Faradž neće da Britancima tri četvrtine zakona piše Brisel
Najdžel Faradž, pedesetogodišnji energični lider Partije nezavisnosti Velike Britanije (UKIP) uskoro može postati jedan od najpopularnijih ljudi u Evropi. Partija na čijem čelu se nalazi ima dobre šanse da u Evropski parlament uvede dvadeset svojih poslanika. Samo po sebi to nije senzacija – u glavnom parlamentu Evrope ima 751 poslaničko mesto za koje zemlje imaju pravo da biraju svoje predstavnike u skladu sa kvotom, a ona za Ujedinjeno Kraljevstvo iznosi 73 mandata. Drugim rečima, Faradž će uspeti da dobije malo manje od trećine predstavništva Velike Britanije u Evropskom parlamentu i oko 4 odsto od ukupnog broja evropskog poslaničkog tela.
Preciznije rečeno, senzacija je u nečem drugom: za dvadeset jednu godinu postojanja UKIP, ta stranka je na izborima za Evropski parlament prvi put pretekla „tradicionalne“ britanske partije – laburiste i vladajuće konzervativce.
Exit-polls, čije rezultate je objavila 23. maja agencija Reuters, potvrđuju da je za Partiju nezavisnosti Velike Britanije svoj glas dalo 27% anketiranih. Za laburiste je glasalo 26%, a za konzervativce – 22%. To je malo manje od onoga što su joj prognozirali sociolozi i ankete (31%), ali na prvi pogled i ovakav rezultat izgleda kao ubedljiva pobeda evroskeptika, jer je glavna parola UKIP – borba sa vlašću Brisela. Međutim, te iste ankete pokazuju da među Englezima ima više onih koji bi više voleli da ostanu u EU nego da iz nje izađu (42% naspram 37%).
Otkud takav „kognitivni nesklad“? Zašto Britanci koji nastoje da ostanu u EU glasaju za stranku čiji je cilj da izađe iz jedinstvene Evrope? Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje treba pažljivije posmatrati i samu stranku i njenog lidera – Najdžela Faradža.
Godine 1993.UKIP je osnovao profesor Londonske škole za ekonomiju, Alan Sked. Sked je u Evropi – ličnost, jedan od najzanimljivijih i najvećih stručnjaka za istoriju kraljevskog doma Habsburga, koji je bio na čelu „Grupe Brig“ prvih godina postojanja te organizacije.
Ovde treba napraviti malu digresiju. Godine 1988. Margaret Tačer održala je govor „Britanija i Evropa“ na Koledžu Evrope u belgijskom Brižu. Taj govor izazvao je šok i pometnju u redovima pristalica evrointegracija: niko nije očekivao da će se britanski premijer, koji je uložio mnogo napora u osnivanje EEZ, obrušiti sa tako oštrom kritikom na projekat Brisela.
Reči M. Tačer: „Mi nismo radi toga uspešno pomerili granice države Britanije, da bi ih zatim ponovo uspostavili na evropskom nivou, sa evropskom super-državom, koja primenjuje novu dominaciju iz Brisela“ – potresle su i razljutile evropske naprednjake, ali oduševile britanske konzervativce.
Najaktivniji među njima (uglavnom Torijevci) objedinili su se u „Grupu Brig“ koja je postala klub naučnika, ekonomista i političara koji dele evroskepticizam „gvozdene Megi“. Među njima je bio i Alan Sked. Ipak, njegov kritičan odnos prema jedinstvenoj Evropi, koji se umnogome zasniva na proučavanju iskustva Austro – Ugarske monarhije i Svetog Rimskog carstva, pokazao se suviše radikalnim čak i za „Grupu Brig“, pa je Sked 1991. napustio njene redove.
Dve godine kasnije osnovao je Partiju nezavisnosti Velike Britanije ispod čije zastave su se okupili ljudi koji dele vrednosti ranog „tačerizma“ i ideale svetog britanskog suvereniteta. Jedan od njih bio je mladi Najdžel Faradž.
Bez obzira na „istočnjačko“ prezime, Faradž je bezmalo stoprocentni Englez. „Bezmalo“ – zato što su njegovi preci – hugenoti (francuski protestanti 16, 17 v. -prim. prev.) veoma davno pobegli iz Francuske u Englesku, spasavajući se od progona katolika. Njegov otac bio je berzanski broker, a prema nekim podacima i – alkoholičar. U svakom slučaju, roditelji su uspeli da plate obrazovanje za Najdžela u jednoj od najstarijih (i najskupljih) privatnih škola u zemlji – Dalvič Koledžu. Faradž nije stekao visoko obrazovanje i umesto na univerzitet otišao je da radi kao broker na Londonskoj berzi metala.
Ipak, kasnije je napravio izbor u korist politike (još kao učenik, Najdžel je bio aktivista Konzervativne partije, ali je 1992. napustio u znak protesta protiv Mastrihskog sporazuma koji je potpisala Mejdžorova vlada. Ubrzo posle toga Faradž se pridružio Skedu i postao jedan od osnivača UKIP.
Sada Sked (nedavno je osnovao još jednu stranku – levičarsko-centrističku, ali takođe evroskeptičnu „Novi pravac“) prilično oštro kritikuje svog bivšeg saradnika nazivajući ga „sumornim alkoholičarem i rasistom“. Inače, etiketa „rasističke stranke“ čvrsto je prilepljena za UKIP uglavnom nastojanjima levičarskih medija i konkurenata iz Laburističke partije. Pri tom sam Faradž i drugi partijski aktivisti kao mantru ponavljaju: „Mi nismo rasisti“.
„UKIP veruje u građanski nacionalizam otvoren za sve one koji žele da sebe identifikuju sa Britanijom, nezavisno od etničke i verske prošlosti. Mi odbacujemo etnički nacionalizam „krvi i tla“ ekstremističkih partija. UKIP se protivi multikulturalizmu i političkoj toleranciji“ – pisalo je u Manifestu stranke 2010. godine.
„To je laž!“ – odgovaraju protivnici Faradža. Tu partiju liberali organizovano progone: na primer, u izdanju Daily Mail pompezno su objavljeni rezultati „istrage“ koja je otkrila dokaze da je jedan od članova stranke Kevin Skot 2000. godine organizovao demonstracije protiv muslimana. Iako je Skot delovao kao privatno lice, što su pravnici UKIP dokazali, mrlja je, ipak, ostala. Partija nervira liberalni mejnstrim i time što istupa za stroge zakone o migraciji, i svojom pozicijom u odnosu na istopolne brakove (kada su se na Britaniju obrušili zimski uragan i poplave, Faradž je izjavio da je to kazna zemlji zbog legalizacije homoseksualnih zajednica, što je utoliko zanimljivije jer lider UKIP nije vernik), i „seksizmom“ u odnosu na žene i feministički pokret – zapravo, svim što je u raskoraku sa normama prihvaćenim u Evropi.
Visoki rezultati koje je UKIP dobila na izborima za Evropski parlament verovatno se mogu objasniti preciznim shvatanjem Najdžela Faradža onoga čega se plaši i šta hoće običan britanski čovek.
„Mi smo – partija nacionalne demokratije. Mi smo sigurni da Ujedinjeno Kraljevstvo treba da bude nezavisna, samoupravna, demokratska država, a ne deo političkog saveza sa sedištem u Briselu gde se danas pišu tri četvrtine zakona za našu zemlju. Mi to plaćamo ogromnim novcem, ali nam zabranjuju da potpisujemo sporazume sa novim sve jačim ekonomijama sveta. Naša pozicija ne znači da mi istupamo protiv Evrope. Mi ne mislimo da je sve što se nalazi južnije od Kalea – užasno. U stvari, nama se dopada Evropa, ali mi želimo da Evropa bude savez država koje su povezane trgovinom i saradnjom. A ovaj naddržavni projekat je pokušaj da se osnuju Sjedinjene Države Evrope bez saglasnosti birača i zato – neće funkcionisati“.
Drugim rečima, UKIP je – „za sve dobro protiv svega lošeg“. Za takvu Evropu u kojoj je za podanike kraljice dobro da žive, a ne za onakvu u kojoj je život poguban i nerentabilan. Ovo je dobra, jednostavna misao dostupna svakom biraču. Čak i najokoreliji evroskeptik u dubini svoje duše razume da sem ogromnog broja očiglednih negativnosti u EU ima izvesnih pluseva.
Neosporno je da je trgovinski savez- dobar. A naddržavna tvorevina sa prestonicom u Briselu, kojom upravljaju bezlične evrobirokrate – to je loše, jer podseća na socijalizam sa planiranjem i centralizacijom.
Ove jednostavne istine Faradža podsećaju na „poznu“ Margaret Tačer koja je u svojim memoarima pisala da sada nije vreme da se stvara „tvrđava pod nazivom „Evropa“, ali treba dati šansu Evropi da postane prostrana jedinstvena ekonomska zona blagostanja.
Sasvim je moguće da se lider UKIP i prema Rusiji odnosi dobronamerno. Tokom tv-diskusije sa liderom liberalnih demokrata, potpredsednikom vlade Nikom Klegom, on je za krizu u Ukrajini optužio Evropsku uniju, a njegov stav podržalo je 57% televizijskih gledalaca.
Naravno, stavovi lidera UKIP razlikuju se od onih koji sada dominiraju u elitama EU. Ipak, ne treba idealizovati Najdžela Faradža, budući da je i njegovu idejnu prethodnicu, „gvozdenu Megi“ teško nazvati iskrenim simpatizerom naše zemlje.
Evroskepticizam Partije nezavisnosti može se pokazati kao koristan za Rusijuu taktičkom smislu, ali tu treba biti racionalan i ne mešati saveznike i prijatelje.
Autor je pisac i politikolog
Prevela Ksenija Trajković
Izvor Fakti, 27. 05. 2014.
