OPASAN PUT OD LAŽNOG IZGOVORA DO PRESEDANA

KOSTA ČAVOŠKI Zašto je u međunarodnom pravu presedan toliko opasan Uvaženi kolege sagovornici, poštovani...

KOSTA ČAVOŠKI

Zašto je u međunarodnom pravu presedan toliko opasan

Uvaženi kolege sagovornici, poštovani novinari, kako sam ja po struci pravnik, nešto bih rekao o pravnom aspektu agresije Atlantskog pakta na ondašnju SRJ. Oni koji znaju istoriju sigurno se sećaju da, kada je Austrougarska carevina, koja je bila ozbiljna i civilizovana država, htela da napadne ondašnju Srbiju, ona je telegramom obavestila Srbiju da će je napasti. Dakle, to je bila objava rata. Sad se pitamo kako to da Amerikanci i druge zapadne sile, kada napadaju, više uopšte više ne objavljuju rat. Zbog čega?

Pa zbog toga što je od Brijan-Kelogovog pakta (1928) do povelje UN (1945) oružani napad na bilo koju državu zabranjen, predstavlja tzv. zločin pritv mira, zbog koga su odgovarale nacističke glavešine u Nirnbergu, i kao takav je protivpravan. Da bi se to izbeglo, oni uopšte ne objavljuju rat, jer bi bio to dokaz da napadaju, nego kasnije to kvalifikuju kao nekakvu humanitarnu intevrenciju. Eto, to je razlog zašto nema objave rata. Na isti način se postupilo i kasnije, kada su napadnuti Avganistan, Irak, Libija. Drugim rečima, oružani napad je zabranjen, a nikakva humanitarna intervencija nije dozvoljena. Kako je to regiulisano pprema Povelji UN, država je vlasna da upotrebi oružani silu protiv druge države samo u samoodbrani, a jedne države mogu napadati druge oružjem samo sa ovlašćenjem ili sa autorizacijom Saveta bezbednosti UN, odnosno uz saglasnost svih pet velikih sila stalnih članica, i to pozivom na glavu 7 Povelje UN zbog narušavanja mira i bezbednosti. To su jedini razlozi zbog kojih se može oružano napasti, sve ostalo nije dopušteno. Tako je po međunarodnom pravu, koje je prestalo da bude delotvorno, a videćemo zbog čega je došlo do toga.

bombardovanjeNATO199904

PRAVILO DA JAČI TLAČI

Da bih to objasnio, podsetiću na jedan događaj iz Peloponeskog rata. Sredinom Peloponeskog rata, koji se vodio između dva velika saveza – kopnenog peloponeskog, koji je predvodila Sparta, i pomorskog, na čelu sa Atinom. U blizini Atike, gde se nalazi Atina, bilo je ostrvo Melos. Ono je bilo kost u grlu Atinjanima zbog toga što su tu bili naseljeni kolonisti poreklom iz Sparte, koji nisu imali demokratski politički poredak. Otuda su Atinjani iz strategijskih razloga podigli veliku flotu, iskrcali se na ostrvo Melos i opkolili grad. Kako su to bile civilizovane državice, a ne kao sada, bio je običaj da se pre oružanog napada vode pregovori. Mesenjani otvore gradske kapije i jedna delegacija Atinjana predvođena Eufemom uđe u grad, ode na gradski trg i pred svim građanima Mesenjana se vodio ovakav dijalog. Kažu Mesenjani Atinjanima: „Nismo mi vas napali, nego ste vi nas napali, pravda je na našoj strani“. A Eufem ovako odgovora: „Oduvek je bilo da jači slabijega tlači. Nismo mi taj zakon izmislili. Taj zakon postoji odvajkada, i vi biste se na njega pozvali da ste jači od nas.“ Time su se ti pregovori završili. Posle toga Atinjani su izašli sa silnom vojskom, nagrnuli na bedeme i osvojili Mesenjane. Sve muškarce su pobili, kako je to tada bilo po ratnim zakonima, a žene i decu su prodali u roblje. Kao što vidite, to vreme se vratilo jer više nema međunarodnog prava, koje zabranjuje agresiju.

Sve su to razlozi koji nas navode na zaključak da je ta agresija bila protivpravna, ali da, nažalost, nije bilo sile koja je te agresore mogla da kazni, kao što ni Atinjane tada niko nije kaznio.

Konačno da kažem nešto o uzrocima tog napada. Svi se pitate, ako je to navodno humanitarna intervencija, zašto se uvek ne interveniše kad navodno postoje nekakvi humanitarni razlozi. U vreme kada su Grčkom vladali pukovnici (1967-1974), naprave oni jedan nesmotren potez, pa sa svojim ljudima – a grčki oficiri su bili komandanti kiparske vojske – izvrše državni udar protiv tadašnjeg kiparskog predsednika Makariosa (1974). To su Turci iskoristili i sa flotom iskrcaju svoju vojsku i zauzmu ne samo severni deo Kipra nego proteraju Grke iz svih gradova i sela na tom području, naročito iz Famaguste, koja je bila grčki grad. Dakle, to je bilo etničko čišćenje. Da li su tada Amerikanci smatrali da iz humanitarnih razloga – a imali su tada silnu flotu i nosače aviona u Sredozemlju – treba da interveniše? Nije im palo na pamet prosto uato što im je Turska bila vrlo važna zbog blizine ondašnjeg Sovjetskog Saveza. Dakle, tada humanitarni razlozi nisu uzimani u razmatranje, a u našem slučaju jesu.

Koji su to zapravo jedini razlozi zbog kojih su Amerikanci napali SRJ? Jedan je očuvanje NATO, da se pokaže da on može da dejstvuje i izvan tzv. samoodbrane članica Pakta, dakle izvan granica država koje čine Atlantski savez. Drugi razlog je da se nešto učini za muslimane, za kosmetske Arbanase, koji su jedini, pored bosanskohercegovačkih muslimana, koji vole Amerikance. Niko ih drugi od muslimana ne voli. Da bi pokazali da nemaju ništa protiv muslimana, čak nekima hoće i nešto da učine, izvršili su agresiju na našu zemlju. Onda su, naravno, kosmetski Arbanasi njima uzvratili tako što su u sred Prištine, na glavnom trgu, podigli blistavi spomenik Bilu Klintonu, gde je ispisan datum 24. marta 1999. godine.

bombardovanje19997

ZAŠTO VAŽNO DA JE 1999. BILA AGRESIJA

Dakle, postavlja se pitanje da li imamo pravo na naknadu štete? Imamo, samo pod uslovom da se utvrdi da su oni krivci na rat, da je to bila agresija i da u okviru ratne štete to tražimo. Kako toga neće biti, ne možemo tražiti naknadu za ekonomsku štetu.

Kao što vidite, mi jesmo bili poraženi, ali se postavlja pitanje da li treba da izgubimo i dostojanstvo tako što ćemo priznati da su oni koji su nas napali bili u pravu. Vidim da među nama ima mnogo onih koji su na to spremni. Ja na to nisam spreman, i to se pre svega vidi u pogledu upotrebe reči. Pokazaću kako to izgleda.

Jednom prilikom dovedu Aleksandru Makedonskom, koji je plovio morima, jednog gusara, pljačkaša brodova. Aleksandar ga pita: „A odakle tebi pravo da to činiš?“. A on kaže: „Imam isto pravo kao i ti, samo što to radim sa malim brodom, a ti sa čitavom flotom“. Dakle, kad imaš flotu, onda to može, a, kada imaš mali brod, onda možeš i da stradaš.

Pitanje je šta je to bilo 1999. godine, 24. marta. Ja kažem da je to agresija, i pokazujem zašto. Neki kažu da treba da se kaže „natovska intervencija“. To je ogromna razlika. Kada krenem nožem da nekoga ubijem i rasporim ga, to je teško krivično delo ubistva. Kada, međutim, hirurg na hirurškom stolu otvori skalpelom stomak da bi izvršio operaciju na debelom crevu, onda je to medicinska intervencija. Pa čak i ako bolesnik, ne daj Bože, umre, onda se to smatra profesionalnim neuspehom, a ne krivi se delo ukoliko je operacija vršena po svim pravilima medicine i protokolima koji su za to predviđeni. Pazite koja je to razlika. Dakle, jedan moj mlađi kolega, koji mi je bio asistent, a sad piše o Kosovu, koristi izraz „NATO intervention in Kosovo“. Dakle, to je samo bila intervencija, a nije bila ni na teritoriji cele Jugoslavije, nego samo na Kosovu, i to je dosta uobičajeno tumačenje. Naši ljudi koji objavljuju članke u inostrantstvu, i za to primaju novac ili ne znam šta još, koriste taj izraz. Ja ništa ne primam, pa mogu da govorim ono što mislim.

Postoji i drugi izraz koji je takođe prisutan, a koji bi trebalo izbaciti. Kaže se „međunarodna zajednica“. Da u li tu međunarodnu zajednicu ulaze, na primer, Mongolija, Vijetnam, Kina, Kuvajt ili Kolumbija? Ne, tu su samo Brisel i Vašington, to je međunarodna zajednica. Pazite koliko se to odomaćilo: te treba se „obratiti međunarodnoj zajednici na Kosovu i Metohiji da zaštiti nas Srbe“; pa „ne bi to dala međuanrodna zajednica“ itd. Pazite koliko je to opasno. Ali, eto, ne može čovek ni da se odbrani jer to je ušlo u jezik i tako se to kaže. Tek će za 10-15 godina, kad to prođe – ja to neću dočekati – i kad se ponovo uspostavi bipolarnost u svetu, pre svega zahvaljujući Kini, tek tada će to biti malo drugačije.

IZGOVORI SU ODUVEK BILI LAŽNI

Da vidimo kakvi su bili izgovori za rat. Pominjan je Račak. Isto je tako Sadam Husein, odnosno Irak, drugi put napadnut pod izgovorom da postoji hemijsko oružje za masovno uništavanje. Kasnije se ispostavilo da toga uopšte nije bilo. Onda Amerikanci kažu da to nije važno: jesmo mi zbog toga napali Irak, ali smo tamo uspostavili demokratiju. Pazite, jednu relativno pristojnu državu, kao što je bila Libija, potpuno su razorili. U Iraku su sad verski sukobi, koji su strašni, malo malo pa čujete kako je neki bombaš ubio ne znam koliko ljudi. Slično je u Libiji, Avganistanu i tako redom, a sve pod ovim izgovorima.

Izgovori su oduvek bili lažni. Znate li kako je nacistička Nemačka napala Poljsku? Tako što je inscenirala navodni napad Poljske na jednu graničnu karaulu Nemačke, pa su čak i neke mrtve iz nekog logora doneli tamo da se vidi kako su pobijeni, a bili su u nemačkim graničarskim uniformama. To je bio izgovor. Kasnije se utvrdilo da to nije bilo tačno, ali je, nažalost, tako.

Konačno, da nešto kažem i o tim obimnijim izgovorima. Ne znam da li je iko od vas čitao Sesila Delajla Bernsa, koji je objavio na srpskom jeziku između dva rata (1937) Političke ideale. Jedan od tih ideala je kolonijalizam. A zašto je to ideal? Zato što su evropske zemlje civilizovale Afrikance i privodili ih tim najvišim vrednostima. Šta je to stvarno bilo, znamo. Ali, pazite, bilo je ozbiljnih ljudi koji su to bili kadri da napišu i objave, a mnogi su verovatno i povrovali. Isto to je i danas, pa će za pedeset godina neko to ismevati kao što ja to sad činim.

Konačno, da kažem i nešto o pravu na samoopredeljenje, time sam se malo bavio iako se bavim međunarodnim javnim pravom. Moram da kažem da sam zaključio da, kada u Povelji UN stoji da narodi imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, tvorci Povelje su isključivo imali na umu kolonijalne narode i njihovo pravo da se oslobode tutorstva velikih sila, koje drže kolonije. Odnosilo se na njihovo pravo da uspostave svoju nacionalnu suverenost i nezavisnost, i samo na to. Čak ni U Tant, nekadašnji generalni sekretar UN (1961-1971) – ja sam to u jednom radu citirao – nije mogao da pomisli da se pravo na samoopredeljenje može zloupotrebiti tako što bi se razbijale članice Ujedinjenih nacija. To je počelo 1991. godinom i početkom 1992, kada su narodima bivše Jugoslavije – Slovencima i Hrvatima – priznali suverenost i nezavisnost. Dakle, oni su mogli da se otcepe i konstruišu nezavisne države pozivajući se na pravo na samoopredeljenje. A onda se otišlo korak dalje, pa ne samo da su to mogli narodi – jer Hrvati i Slovenci jesu narodi – nego su to mogle i nacionalne manjine, kao što su kosmetski Arbanaci. Dakle, nisu oni većinski narod u državi i da u toj državi žive, i imaju i svoju državu Albaniju, nego su to dobili kao nacionalna manjina. Pre njih, naravno, i muslimani, koji uopšte nisu bili većinski narod u Bosni i Hercegovini, nego su imali relativnu većinu, ali ne apsolutnu, pa je zbog njih konstituisana Bosna i Hercegovina iako bi Hrvatima i Srbima odgovarala podela, odnosno prisajedinjenje susednim državama srpskog i hrvatskog dela.

bombardovanjeNATO199903

OPASAN NAČIN

A sada se pojavilo pitanje Krima. Očigledno u Ukrajini su Rusi etnička manjina, ali većina u tom delu, na Krimu. I, kao, sada tu ne može, kao što neće moći ni u Pridnjestrovlju. Stvar je postala izuzetno opasna.

I sad da kažem – i time da završim – šta znači presedan. To je u pravu veoma opasno. Međunarodno pravo ipak postoji u nekim ugovorima, odnosno konvencijama, i počiva na principu pacta sunt servanda da ono što se ugovori mora da se izvršava. Ako se ne izvršava, onda to više nije pravo. Povelja UN je multilateralni ugovor, koji se mora potpisati i ratifikovati da biste ušli u Ujedinjene nacije.

Vi znate da je krađa krivično delo. Međutim, činjenica je da možda ima i veći broj onih koji kradu, a ne uhvate ih zato što je policija nesposobna, ili što je to vešto urađeno, ili je možda reč o malim krađama pa se ne isplati. Da li to što je napravljeno toliko presedana krađe, da to nije inkriminisano,  stvara novo pravilo da je krađa dozvoljena? Bože sačuvaj. Tako je i sa agresijom i sa samoopredeljeljem. Moram da kažem da je to veoma opasan način presuđivanja, ne samo u međunarodnom pravu nego u bilo kojoj grani prava. Hvala.

(Izlaganje na okruglom stolu „15 godina NATO bombardovanja: 1999-2014“, koji je Pokret Dveri organizovao u Pres-centru UNS).

Politika
Pratite nas na YouTube-u