studija i odlaska u Pariz, gde 1911. brani svoju disertaciju iz teorije države i prava, koja mu stvara visoku evropsku reputaciju, Milan Gavrilović se vraća u Beograd s namerom da započne profesionalnu karijeru.

MilanGavrilovic04APISOVA PONUDA

Kao bivšem četniku, proverenom rodoljubu i nacionalnom radniku, Dragutin Dimitrijević Apis mu nudi vođenje Pijemonta, lista iza kog je stajala njegova organizacija Ujedinjenje ili smrt. Milan Gavrilović odbija Apisovu ponudu jer mu se vođenje tajne politike nikada nije dopadalo, što je otvoreno rekao crnorukcima. Ali, kao i mnogo puta kasnije, ova ponuda Apisa i njegovih drugova pogrešno je i zlonamerno tumačena u „beogradskoj čaršiji“ i među njegovim političkim protivnicima, poput dr Milana Stojadinovića, koji su dr Gavrilovića smatrali pripadnikom Apisove organizacije, što on nikada nije bio.

Umesto toga Gavrilović bira državnu službu u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je bukvalno, za izuzeno kratko vreme, obavljao gotovo sve činovničke poslove, od onih pisarskih, pa sve do načelnika odeljenja i prvog sekretara diplomatske misije. Za njega se tada govorilo da je čovek upotrebljiv za sve, sa odličnim znanjem francuskog i nemačkog, širokom erudicijom, velikom radnom energijom. Svojim ličnim i moralnim sposobnostima dr Gavrilović je predstavljao onaj deo gotovo nezamenjivih ljudi u svakom spoljnopolitičkom timu.

Iz diplomatije odlazi 20. jula 1923, kada se na lični zahtev penzioniše. Razlog prekida uspešne diplomatske karijere bio je dvojak: najpre, sam dolazak Momčila Ninčića na čelo ovog ministarstva nikako mu se nije dopadao, jer je Gavrilović Ninčića smatrao za čoveka osrednjih sposobnosti, nesposobnog da vodi spoljnu politiku jedne države. „Radio sam pod Milovanovićem, radio sam sa Pašićem, rad s Ninčićem ne može se uporediti“, često bi kasnije isticao Gavrilović.

Drugi razlog za prestanak rada u diplomatiji bilo je postojanje očigledne i neprikrivene korupcije u samom vrhu države, što je 1922. dovelo do incidenta, gde je kao prvi sekretar poslanstva u Berlinu odbio neke trgovce poslate iz Beograda da, mimo pravila i zakona, u ime države naplaćuju ratnu oštetu. Odbijanje očiglednih neformalnih predstavnika moći dovelo je do toga da su ga diplomatske vlasti privremeno sklonile u Italiju kako bi posao bez njega mogao mirno da se završi. Inače, ova epizoda nije bila prva u Gavrilovićevoj diplomatskoj karijeri: zbog sličnih stvari on je još 1919. na službi u Atini bio rešen da trajno prekine sa diplomatijom. Zbog toga se 1920. godine priključio novoformiranoj Zemljoradničkoj stranci jer je smatrao da samo slobodan i nezavisan seljak može postati oslonac snažnog demokratskog političkog poretka, u čije postojanje je Milan Gavrilović verovao.

Tako se 1923, napuštajući diplomatsku službu, igrom životnih okolnosti vratio svojoj prvoj profesiji – novinarstvu – u nadi da će uz pomoć javne reči uspeti da se izbori za sopstvene demokratske ideale, koje nikad nije napustio.

MilanGavrilovic05

DOLAZAK U POLITIKU

Negde u isto vreme kada je napuštao diplomatiju i okretao se novinarskom pozivu, dr Gavrilović uzima učešće u stranačkom životu Kraljevine SHS. Tada piše izuzetno zapaženu studiju Političko-privredna demokratija, gde javno žigoše očigledne primere korupcije tadašnjih radikalsko-demokratskih vlasti, što skreće veliku pažnju samog kralja Aleksandra, koji mu 1924. godine nudi mesto predsednika vlade. Kao potpresednik stranke, Gavrilović je ponudu izneo pred Glavni odbor, koji ju je odbio. Ova audijencija kod kralja donela mu je kasnije kod njegovih političkih protivnika ne baš tako popularnu reputaciju „dvorskog čoveka“ – što nikada nije imalo nikakve veze sa istinom.

Iste godine u septembru došlo je do smrti dr Slobodana Ribnikara, kada od porodice Ribnikar još jednom dobija ponudu da preuzme mesto direktora lista. O tome kako je došao na čelo Politike najbolje saznajemo iz pisma Milana Gavrilovića Diši Stevanoviću iz 1933, koje je dugo ostalo tajna čak i za članove njegove porodice koji su ga otkrili i pročitali tek 2002. godine. U tom pismu Gavrilović jasno navodi situaciju u kojoj se našla porodica Ribnikar nakon Slobodanove smrti.

Porodični savet Ribnikarovih doneo je odluku da otpuštanjem dotadašnjeg urednika Jovana Tanovića i administratora Diše Stevanovića poveća mesečnu zaradu Milanu Gavriloviću. O tome Gavrilović nije hteo ni da čuje. Jedini njegov uslov Ribnikarovima je bio taj da njih dvojica ostanu u listu: „S njima sam navikao da radim, pa ću s njima i otići iz redakcije ako vi ostanete pri tome da oni treba da otpadnu“, pisao je Diši Milan Gavrilović.

SVEDOČENjE PREDRAGA MILOJEVIĆA

Od tog trenutka nastupa, kako bi Predrag Milojević često isticao, „era dr Gavrilovića“ u Politici. Tu „eru“ je najbolje opisao ovaj doajen srpskog novinarstva, koji je ceo svoj radni vek proveo u Politici i stoga bio jedan od najboljih svedoka njenog izuzetno bogatog i dinamičnog života od dvadesetih do osamdesetih godina prošlog veka. O vremenu Gavrilovićevog upravljanja Politikom Milojević piše sledeće:

Rukovodstvo u Politici preuzeo je [Gavrilović] 1924. godine, posle smrti direktora Slobodana Ribnikara. Novi direktor Vladislav Ribnikar je bio još odviše mlad i politički još neiskusan. Jedan urednik, Miomir Milenović, bio je šlogiran, a drugi, Jovan Tanović, nije imao smisla za politiku, pa je tako Gavrilović, dotle samo spoljni saradnik, došao do punog izražaja. Politika je u zaglavlju nosila imena direktora Vladislava Ribnikara (koji to stvarno još nije bio) i dvaju urednika, Miomira Milenovića i Jovana Tanovića, koji su već prestali to da budu. Ime Gavrilovića, koji je vodio list, nigde nije bilo napisano. Niti se to ime ikad u listu pojavilo potpisano pod neki napis.

Članci koje je Gavrilović pisao izlazili su u Politici anonimno – ili pod drugim potpisom (jednom pod mojim). Ta anonimnost takođe je jedna od zagonetki njegovog karaktera: nije ga skrivala, već još više isticala. Imao je brilijantan stil, kratku, sočnu rečenicu i oštro, precizno izraženo mišljenje. Što god je Gavrilović pisao, bez obzira što nikad nije nosilo njegovo ime, uvek se znalo da je od njega napisano. Jer niko drugi nije umeo da piše tako kao Gavrilović. Svaki njegov članak imao je i snažan odjek, bilo povoljan ili nepovoljan – često oba. ‘Pisao je Gavrilović’ govorilo se sa odobravanjem ili sa negodovanjem.

Njegov stav u vezi sa krizom proizišlom iz atentata u Skupštini koji je doveo do diktature takođe je izazivao podeljeno mišljenje. Politika pod rukovodstvom Gavrilovića nije držala stranu vladi, ali nije blagosiljala ni sve što opozicija radi. Politika je stalno podvlačila svoj jugoslovenski karakter, mada je bila pretežno namenjena srpskim čitaocima i nju su pravili srpski novinari. Svi njeni saradnici nisu bili nacionalistički nastrojeni, ali Gavrilović je bio.

U diskusijama koje smo često vodili s njim u redakciji srpstvo je za njega bilo ravno državotvorstvu. Hrvati po njemu nisu državotvorni, a država je preča od svega. Može se biti i opozicionar, ali se ne sme biti antidržavan – svejedno da li ta država po svom uređenju ne odgovara nečijim pogledima. Njegovim pogledima je odgovarala Jugoslavija onakva kakva je. Stupci Politike koje je Gavrilović redigovao odisali su tim državotvorstvom – bilo da su upereni protiv vlade bilo protiv opozicije. Gojko Božović je pričao da mu je pred sâm atentat Pavle Radić govorio da ga zabrinjava nervna razdraženost ‘predsednika’ (to jest Stjepana Radića) jer kad ujutru čita Politiku već nakostrešen ulazi u Skupštinu.

To Gavrilovićevo državotvorstvo došlo je do punog izraza i u njegovom članku (naravno nepotpisanom) povodom smrti Stjepana Radića. Članak majstorski pisan bio je apoteoza narodnom tribunu, a ujedno i prekor političaru nepostojanom u pogledu države.

Gavrilović je imao šarma mada je na prvi pogled izgledalo da je aljkav čovek kome ni malo nije stalo kakav utisak spolja pravi na ljude: sa cigaretom u ustima koju nije vadio ni kad je govorio, uvek u pohabanom odelu, crne guste razbarušene kose i sa šeširom za koji je čika Diša govorio da je kupljen ‘posle rata sa Turcima‘.

Za nas, mlade reportere, on je bio veliki autoritet, ali nije bio autoritativan. Svi smo ga visoko cenili, ali i ogovarali. Mogli ste mnogo šta da mu kažete i mi smo mu često mnogo šta rekli bez bojazni da će, kao direktor, pribegavati što bi se danas reklo ‘administrativnim merama‘”, pisao je Milojević.

politikastarazgrada

PISANA REČ KAO SILA

Nestabilnost u državi, česte promene vlada, dovele su do toga da se Politici verovalo, jer se u njoj moglo naći ono o čemu je narod mislio, a često ni sam nije znao kako da kaže. Ove novine su se kupovale po čitavoj Kraljevini, a tiraž im je ubrzo dostigao rekordan broj.

Prema jednom drugom istoričaru ove novinske kuće dr Miroslavu Simiću, „Gavrilovićevi članci u Politici 1926. direktno su doprineli padu vlade Nikole Pašića. To su bili oni dobro poznati članci o korupcionaškim aferama njegovog sina Rade, čije ponašanje je osuđivao tadašnji Beograd. Međutim, to nije smetalo Gavriloviću da povodom smrti Nikole Pašića 1926. lično napiše i objavi jedan od najlepših nekrologa posvećenih ovom velikanu srpske istorije.“

Javna reč pod njegovim rukovodstvom postaje ozbiljna politička sila, što mu je u kasnijem periodu donelo znatno više nevolja nego koristi.

O svojim novinarskim danima, sam Gavrilović tvrdio je da se on kao novinar formirao u vreme vladavine kralja Petra Karađorđevića, najliberalnijeg srpskog vladara, koji je čvrsto verovao u slobodu misli i pismenog izražavanja, čak i kad je ta sloboda često pogađala i njega lično. Ona je neophodna jer je izraz narodnog suvereniteta, koji je stariji i večniji od suvereniteta vladara. Ovu svoju misao dr Gavrilović često je isticao, tako da se jednom prilikom desilo da je lično, u lice, kralju Aleksandru rekao „vladari su prolazni – narod je večan“, koji je ovu krajnje nezlonamernu rečenicu shvatio kao uvredu koju mu je teško oprostio.

Raditi za narod – bilo je glavno geslo Gavrilovićevog novinarstva i njegov životni moto.

NOVINE EVROPSKOG RANGA

U njegovo vreme Politika u punoj meri postaje narodno glasilo, kome se verovalo, koje se čitalo i kupovalo. Najbolji novinari, spoljni saradnici radili su za Politiku, otvarala su se dopisništva, a bio je popularan i čuveni kulturni dodatak. Novine su bile zanimljive, kritički nastrojene, često opozicione, ali nipošto nedržavotvorne. One su bile predstavnik srpskog demokratskog duha, neformalnosti, tihe beogradske ležernosti, uz blagu ironiju i sarkazam karakterističan srpskom političkom karakteru. U oštrim tekstovima dr Gavrilovića napadana je vlast, ali pisalo se o ozbiljnim pitanjima i problemima, poput hrvatskog pitanja, ekonomskih i drugih tema. Opozicioni poslanici često bi svoje mišljenje mogli objaviti u ovom glasilu, tako da su polemike postale jedan od obaveznih delova ovog lista. S pravom možemo reći da se baš u ovom periodu velikih partijskih borbi i političkih bura, kada su se gotovo svaka tri meseca smenjivale vlade, preko stranica Politike formiralo srpsko i jugoslovensko javno mnjenje, koje je ostalo vrlo živo i aktivno i u vremenima ne baš tako plodotvornim za demokratiju i javnu reč.

Beogradska Politika je bila institucija, poput londonskog Tajmsa, pariskog Figaroa i frankfurtskog Frankfurter cajtunga.

Sa Jugoslavijom srpski narod dobio je evropski respektabilnu iako politički nestabilnu državu a sa dr Gavrilovićem Politika je postala glasilo evropskog ranga i evropske vrednosti.

Međutim, zlatna era dr Gavrilovića bližila se kraju. Nakon pucnjeva u skupštini i ubistva Stjepana Radića, kralj, inače nesklon demokratiji i slobodnom mišljenju, rešio je da ukine parlamentarizam i uvede diktaturu. Politika, kakva je izlazila pod Gavrilovićem, više nije mogla da izlazi. Novine su cenzurisane i plenjene, tako da je, na primer, samo od 7. do 14. novembra 1928. godine Uprava grada tri puta zabranila list. Stanje javne reči pod policijskom prismotrom bilo je više nego nepodnošljivo, pa je nakon Šestojanuarske diktature Gavrilović morao da ode iz lista.

Prema rečima samog Milana Gavrilovića, odmah po uvođenju diktature već 9. januara, samo tri dana pošto je kralj uzeo vlast u svoje ruke, Mateić, kraljev bankar i prijatelj, rekao mu je da mora da napusti zemlju. Jedan od akcionara i urednika Politike Joca Tanović pitao je o tom slučaju kralja lično, koji je odgovorio da o tome ne zna ništa, a da to možda potiče od predsednika vlade Živkovića. Da bi Živković Tanoviću, suprotno, rekao da takođe ništa ne zna o tome i da možda kralj stoji iza toga. Tako je Gavriloviću bilo dozvoljeno da produži rad u Politici iako je već tada postalo više nego očigledno da su mu dani u listu odbrojani.

I dok je pre 6. januara Politika nekako uspevala da se dovija cenzuri i obaveštava svoje čitaoce ili im bar daje na znanje da je nešto cenzurisano, sada više nije bilo moguće ma šta štampati a da cenzor prvo ne pročita i odobri. Čitava 1929. godina prošla je u pravom mučenju kako da slobodoumni list, kome se verovalo, uspe da opstane i sačuva svoju autentičnost u gotovo nemogućim uslovima. Ta igrarija, u jednom momentu morala je da prestane, zbog čega je vlast rešila početkom 1930. godine da Gavrilović mora da napusti Politiku. U suprotnom Politika će biti zatvorena. Tako je Gavrilović otišao iz lista, za koji se dosta emotivno vezao, boreći se od tada za parlamentarnu demokratiju preko Zemljoradničke stranke, na čije čelo će stati 1939. posle smrti Jovana Jovanovića Pižona.

predragmilojevic

GODINE IZGNANSTVA

Nakon odlaska iz Politike dr Milan Gavrilović bio je prinuđen da šest meseci provede van Beograda pod strogim policijskim nadzorom u Vrnjcima, posle čega se vraća u prestonicu, gde nastavlja političku borbu.

Godine 1940. u vladi Cvetković-Maček prihvata mesto poslanika u Moskvi, gde ostaje do kraja 1941, kada se pridružuje Jugoslovenskoj vladi u Londonu, gde zauzima resor ministra pravde u vladama Slobodana Jovanovića, Božidara Purića i Miloša Trifunovića.

Nakon Drugog svetskog rata, na procesu protiv Draže Mihailovića osuđen je na šesnaest godina robije i gubitak jugoslovenskog državljanstva i srpske građanske časti, uz konfiskaciju celokupne imovine.

Iz emigracije se nije vratio u otadžbinu, već je nastavio život sa porodicom u SAD, aktivno učestvujući u organizovanju srpske emigracije. Preminuo je u dubokoj starosti 1976. i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertivilu.

Povodom njegove smrti, tada već penzionisani novinar Politike Predrag Milojević setio se svog bivšeg direktora dr Milana Gavrilovića. Stari sedamdesetpetogodišnji novinar tim povodom nameravao je svom bivšem direktoru i čoveku uz čije rukovođenje se profesionalno formirao da objavi nekrolog u listu, za čiji uspeh i dugotrajnost je itekako bio značajan. Naravno, u to vreme direkcija Politike odbila je da objavi ovaj nekrolog antikomunisti i „narodnom neprijatelju“ Milanu Gavriloviću, dok je na zahtev porodice da se objavi čitulja u ovim novinama – iznenada sazvan Radnički savet lista, koji je ovaj zahtev javno odbio.

Tako je čovek koji se svim svojim snagama borio za slobodu javne misli i po drugi put bio izbačen iz Politike. Prvi put od kralja Aleksandra i režima Šestojanuarske diktature, a posle toga i od nekih drugih diktatora i diktatura, koje su se menjale i kojima ideali slobodne kritičke misli i slobodnog javnog govora, za šta su se zalagli dr Gavrilović i njegovi istomišljenici, nikada nisu odgovarali.

Iz ove perspektive gledano, čoveku današnjice izgleda da, kada je jednom kod nas bio uveden diktatorski režim, on se ustvari nikad nije ni menjao, menjao je lica i naličja, ali sistem vlasti je u suštini ostao isti – diktatorski, policijski, birokratski, nekreativan i glup, koji ne trpi kreativne ličnosti, kreativne ideje ni kreativne ljude, one koji grade i stvaraju institucije od nacionalnog značaja i interesa. A tamo gde vlada diktatura, tu vlada i nesloboda i glupost i tu svakako nema mesta za dr Gavrilovića i njemu slične, koji, i pored sveg zla koje se oko njih nalazi i koje vlada stvarnošću u kojoj rade i žive, i dalje čvrsto veruju u suverenitet i snagu naroda nad snagom države i apsolutne vlasti koja je sklona uzurpaciji, zloupotrebama i greškama, zbog koje svi podjednako patimo i stradamo. Istovremeno, verovao je i u snagu javne misli i javne reči kao najboljeg izraza narodnog suvereniteta, koja će jednom pobediti i koja na kraju uvek odnosi pobedu.

Ali danas očigledno nije njihovo vreme, a kada će ono doći, još uvek ne znamo. Na budućnosti je da odluči kad će se ova diktatura, koja predugo traje, već jednom završiti i kada će ličnosti poput dr Gavrilovića, koje su verovale i stvarale institucije od nacionalnog značaja, dobiti svoje mesto u istoriji naroda kome su čitav život posvetili.

Istorija
Pratite nas na YouTube-u