DAN POSLE ILI PRED VRATIMA NEGATIVNOG KONSENZUSA

MILE MILOŠEVIĆ Aparat je sve ravnodušniji prema ljudskom stanju, sledeći zapadne projekte trećeg kmetstva...

MILE MILOŠEVIĆ

Aparat je sve ravnodušniji prema ljudskom stanju, sledeći zapadne projekte trećeg kmetstva za periferiju

Da je u sadašnjoj Srbiji nešto više industrije, možda ne bi bio ovoliko štete, jer bi stepen uređenosti i organizovanosti bio znatniji u odnosu na postojeće stanje. Možda bi onda institucije preventivno i srazmernije reagovale. Mediji bi bili ozbiljnije i odgovornije. Napokon, i sami sami građani sa više razumevanja pratili bi i medije i vlast, a ne svako prema svom vremenu reakcije i sopstvenim prioritetima. Verovatno bi postojale bolje procedure, a institucije i ljudi u njima sa više razumevanja i odlučnosti reagovali.

NAROD UMESTO DRŽAVE

Znači, sve bi to bilo neko drugo vreme reakcije i drugačiji prioriteti, koji su svojstveniji znatno uspešnijoj državi. Dok je ova država propustila da deluje, i reagovala na posledice. Za to vreme, sasvim obični ljudi bili su ti koji deluju, daleko prevazilazeći stečene okvire. Narod je pokazao da je živ, ne ostajući u stečenim ovirima neuspešne države. Uostalom, zasluga je Vučićeva što je priznao slabost države i pozvao se na narod. Zapravo, njegovo je jedno i drugo – priznanje nedostatnosti aparata i poziv narodu da iskorači iz stečene individualne racionalne računice. Uostalom, u toj računici ovih dana predviđa se još znatno manje razumevanja za ljudsko stanje – još manje nacionalne, kolektivne svesti i solidarnosti, dok se zahteva više građanske autonomne racionalnosti samo za svoje stanje.

U opštem zapadnom strahu od populizma zahteva se tržišno postupanje – racionalna individualnost igre sebičnih interesa kao kursa beskrajne evropeizacije Srbije u našem slučaju. Znači, ovaj poplavni događaj treba što pre zaboraviti, svesti ga samo na nizove individualnih odlukajer ih je bilo toliko mnogo, previše. Potrebno je zaboraviti da je narod pozvan i da se on odazvao, kad se aparat pokazao nedostatnim. Da je narod delovao neomeđan igrom ličnih interesa, moći i nagrada, dok je aparat reagovao onda kad se sve već dogodilo. Sada, ponovo gledamo na svim medijima aparat koji priča nekim čudnim narativom o razlozima događa kao da se ništa nije dogodilo, a oni uradili sve kako treba.

Kako stoje stvari sa našom kulturom? Kakva će biti reakcija na neodgovornost i toliku nesposobnost? Na zatečenost, oklevanje, improvizovanje? Nikakva! Pritom, nije se desilo da je voz kasnio dva minuta. Zato sad kažu: svi smo mi Srbi divni, i na tome treba da ostane? Jer nismo još toliko divni za Zapad. A zato što nismo divni, dobro je što prvih dana nesreće nisu imali potrebe da obaveste svoju javnost. Ponovo smo videli stalno nova potpuno degenerisana odbjašnjenja večite advokatske koalicije aparata. Ali zato će sad da nam daju milijardu. Ili deset, dvadest milijardi, miliona? Neumesna šala medijske buke i komunikacijskih stručnjaka i još po nekog rastorokanog glumca?

fahrenheit451

PRILIKA ZA OPŠTE GUŠENjE

Poplave su izazvale tolike i tako složene štete u Srbiji da se ne mogu projektno rešavati, nego samo u punom smislu politički. Ali i naprotiv administrativnog mentaliteta i u Briselu i u Srbiji. One se, zbog svojih gabarita, tiču cele Srbije i zadiru daleko u budućnost. I sisgurno da nije projektno rešiva situacija koja će jahati na divnoj energiji naroda, nego će se preliti na mentalitet aparata. Ali niko nikad nije promenio inerciju aparata koji samo poznaje izborne promene, lične interese, umesto viših političkih ciljeva i nikakvog integriteta i odgovornosti. Zato će aparat hteti svoju trajnu nesposbnost i punu nedostatnost što pre da zaboravi, a uzroke i posledice poplave da parcijalizuje u bezbroj projekata, kojima će mešetariti do mile volje.

Tu je svaki pojedinac nemoćan, osim ako u ovom momentu ne posmenjuje po dubini po makar pet ljudi, kao prelomnu tačku odgovornosti, jer svi zajedno nisu delovali nego su reagovali – neka se oni posle pitaju zašto. Ne radi se samo o tome ako je ko reagovao, nego o tome da je postojeća igra moći nedostatna. Aparat nije samoregulativan, ali i niko okorelo birokratski ne rizikuje samog sebe i svoj komfor, nego državu i narod. Zato je i pitanje konačnog broja mrtvih pre svega važno, nije samo pitanje u broju, več u tome da li je reč o aparatu, a ne samo vlasti koja ide preko mrtvih i čija zaslepljenost moći nije opasna samo po slobodu, demokratiju i prosperitet nego i po fizički život a ljudi.

Naš aparat je svakim danom sve ravnodušniji prema ljudskom stanju, sledeći sve otvorenije zapadne projekte trećeg kmetstva za periferiju i uopšte za treće zone sveta. Samo je još pitanje vremena, a ne namere, kada će se uvesti nešto kao dužnički zatvori, ili novo dužničko ropstvo, ili opšte demografsko gušenje. Kada su ljudi mahom višak, koga se na razne načine žele rešiti. Tako se zaoštrava opšti negativni konsenzus među građanima, pre svega degeneracijom ljudskog stanja i narodne kolektivne svesti.

Dakle, vlast je stekla svojih pet minuta i šansu da dospe u istoriju. Sigurno ne tamo gde je htela, ali okolnosti na kraju uvek nas biraju, mi samo pokazujemo da li smo nešto ili ništa.

Politika
Pratite nas na YouTube-u