besmrtnapukovnija

RUSIJA, ZAPAD I DVE ANTIFAŠISTIČKE GODIŠNjICE

N. BABIĆ Mogu li postojati dva antifašizma ili je samo jedan fašizam i samo...

N. BABIĆ

Mogu li postojati dva antifašizma ili je samo jedan fašizam i samo jedan antifašizam?

Uskoro će se u Francuskoj obeležiti 70-godišnjica savezničkog iskrcavanja na Normandiju, koje je počelo 6. juna 1944. Za manje od godinu dana posle tzv. Dana D saveznici su porazili nacističku Njemačku i završili Drugi svetski rat. Ova godina je posebna jer će se proslave bitke za Normandiju održavati od početka juna, pa sve do kraja avgusta, a na manifestacijama će učestvovati svi (ili gotovo svi) lideri savezničkih država i stotine hiljada posetilaca iz celog sveta.

Pre nego što se vratimo na ovu godišnjicu, koja već sada, bar što se nekih čelnika država tiče, ima vrlo neukusnu uvertiru, treba reći nešto o ruskom Danu pobede i značaju tog datuma u ruskoj spoljnoj politici. Za većinu stanovnika Ruske Federacije i većine ostalih bivših sovjetskih republika ne postoji važniji dan tog koji se obeležava 9. maja. Tada se u kolektivnoj memoriji bude sećanja na pobedu Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom i konačno oslobođenje Evrope od fašističke pošasti. Saveznika je bilo mnogo, ali je činjenica koju nijedan istoričar ne može da ospori da su SSSR i sovjetski narod podneli najveći teret rata.

besmrtnapukovnija02

BESMRTNA PUKOVNIJA

Od početka operacije Barbarosa, koja je počela 22. juna 1941, pa do 9. maja 1945. život u Sovjetskom Savezu izgubilo je 26,6 miliona ljudi, od čega 8.668.400 vojnika, sve ostalo su bili civili. Drugi svetski rat je imao ogroman utjecaj na ruski identitet, čiji se učinci osete i u vođenju aktualne spoljne politike. Dan pobede je događaj koji je ujedno i komemoracija i proslava. Kako da u Sovjetskom Savezu ne postoji niko ko na jedan ili drugi način nije pogođen Drugim svetskim ratom, svi osećaju poriv da se pridruže toj svečanosti. To je vreme kad se odaje počast svima koji su se žrtvovali i položili živote kako bi se pobedilo najveće zlo koje je svet ikad upoznao. U Rusiji postoji novi trend zbog koga će i za sto ili dvesta godina Dan pobede biti jednako veličanstven i neće se ograničiti na suvoparne govore ili kratke izjave državnih funkcionera. Naime, na teritoriju Ruske Federacije je zaživela manifestacija pod imenom Besmrtna pukovnija, u kojoj potomci sovjetskih vojnika marširaju ulicama držeći slike svojih predaka koji su se borili za slobodu njihove zemlje. Tog dana se bivšim borcima Crvene armije širom Rusije poklanja cveće i nose se fotografije sa slikama rođaka koji su se borili u Velikom domovinskom ratu.

Dan pobede i celi Drugi svetski rat su iskustvo koje je trajno označilo rusku kulturu i društvo. Razmere ratnih stradanja ostavile su trajne posledice na mentalitet ruskog naroda, i to na način da gotovo svi posebno zaziru od rata. Narodi na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza, izuzev onih koji su naciste dočekali kao oslobodioce, više od drugih znaju kakve strahote i razaranja rat nosi sa sobom. Zato je mir uvek bio apsolutni prioritet sovjetske i ruske spoljne politike. Izuzme li se unutrašnja intervencija unutar Varšavskog ugovora u Mađarskoj i Čehoslovačkoj, i kasnije invazija na Avganistan, SSSR i Rusija posle Drugog svetskog rata nikad nisu izvršili otvorenu agresiju na neku zemlju, i tu prestaje svaka priča o „crvenom” a kasnije „ruskom imperijalizmu”. Takav otpor prema ratu može da objasni zašto se ruska spoljna politika razlikuje od one koju vode Vašington i NATO, koja u Evropi sve više podseća na nemački Drang nach Osten.

Međutim, ne treba zaboraviti da se, kada do rata ipak dođe, ruski narod nikad neće ponašati kao neki evropski narodi koji su u istoriji donosili odluke na temelju kukavičke procjene “što se mi kao mala zemlja tu imamo mešati”. U Drugom svetskom ratu su Sovjeti dokazali svoju odlučnost i kako, bez obzira koliko je jak neprijatelj, mogu preokrenuti tok događaja. To je lekcija iz istorije koju su ukrajinski fašisti zaboravili onog trenutka kada su na istok zemlje uputili kaznenu ekspediciju da „razbije proruske separatiste”.

Dan pobede u Rusiji podseća na snažnu veru u ljudsku jednakost. Budući da je nacistička rasistička politika Slovene gledala kao nižu rasu, Rusi vrlo dobro razumeju koliko je ponižavajuća i opasna ta ideologija.

OD ČERČILA DO PRINCA ČARLSA

Vinston Čerčil je pre Drugog svetskog rata Rusiju opisao kao „zagonetku unutar enigme obavijenu misterijom”. Danas zapadni posmatrači gube živce zbog ruske spoljnopolitičke „nepredvidljivosti” i jednostavno ne obraćaju dovoljno pažnje na ostavštinu ruske spoljne politike, na koju je svake godine iznova podseća proslava Dana pobede. Na sva svoja pitanja već imaju odgovor, ali su se radije okrenuli zameni teza i Rusiju proglašavaju „novom nacističkom Nemačkom”. Čerčil je u svom životu bio saveznik i suparnik Sovjetskog Saveza, ali je malo verovatno da bi uspeo da izgovori besmislicu kojom se „proslavio” princ Čarls od Velsa, koji je nedavno izjavio da „Putin sada čini iste stvari koje je svojevremeno činio nacistički vođa Adolf Hitler”. Državni sekretr SAD Džon Keri je takođe pravio slična poređenja i Rusiju stavljao u isti rang s nacističkom Nemačkom. Putina je kao „novog Hitlera” prikazivala i „ugledna” američka političarka kao što je Hilari Klinton, koja ima dobre šanse da postane prva američka predsednica. Ta poređenja su drska zamena teza. To poređenje više priliči Vašingtonu i njegovim britanskim, francuskim i nemačkim saveznicima, koji su učestvovali u oružanom prevratu u Kijevu. Sve je to samo deo dugoročnog plana NATO ekspanzionizma na rusku teritoriju. Veze između zapadnih vlada i neonacističkih paravojnih grupa iz Ukrajine – Desnog Sektora, Svobode i drugih – naglašavaju ovu istorijsku analogiju.

Zapadni zločinački poduhvat u Ukrajini je toliko drzak da mora biti pokriven od Vašingtona i njegovih evropskih saveznika, a za taj posao im treba propaganda korporativnih medija. Kako bi se skrenla pažnja javnog mnenja od stvarnog činjeničnog stanja, Zapad mora da okrene stvarnost naglavce i neprestano ponavlja neosnovana poređenja između Putina i Trećeg rajha. Baš kao i u prvoj polovini 20. veka zapadni imperijalizam ponovno nalazi zajednički interes sa fašizmom, ovaj put u Ukrajini, a cilj spletkarenja je protivljenje obnovljenoj geopolitičkoj moći Rusije. To je razlog zašto je propagandni ulog tako visok. U svojim grčevitim nastojanjima da obmanu javnost zapadni političari, finansijske i medijske ustanove su grotesknim lažnim analogijama počele da iskrivljuju istoriju.

Ali da se vratimo na početak i obeležavanje 70-godišnjice Dana D. Ruski Vesnik piše da je Vladimir Putin pozvan u Francusku da početkom juna učestvuje na svečanosti u čast 70. godišnjice Dana D. Tamo će se okupiti šefovi država koje predstavljaju antihitlerovsku koaliciju. Tamo će biti američki predsednik Barak Obama, britanska kraljica Elizabeta Druga, ali i nemačka kancelarka Angela Merkel. Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov potvrdio je da je dobio pozivnicu, ali da „konačna odluka o putovanju još nije donesena”. Diplomatska pauza Vladimira Putina ima racionalno objašnjenje. S jedne strane, ne treba odustati od pregovaračke platforme u trenutku kada, zbog sve većeg sukoba između Rusije i Zapada, svi ostali formati, počevši od grupe G8 pa nadalje, umiru jedan za drugim. Proslava jednog od najvećih događaja u istporiji, pobeda antifašističke koalicije protiv nacizma, dobar je povod da dojučerašnje saveznike podseti na potrebu da budu dosledni u osudi aktuelnog medijskog relativiziranja te odvratne ideologije. Međutim, reći to u lice liderima koji lično stoje iza uspostavljanja neonacističkog režima u Kijevu je prilično uzaludan posao.

besmrtnapukovnija03

ŠTA ĆE PUTIN U NORMANDIJI

Nema sumnje da bi odlazak Putina u Francusku mnogima dao povod za nagađanja da Moskva napušta svoj stav o Ukrajini. „Budući da posle masakra u Odesi Zapad nije promenio stav o svojim marionetama u Kijevu, Moskva neće moći da se pretvara da se ništa nije dogodilo”, rekla je Veronika Krašeninikova sa moskovskog Instituta za spoljnopolitička istraživanja. „Slavlje zajedničke operacije saveznika protiv nacističke Nemačke je beskorisno jer se šefovi država neće složiti oko procene akcija uzurpatora u Kijevu. U junu 1944. su se Rusija, SAD, Velika Britanija i Francuska zajedno borili protiv fašizma. Danas Zapad štiti naciste. U ovoj situaciji proslava u Normandiji izgleda vrlo cinično i licemjerno”, u intervjuu za Slobodnu štampu je rekla Krašeninikova.

Mogu li se danas Rusija i Zapad stvarno, a ne deklarativno, ujediniti oko nekih vrijednosti? Zapadni lideri kao da ne razumeju ili ne žele da razumeju da, kad je u pitanju fašizam, ne postoji „ako” i „da, ali”, a pogotovo ne koaliranje sa nadom kako će se te aveti i prošlosti „iskoristiti, a potom obuzdati ili eliminisati”. Ukrajina je živi primer da je trebalo odmah se oštro obračunati sa prvim naznakama jačanja fašizma u Kijevu. Sada nezadovoljna Julija Timošenko preti Trećim Majdanom, preuzimajući ulogu dušebrižnice nad Desnim sektorom i neonacističkim grupama. Opet se vraćamo na početak, kada je trebalo intervenisati žurno, čvrsto i odlučno, što bi na kraju spasilo i samu Ukrajinu.

Ali, bez obzira na politiku Vašingtona, Londona, Pariza i Berlina, ne smeju se zaboraviti žrtva savezničkih vojnika, koji su nadljudskim naporima uspeli da odbiju njemačke kontranapade i obezbede plaže u Normandiji za sigurno iskrcavanje ostatka snaga koje su zajedno sa SSSR porazili nacifašističku koaliciju.

Advance

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u