Kao da je ta podivljala voda odnela sa sobom celu skalameriju industrije, koja spinuje realnost taman onoliko koliko je potrebno da prikrije ono što je očigledno
Sva ta nabujala voda je u jednom trenutku obesmislila sve rijaliti programe, sve veštačke spektakle, sve medijske zvezde i zvezdice… Tako je postala džinovski detektor laži kroz koji su prošli i svet i mi kao narod, i mi kao pojedinci
Za one koji su ratovali, Veliki rat nije bio samo rat, već i „velika očiglednost” koja je razorila i raščarala iluzije u koje su verovali u doba mira. Preživeli, bilo na pobedničkoj strani, bilo na strani poraženih, posle njega više nisu mogli da veruju u ono što se pre rata činilo tako jasnim i očiglednim. Susret sa ratom bio je toliko intenzivan da je predratni svet odjednom postao prošli, „jučerašnji” svet. O tome sam mislio dok sam gledao snimke velikih poplava u mojoj zemlji. To je bila, i jeste, naša „velika očiglednost”, koja je učinila mogućim da se prvi put od 1999. godine suočimo sa nama kakvi zaista jesmo, a ne kakvi nam govore da jesmo, i sa svetom kakav on zbilja jeste, a ne kakvim nam se predstavlja.
Kao da je ta podivljala voda odnela sa sobom celu skalameriju industrije svesti sa manje ili više sofisticiranim oblicima pablik rilejšns, koji spinuju realnost taman onoliko koliko je potrebno da prikriju ono što je očigledno. Potop je bio, i jeste ta „velika očiglednost”, jer se u njoj čovek susreće ili sa vodom koja mu dolazi do kolena ili sa slikama na ekranu koje je bezobrazno i drsko tumačiti. Sva ta nabujala voda je u jednom trenutku obesmislila sve rijaliti programe, sve veštačke spektakle, sve medijske zvezde i zvezdice…
Tako je postala džinovski detektor laži kroz koji su prošli i svet i mi kao narod, i mi kao pojedinci. U tih nekoliko dana videli smo ko nam je poslao pomoć da bi nam pomogao, a ko da ne ispadne kako nam nije pomogao. Videli smo i to da male zemlje mogu da budu velike države, videli smo i suprotne primere. Saznali smo da se građani dele na one koji su požurili u druge gradove da na obalama reka grade nasipe od džakova, i one koji u tim ugroženim gradovima sede u baštama u društvu produženog espresa i sunčanih naočara, brinući samo o tome da li je njihova kuća suva. Postalo nam je očigledno ono što se u suvim vremenima nije tako jasno moglo videti: da Srbi nisu najlenji narod u kosmosu, da patriotizam nije sklonište hulja. Videli smo da postoje i oni koji će se baciti u vodu da bi spasili čoveka, i oni koji će skočiti u vodu da bi spasili njegov novčanik. Videli smo tzv. male ljude koji su zaslužili naše poštovanje i divljenje i tzv. velike ljude koji su zaslužili ono što su i dobili: prezir. Videli smo heroje koji su stradali, a da nisu morali, a videli smo i one koji su želeli da žive kao da se ništa ne događa. Videli smo da ne bi bilo loše da imamo i po nekog vojnika i helikopter više. Najzad, videli smo koje su se vrednosti suprotstavile potopu, a koje su tom potopu simbolički ili stvarno pomagale. I ne bismo mogli da kažemo da smo u suvim vremenima one prve negovali…
Isto onako kako je Prvi svetski rat nestajao, lagano, u svesti onih koji nisu ratovali, tako će i sada, kako se zemlja bude sušila, i poplave nestajati iz našeg sećanja. Svet će postajati, ponovo, sve manje očigledan. Uskoro ćemo zaboraviti na one koji su se žrtvovali za nekoga koga nisu ni poznavali, a oni koje smo s pravom prezreli, predstavljaće se kao žrtve simboličkog linča. Neće baš svaka pomoć biti pomoć… Biće i kredita koji će se tako zvati. I opet će se podsmevati svakome ko bude kazao ,,mi”. Možda… A možda ćemo uspeti da zapamtimo sve što se ovih nedelja dešavalo, uprkos svemu što će nam se govoriti kada se zemlja osuši i možda ćemo to stanje, tu „očiglednost”, uspeti da produžimo i u vreme kada sunce bude sijalo, a kanali ponovo budu suvi. Bila bi to jedina uteha.
slobodanvladusic.net
Izvor Politika, 26. 05. 2014.
