AUTISTIČNI PROTAGONISTA, GLUMAC BEZ PUBLIKE

  ANA RADMILOVIĆ Postoji propaganda koja zajmi efekte horor filmova Postoji u srpskoj kultur-političkoj...

 

ANA RADMILOVIĆ

Postoji propaganda koja zajmi efekte horor filmova

Postoji u srpskoj kultur-političkoj agitprop proizvodnji „talenata“ jedna čudna pojava koja traje već dosta dugo, sumnjivo dugo da je već počela da izaziva radoznalost kao kakav neobičan pravac koji niko ne shvata, a on sve moderniji. Publika ga ne voli, on publiku sa svoje strane prezire, ustvari s publikom se i ne razgovara, a opet to ne izlazi iz studija, galerija, to se bavi polit-artom ili vodi veoma importantne emisije, to kao služi da navodi narod da misli kako treba i da bude ideološki upodobljen.

I to bi bilo razumljivo da nema one đavolje stvari koja se zove pozorište, a koja uči da, ako te neće publika, možeš da se upišeš u sve stranke ovog sveta – neće te publika. Za dobre komade biraju se dobri glumci, za slabije najbolji rasploživi (oni koje ljudi prihvataju) jer, ako si napisao glupost, jedini koji može, uz režiju, da te izvadi – to je taj protagonist. Glumac. Onaj koga gledaju. Onaj koji ih ubedi da stvar i nije tako loša.

POSTOJI LI DIREKTIVA O „PLjUVANjU PUBLIKE“?

Razumljivo je da se za polit-art-protagoniste i druge voditelje biraju neki trećeligaši (ovima koji vrede to ne treba, a i teže ih je kupiti, imaju čak i šta da izgube), i tu je kraj logici izbora onoga što gledamo kao vodeće analitičare, voditelje za koje niko ne može da utvrdi kojoj se tačno feli obraćaju, posrnule novinare i ostale kojima se, treba podvući, ne veruje.

Postoji propaganda koja zajmi efekte horor filmova, recimo. I to je donekle razumljivo. Čoveka nešto iritira ili plaši, čovek gleda u to koje ga iritira – ali to traje najduže sat i nešto, koliko živ čovek može da podnese da gleda film koji mu diže pritisak, glumci gadni, radnja da se prepadneš, dramatična muzika koja te nervira i tako dalje. I hajde, neka bude da moramo da imamo bar nekoliko takvih – da nerviraju narod i drže pažnju. Ali zašto gotovo svi? Čak i oni koji nisu bili takvi – postadoše, kao da je reč o nekoj nastranoj direktivi o „pljuvanju publike“, što je pozorište probalo i videlo da ne ide još u zlatnim danima Bitefa, pa je to kao bilo zanimljivo dok i glumci i publika nisu rekli „more marš“. I neće da rade takvu glupost.

Dakle, mi imamo zvezde (te analitičare i voditelje i pisce i slikare – za ove potonje niko nije čuo, ali su zvezde), koje su to na silu Boga, koje ne samo da nerviraju publiku nego je i ne zanimaju, i taj animozitet je obostran. Ne mogu da smisle jedni druge – zvezde i publika.

Imamo, recimo, političkog slikara koji je jesenas napravio neverovatan performans usred Berlina – gde je poređao stolove kao kukaste krstove, to nazvao Bog voli Srbe, a ciklus toga (u nedostatku naziva za „to“) Balkanski banket; igralo se na stolovima i jeo se pasulj – srpski simbol, kao i kukasti krstovi, uostalom.

Opaska jednog profesora bila je da je to skadal, da bi se patološki pedantni Himler zgrozio i da nikako nisu smeli da ostavljaju tamo takav svinjac jer će ih stići crna magija Trećeg Rahja. Umetnik Raša Teodosijević možda nije bio načisto da ga ovaj malo zeza ili mu govori da je projekat idiotski, neumesan, netačan pa nije odgovorio na ovo otvoreno izrugivanje na račun gluposti koju radi. Taj Raša (za koga niste čuli), on je samo figura. Kao što je i Berlin simbol. Kao što se u Berlinu ne prikazuje kako mali Perica zamišlja (neki srpski) nacizam s pasuljem i igranjem na stolovima jer je Berlin ozbiljan grad. Ne osvaja se tako. Slučaj je hteo da se performans odvija u Maksim Gorki teatru. Podneo je mučeni srpski umetnik i Rusa, zucnuo nije protiv ruskog antifašizma, odrekao se (dato mu je) srpskih žrtava i srpske borbe protiv nacista, šta ga briga, to se naždralo pasulja i orgijalo na stolovima. To bi u prvi voz, pa u Aušvic ako treba, da kaže kako su Srbi zapravo bili u ulozi kapoa. To bi sve. Jer je ništa. S tim se ne polemiše, da se odmah ogradim. S tužnim političkim umetnikom koji se zbunio kad ga je profesor „opomenuo“ da bi se Gering zgrozio zbog svinjca koji im je tamo napravio i koji se mnogo pre toga zbunio kad je uopšte pomislio da se s tim ide u Berlin. Hoće srbijanski umetnik bez znanja i pameti u naciste, pa da ga ubiješ. Toliko ga to fascinira. Taj antifašizam, koji je pobrkao sa promocijom gadosti i upravo fašizma, ali takvog da bi se i fašisti zgadilo.

Zatim imamo pisce koje ljudi ne čitaju, ne vole ih i ne može da se ustanovi kome se obraćaju. Pismenima su dosadni, one koji ne čitaju ionako ne zanimaju. Pišu neke pamflete, okite to nekom radnjom i onda pišu svoja smatranja na sve teme ovog sveta. Sede u nekim studijima savršeno nezainteresovani za tog krajnjeg korsnika – zbog čega/koga su oni tu dovedeni.

Da je onaj što ih je doveo pre nekih dvadeset pet godina odavno mrtav ili zaboravljen ili je i sam zaboravio što ih dovede – jasno je. Da su oni koji su ih nasledili prilično inertni i da ih samo preuzimaju smenjujući se, to vidimo.

Da je ipak previše da nam vodeći i glavni na svetu voditelji političkih emisija imaju neartikulisane ispade smejanja, scenski pokret kao lica s posebnim potrebama, tikove i šprahfelere – to možda ne vidimo jer nam je još (pošto je izgleda tačno da smo poludeli) jako smešno. To, naravno, nije ni malo smešno, to se vodi kod logopeda i ostalih (od malih nogu), i to se u medije ne pušta.

Da li to služi da konzument tog skandala ne primeti šta je tema, šta se desilo, o čemu se radi – pitanje je za teoretičare medija i drugih zavera. Bivalo je da puste, recimo, nekog sasvim sumanutog koji kaže neke poluistine, ali, kako je sumanut, niko ne čuje šta priča, nego se smeje ovom mučeniku što je lud. To se vodi pod incident. Već dugo, međutim, to nije nikakav incident – to je najnormalnija stvar i emisije poput onih Trenutaka istine su gospodska posla, taj svet se ispoveda za neki honorar, ispovesti se ne tiču države i sudbine unesrećenih koji u njoj žive, gleda ko hoće i to je u redu.

nazgul02

MEDISJKO ŠIKANIRANjE

Ali, kada večita Olja Bećković u emisiji posvećenoj poplavama, smeškajući se malo nekotrolisano, zatraži od gostiju da „poruče nešto onima koji su ostali bez kuća“ na početku, a na kraju zatraži da poruče nešto „onima koji su nekoga izgubili“ – to je (neukus je eufemizam) za zabranu emisije, iz humanih razloga – između ostalih i prema njoj, da se ne bruka toliko. Ako, nakon svega, posle utiska „poplave“, kao drugi utisak odabere decu na onkologiji (niko nije uspeo da nađe vezu između ove dve zaista strašne stvari), onda to više nije ni manipulacija emocijama publike, publika je nestala, zasitila se, ne oseća više ništa – postaje ista kao protagonist u toj jednoj stvari. Kaže, ma ne mogu da učestvujem. Kaže, fuj. Iole normalan izveštač, na primer, izbegava da pravi reportaže o umirućoj deci iz dva razloga. Očajni roditelji se nadaju, neracionalno ali se nadaju, da će im izveštavanje medija pomoći. Deca koja su ispitivana se naprežu, i to spada u ono koje ljudi nazivaju „novinarsko lešinarenje“.

Ako je na sve to, ova protagonistkinja još i cinična, „iznad situacije“, ako, dok je cinična, uporno pravi bar tri gramatičke greške u rečenici i menja nepostojeći glagol „trebamo, trebaš, trebam“ usput gotovo uvek brkajući „jer“ i „je l’?“, onda smo žrtve neobičnog medijskog šikaniranja i terora ljudi bez skrupula, znanja. Onda zaista niko nema pravo da zucne o nepismenom narodu kada navodna elita (jedna prostačka, komesarska i tokom jednog nevremena dovedena elita) ne samo što ne ume da sedi i ima neartikulisanu mimiku nego, pored govornih mana, ne zna ni elementarna gramatička pravila.

Pravim građanima to liči na gadan prostakluk. Prezreni narod nije, on je ionako izbačen a i da nije, niti razume niti pokušava da se bavi pitanjima nečijeg infantilnog bezobrazluka i odsustva, ne empatije, nego elementarne pristojnosti. Osećaju da to nije njihova šolja čaja (iako nisu Englezi) i ne bave se.

NEODREĐENI STRAH

Konačan odgovor (da, zaboravila sam „stoko repata“ glasnogovornika koji imitira čoveka iz naroda, Vučićevića) je kampanja koja zajmi efekte horora. Tako su radili u američkim filmovima, sećate se kako su strašni bili Rusi i ostali komunisti – čitaj istočnoevropljani, tako su radili ovi naši ali su bili smešni (posle Drugog svestkog rata) i tako – što najviše liči na medije u Srbiji danas – funkcioniše i okreće milijarde dolara filmska horor-industrija. Efekat koji najviše užasava je ono kada vam se zlo utelovi u nekom detetu, pa ga se onda plaše i roditelji, ništa se ne dešava ali samo što nije, dete tu i tamo nekog prikolje (može i na daljinu), poželjno je da deluje što gore i kao da je bolesno od nečega, gledalac se muči i zlopati, ali gleda i oseća onaj neodređen, a taj je najgori, strah kome ne zna ni imena niti može da ga racionalizuje iako ponavlja „ma to je samo film, bre!“

Bez sve šale, pisci bez čitalaca, novinari bez kredibiliteta i – još gore – sposobnosti da se makar normalno ponašaju, politikanti koji nešto analiziraju već sto godina i dosadni su i bogu i ljudima, ali to traje i traje i ko zna koliko će trajati (deluju besmrtno), slikari i „performeri“ za koje niko nije čuo osim uskog kruga „elitnih prijatelja“, dok ne naprave skandal koji se zgadi i baštinicima nacizma, kao lica s posebnim potrebama u medijima koji su ovde u ulozi humanitarne organizacije – mada čine nasilje nad publikom dok čuvaju svoje štićenike – to je slika Srbije koja samu sebe više ne može „da vidi na oči“, i to ide od onog najmanje zainteresovanog čoveka koji brine za svoju egzistenciju do onog koji nešto i pokušava da shvati. Stvar poprima nadnaravne razmere, i to nekakvom logičkom analizom ne može da se shvati. To ne polaže račun logici, uopšte. Poprimilo je oblike pandemije, i oni koji znaju da rade svoj posao počinju da se ponašaju kao blesavi jer moraju da se uklope. A i njih je možda tek par komada, preteklo.

nazgul03

SELEKCIJE NEMA, NI NEGATIVNE

Koliko građani ne podnose srpske medije videlo se tokom dana žalosti, kada je ukinulo strane kanale i kada su ljudi koji su inače išli u prihvatne centre, nosili stvari žrtvama poplave, koji su sakupljali stvari, novac, borili se za biblioteke – posebno je ljude (ispravno, dakle nisu toliko ni neinformisani ni nezainteresovani) pogodila nesreća obrenovačke biblioteke, zgrade iz 1824. godine, koja je ostala bez oko 16.000 vrednih naslova i sada nema ko nije poželeo da priskoči u pomoć ovoj instituciji (a da je znao o čemu se radi i kakvih je retkosti tamo bilo) – dakle, koliko god su ljudi hteli da pomažu i ljudima i institucijama i knjigama, nisu mogli da podnesu presiju gledanja srpskih TV kanala: to su doživeli kao nasilje i psovali su sve po spisku i vladi i elementarnim nepogodama i danima žalosti (kad im vreme nije jer još ne znamo ko je sve pokojnik) i šta nam to govori?

Ljudi imaju empatiju, i ne samo empatiju – nisu ni lenji ni sebični da se nađu koliko mogu i gde mogu. Ali ljudi ne mogu i ne žele da trpe srpske medije. Makar ih optužili da ne znaju za žalost, da su bezdušni.

Priča o „negativnoj selekciji“ bi dobro došla kao objašnjenje, ali pada u vodu jer je jasno da selekcije nema. Ni negativne. To ne postoji, to je fraza, ne znači ništa. Priča o „nekim krugovima“ zabavno zvuči, ali, kakvi god da su „krugovi“ i da poseduju magijske moći, ne bi im uspelo da toliko dugo drže jedne te iste ljude na jednim te istim mestima i da su ti ljudi pritom toliko odbojni onom kome je čitava stvar namenjena.

Ostaje pitanje, pošto objašnjenja nema – osim tehnike kojom se služi horor film. A pitanje je jednostavno, ono glasi: kakvo je to čudno pozorište koje za glavne role bira glumce koji toliko iritiraju publiku da ovi moraju da zaključavaju salu da im se gledalište ne razbeži? Drugo pitanje koje se nameće bilo bi – dokle to može da traje? Za sad se stiče utisak da traje oduvek (tako to vide mlađi, pa čak i ja koja odavno to nisam), kao i da će trajati do kraja vremena jer je reč o nekim nečistim silama koje su izvan/iznad/ispod (svejedno) svih vlasti i sistema, da je to neki Voland ko zna kad zamesio i neće stati dok poslednji građanin Srbije ne baci TV kroz prozor ili se ne ubije tako što će ga vezati sebi oko noge i skočiti u mutnu Savu, ili zatvore državu, ali ovaj put bez mogućnosti vađenja viza nego kao karantin s ozbiljnim ludacima.

Ta mi teorija paklene zavere deluje najbliže stvarnosti. U protivnom imamo mnogo veći problem – ako nije đavo – onda je gore, onda je stalo vreme i za nas više ne važe zakoni fizike, zemlja se ne okreće i ko zna u kojoj smo mi godini. To me, kao građanina i konzumenta medija, mnogo više plaši.

Ali, u skladu sa članom zakona 343 o širenju panike, zaboravite sve ovo. Nije đavo, Voland je izmišljena ličnost iz jednog romana a vreme nije stalo – nije stvarno. Ništa strašno nam se ne dešava, samo imamo autistične protagoniste koji sa nama ne razgovaraju niti nas ubeđuju u nešto i protiv nečega – i to je u redu. Možda se jednom presele u neku drugu dimenziju, i mi ih više ne vidimo i ne mora niko da ih menja (rano je a i naplašeni smo, neka ništa ne diraju) i bude sve kako treba. Što bi rekla Olja Bećković: „Trebamo da budemo strpljivi, jer tako?“

Balkanmagazin

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u