natron

USTAVNI SUD I DISKRIMINACIJA

FILIP RAKE VUKAJLOVIĆ Osvrt na jednu od skorih čudnih odluka Ustavnog suda Republike Srbije...

FILIP RAKE VUKAJLOVIĆ

Osvrt na jednu od skorih čudnih odluka Ustavnog suda Republike Srbije

PROLOG

Poslednjih petnaestak godina primećujem da ogromna većina školovanih i ljudi s visokim naučnim i drugim zvanjima i na rukovodećim položajima, s kojima sam imao prilike ili da lično opštim ili da njihovu javnu delatnost pratim nekim od mnogih danas svima dostupnih načina, uglavnom ništa ne preduzima na poljima svoje delatnosti na kojima bi se očigledno loše stanje moglo početi pomalo popravljati. Svoju inertnost obično pravdaju rečima da se kod nas ništa ne može postići, a sve se pretvarajući da iščekuju neke kolosalne promene s vrha države kojima će ih vođe naroda ozariti i inspirisati da i sami nešto porade na svoje i dobro svojih bližnjih. U međuvremenu, a za koje će mnogima od njih verovatno proći najbolje godine a možda i ceo život, nedostojno lako prihvataju da im osorni i u svakom pogledu od njih gori, državni činovnici „i na grbači stoje i tesno odelo kroje“.

Postoje i primeri ljudi koji shvataju da znanje i zvanje obavezuje. Da ponekad nije bezopasno angažovati se, pokazao nam je Pečat posvetivši u poslednje vreme deo svog prostora činjenicama u vezi sa postupkom koji se ticao naizgled najnevinijeg krivičnog dela uvrede. Ovaj postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu po jednoj tužbi a protiv akademika Koste Čavoškog. Detaljnim opisom svojih sudskih dogodovština tuženi akademik Čavoški je takoreći na delu uhvatio sadašnjeg ministra pravosuđa i njegovog profesora i naučnog rukovodioca s Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je bio privatni tužilac u pomenutom sudskom sporu protiv Čavoškog. Slikovito i rečito nam je opisao kako je moguće nekoga drastično novčano kazniti i sve to u drugom stepenu, pred srpskim Višim sudom u Beogradu, završiti skoro brzinom svetlosti. Dodatno nam je pokazao na koji način se postupa u haosu sadašnjeg – „dvaždi reformisanog“– srpskog pravosuđa, kad svoje treba zaštititi kao što je to bilo u slučaju otezanja, sve do zastarevanja, postupka za krivično gonjenje po osam krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja protiv profesora nekoliko srpskih pravnih fakulteta.

natron02

KRAGUJEVAČKI SLUČAJ

U početku, s leta 2007. godine i proleća 2008. godine, bilo je optuženo dvadeset troje profesora pravnih fakulteta u Kragujevcu, Nišu i Beogradu, a postupci protiv njih se bahato i beskonačno odugovlače. Još niko od zvaničnika nije našao za shodno da javnost obavesti šta je rezultat ovih krivičnih postupaka. Za sada znamo da je zastarelo krivično gonjenje za osam krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja. Koliko tih vrlih profesora još uvek vaspitava i ispituje studente?

Možda će nam svima pomoći, dok zera zvaničnih informacija ne stigne, sledeća vest objavljena u Blicu 28. novembra 2013. godine. Prema tom tekstu su ministra pravde Selakovića u Kragujevcu, dva dana pre ovog datuma, „dočekali, kao pravi domaćini, skoro svi optuženi u aferi ‘indeks’ i iz prvih redova slušali njegovo predavanje o reformi pravosuđa“. Optuženi za prodaju ispita profesor Božin Vlašković je specijalno za tu priliku pušten sa suđenja, koje kao da je tada već bilo skoro „na izdisaju“. Navodno, nije bilo dostojnijeg od njega da mlađanom ministru poželi dobrodošlicu na već „proslavljenom“ kragujevačkom pravnom fakultetu. I tako, dok moralno-politički podobni poluotvorenih usta s počasnih mesta gutaju mudre ministarske reči, na putu u neku novu „svetlu budućnost“ nikad podobni akademik Čavoški će izgleda morati da podiže kredit da isplati kaznu zbog svog časnog poriva da naučnim i pravnim argumentima žigoše nečasne postupke kvaziučenih koji svojim činjenjem nanose veliku štetu državi i narodu. Suviše je česta pojava kod nas da oni koji bi trebalo da se stide svojih nedostojnih postupaka drsko i uvređeno traže zadovoljenje. Nekima ne samo da sudovi podilaze i izlaze u susret nego su u prilici da i sami odlučuju o sudbinama mnogih kao članovi važnih državnih tela koje imenuje sam predsednik Srbije.

Očigledno je da veliki problemi našeg društva ne mimoilaze ni sudsku vlast. Niko ne spori da je ona temelj na kome počiva svaka uspešna država. Ipak, čini se da je rad ovog dela državne vlasti malo pod lupom javnosti, a nered i samovolja koja tamo vladaju su još manje izloženi javnoj kritici. Mnogo manje, nego što sudska vlast to danas zaslužuje. Ovaj tekst pišem da bih osvetlio dela našeg Ustavnog suda (US) prilikom predugog odlučivanja o prihvatljivosti moje Ustavne inicijative.

ZAŠTO SAM SE OBRATIO USTAVNOM SUDU

Pre više od dve i po godine rešio sam da uznemirim US Republike Srbije jer je Narodna skupština RS 23. marta 2010. godine donela Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti (Sl. glasnik RS, br. 110/2005, 50/2006 – ispr. i 18/2010 – u daljem tekstu Zakon). Zakon u članovima 14. i 98. pominje:

Akt o izboru, vrednovanju i finansiranju programa osnovnih istraživanja, programa istraživanja u oblasti tehnološkog razvoja, programa sufinansiranja integralnih i interdisciplinarnih istraživanja i programa obezbeđivanja i održavanja naučnoistraživačke opreme i prostora za naučnoistraživački rad za ciklus istraživanja u periodu 2011-2014. (u daljem tekstu: Akt) i bavi se načinom njegovog donošenja i primene prilikom ocenjivanja i finansiranja svih naučno-istraživačkih programa u Srbiji u novom ciklusu istraživanja koji je trebalo da počne od 2011. godine. Ovaj obimni i veoma detaljni Akt je donet maja 2010. godine (doneo ga je tadašnji ministar Đelić). Njegova primena je počela danom donošenja i po njemu su ocenjeni i rangirani svi naučno-istraživački projekti pristigli na javni konkurs, kao i svi istraživači koji su na tim projektima učestvovali, dok je projektno finansiranje po Aktu počelo početkom kalendarske 2011. godine.

Akt, i po svojoj formi i sadržaju, spada u podzakonske opšte akte (podzakonske propise) tipa pravilnika, naredbi ili uputstava koje donose organi državne uprave samo ako ih na to obaveže zakon. Aktom se razrađuju pojedine odredbe Zakona (što Aktu daje određene karakteristike pravilnika) i njime se propisuje način na koji će organi državne uprave postupati prilikom izvršavanja pojedinih odredbi Zakona ili drugih propisa (nešto što karakteriše uputstvo). Baš kao što to Zakon nalaže, ministar je doneo pomenuti Akt na vreme i isti je primenjen prilikom ocene i rangiranja svih danas iz budžeta finansiranih projekata prirodnih, tehničko-tehnoloških i društvenih nauka u Srbiji. Akt je najvažniji i najsuštinskiji deo bez koga Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti uopšte ne bi mogao biti primenjen. Na osnovu tog Akta se već skoro tri i po godine određuje materijalni položaj preko dvanaest hiljada istraživača angažovanih na projektima koje finansira Republika Srbija. Da rezimiramo: Akt je zamišljen, donet i primenjen kao podzakonski opšti pravni akt. Bez Akta uopšte ne bi mogao biti primenjen Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Nema Akta, nema Zakona!

Šta je onda sporno? Još od 2007. godine pisac ovog teksta javno istupa protiv nakaradnog načina ocenjivanja projekata i ljudi u nauci, koji je počeo da se primenjuje negde u to vreme i da razara i uništava najosetljivije tkivo naučnih istraživanja. Autori i promoteri ovakvog načina su bili određeni neuspešni naučnici u rangu pomoćnika ministra nauke i niže, izgurani na ta mesta od strane interesnih klanova sa pojedinih beogradskih fakulteta prirodnih nauka. Ne ulazeći u sve važne detalje da se ne bih rasplinuo, samo ću reći da je ludost nakaradnog ocenjivanja kulminirala donošenjem maja 2010. godine pomenutog i još uvek važećeg Akta o vrednovanju. U njemu su „majstori hemijske kuhinje“ određenim finim ad hoc dopunama učinili da naročito budu oštećeni stariji istraživači po naučnim institutima. Za ocenu njihovog rada Akt im je čitav radni vek svodio na poslednjih pet godina. Kao ilustraciju potuno neprihvatljivog sistema baziranog na Aktu o vrednovanju, ističem činjenicu da početno zamišljeno i definisano nagrađivanje projekata po mestu na rang listi nikad nije primenjeno, a da sama rang lista sa punim nazivima finansiranih projekta i ljudi koji na njima učestvuju do dana današnjeg nije objavljena (a ostalo je još samo pola godine do kraja konkursom predviđenog četvorogodišnjeg projektnog ciklusa).

JEDNAKOST PRED USTAVOM I ZAKONOM

Na očigledno nasilje nad zdravim razumom, do koga je došlo primenom Akta, reagovao sam ujesen 2011. godine. Pokrenuo sam postupak za ocenu ustavnosti spornog i štetnog Akta kao suštinskog dela Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Dana 05. novembra 2011. godine Ustavnom sudu RS sam podneo Predlog, odnosno Inicijativu za poništenje Akta zbog diskriminacije starijih istraživača jer u Ustavu Republike Srbije u članu 21. stoji:

„Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti…“

U svom obraćanju US sam tada napisao da Akt diskriminiše osobe starije od trideset pet godina života i dovodi ih u neravnopravni položaj sa osobama mlađim od pomenutog godišta, prilikom ocenjivanja njihovog rada i rangiranja od koga zavise njihove materijalne i statusne pozicije. Obrazlažući tada činjenice i razloge na kojima se temelje moje tvrdnje o povredi ustavnog prava napisah:

„Celokupni proces konkurisanja, ocene pristiglih projekata i istraživača (kojim su se kasnije određivale njihove materijalne prinadležnosti) bazirao se na pomenutom: Aktu…, kako je to Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti nalagao. Njegova primena je počela danom donošenja, a projektno finasiranje novoodobrenih naučnostraživačkih projekata, početkom kalendarske 2011. godine. Iako je ovaj Akt prepun štetnih i nerazumnih pravila ocenjivanja istraživača, koji rade u osnovnim i primenjenim naukama u Srbiji, čija će se primena otkriti u veoma skoroj budućnosti, u ovom predlogu-inicijativi za ocenjivanje ustavnosti opšteg akta ističem i podvlačim njegovu diskriminaciju prema osobama koje su starije od trideset pet godina života u koje i sam spadam. Naime, ovaj Akt u članu 7. kojim se regulišu: ‘Posebni uslovi učešća u realizaciji projekta‘ kaže u tački 3) da: ‘Istraživač rođen 1975. godine i kasnije ima pravo da bira tri najpovoljnije godine iz prethodnog petogodišnjeg perioda za vrednovanje naučnog rada koje se dalje normiraju na pet godina‘. Notorna je činjenica da se na ovakav način lica mlađa od 35 godina arbitrarno-birokratsko-diskriminatorski dovode u mnogo povoljniji položaj od osoba starijih od 35 godina, kojima se kategorija i mesto na zbirnoj rang listi određivalo na osnovu rezultata postignutih za pet godina (2005-2009. ili 2006-2010), učinivši tako sve rang liste projekata i ljudi proistekle iz ovog diskriminatorskog principa protivustavnim i besmislenim. Od Ustavnog suda Srbije tražim da ovaj Akt proglasi neustavnim i nezakonitim zbog očigledne diskriminacije po osnovu starosti istraživača.“

natron03

PISMO SUDIJI IZVESTIOCU

Posle toga je započeo lagan i opušten rad US na mom predmetu. Dobio je broj Uo-416/2011, pozvano je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnoškog razvoja da da mišljenje o mojoj Inicijativi, što je isto u identično neusiljenom ritmu raštimovane državne mašine učinilo preko tadašnjeg državnog sekretara za nauku Radivoja Mitrovića tek 03. maja 2012. godine. Posle detaljnog komentarisanja Odgovora ministarstva na moju ustavnu Inicijativu, koji sam sudu predao 11. oktobra 2012. godine, US je već tada pred sobom imao sve elemente za donošenje svoje odluke. Nije na odmet napomenuti da sam za Odgovor Ministarstva saznao kad sam već nestrpljiv, negde oko godišnjice predavanja svoje predstavke, otišao da vidim spise predmeta. U iščekivanju odluke sam dao sebi slobodu da US opomenem par puta na to da postupa suviše sporo i opušteno. Poslednji put sam to uradio 14. aprila 2014. godine u svom obraćanju zaduženom sudiji izvestiocu dr Agneš Kartag Odri:

„Poštovani sudijo,

 

Podnosilac gornje ustavne Inicijative (Inicijativa je podneta 05.10.2011. godine) je Ustavnom sudu Republike Srbije podneo urgenciju-molbu da nešto preduzme povodom njegove Inicijative krajem avgusta meseca 2012. godine. U toj urgenciji stoji učtiv apel i molba sudu:

 

‘Podnosilac Inicijative, u želji da pravdu dočeka pre kraja svog radnog veka, apeluje na Vas da mu u tome pomognete tako što ćete učiniti sve što je u Vašoj moći da se Inicijativa što skorije razmotri na Ustavnom sudu i po njoj donese odgovarajuća pozitivna /negativna odluka. Uveravam Vas, poštovani sudijo dr Agneš Kartag Odri,  da će Ustavni sud svojim eventualnim prihvatanjem Inicijative koja je podneta, učiniti veliku uslugu srpskoj nauci. Jer, primena pomenutog Akta u poslednje dve godine je već dovela do mnogih štetnih posledica i znatnog pogoršanja naučne atmosfere, ne samo zbog diskriminacije starijih istraživača, nego i zbog mnogih drugih štetnih i nerazumnih pravila ocenjivanja kojima Akt obiluje, a koja formalno ne protivureče Ustavu Republike Srbije. Otada je prošlo više od devetnaest meseci a da Ustavni sud nije ništa preduzeo povodom moje Inicijative. Neustavni Akt, sa svom svojom ‘patologijom’, se i dalje primenjuje nanoseći ogromnu štetu srpskoj nauci.

 

Iako je od podnošenja moje Inicijative proteklo dve i po godine, a ja sam od prvog januara 2014. godine postao penziner, uveravam vas sudijo Kartag-Odri da i dalje strpljivo čekam, s ogromnom nepokolebljivom nadom da ću doživeti, da Ustavni sud ‘ispili’ dve rečenice odgovora na pitanje koje sam u svojoj Inicijativi postavio. Ne dozvolite, sudijo Kartag-Odri, da i vas penzija pretekne pre nego što donesete odluku povodom moje Inicijative.

 

Mesto: Beograd

Datum: 07. 04. 2014.

Podnosilac predloga:

Dr Filip Rake Vukajlović

naučni savetnik Instituta Vinča u penziji

ODLUKA USTAVNOG SUDA

Šestog maja ove godine dobih dugo očekivanu odluku US, iz koje saznadoh o odbacivanju moje Inicijative. Suština te odluke sadržana je u mudrosti poslednjeg pasusa obrazloženja odluke suda (koju je donelo Malo veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije mr Tomislav Stojković i dr Agneš Kartag Odri, članovi veća):

„Imajući u vidu navedene zakonske odredbe (misli se na odredbu osporenog Zakona o nauci, pr. F. V.), kao i sadržinu samog osporenog Akta u celini, Ustavni sud nalazi da ovaj Akt, iako ima izvesne elemente opštosti, u suštini ne predstavlja opšti pravni akt iz člana 167. Ustava za čiju ocenu ustavnosti i zakonitosti je nadležan Ustavni sud, već svojevrstan sprovedbeni akt na osnovu koga se vrši izbor, vrednovanje i finasiranje konkretnih naučnoistraživačkih projekata, a za čije donošenje je ministru dato izričito ovlašćenje. Ovakvo stanovište Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da ni po svom nazivu osporeni Akt ministra ne odgovara ni jednoj vrsti propisa (podzakonskih akata) koje prema Zakonu o državnoj upravi donose ministarstva. Stoga je, na osnovu člana 36. stav 1 tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu (Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) inicijativu odbacio zbog nenadležnosti da po njoj postupa.“

Natron04

POSLEDICE I KARAKTER OBJAŠNjENjA

Tri rečenice obrazloženja za dve i po godine rada. Dajte da pokušamo da amatersko-fizičarski osvetlimo činjenice i razmotrimo kvalitet, naravoučenije i eventualne posledice ovog obrazloženja koje nam dolazi sa najvišeg srpskog pravnog, takoreći, pijedestala. Pođimo redom:

1. Akt je donet i primenjen (i još uvek se primenjuje) kao podzakonski opšti pravni akt, a na osnovu Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Bez Akta nema Zakona. Njegova primena je odredila (i određivaće, sada već sve do kraja 2015. godine) materijalne i statusne pozicije projekata, ljudi i svih institucija koje su kvalifikovane za bavljenje naukom i finasiraju se iz budžeta.

2. Akt počinje sa odeljkom I, koji nosi naziv: Opšti kriterijumi za izbor i vrednovanje projekta. Slede članovi 2, 3. i 4. sa tačno 50 taksativno pobrojanih opštih kriterijuma po kojima će se vrednovati projekti osnovnih istraživanja, projekti tehnološkog razvoja i interdisciplinarni projekti.

3. Akt se nalazi u Informatoru o radu Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije iz aprila 2011. godine (strana 40, tačka 8), na spisku pravilnika i drugih podzakonskih akata ministarstva prosvete i nauke.

Iz svega ovoga nedvosmisleno sledi, i formalno i po sadržini, da je Akt deo Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Ako je nešto deo nečega što treba/mora da je u skladu sa Ustavom Republike Srbije onda je svakom ko ima bar zeru soli u glavi kristalno jasno da i to nešto treba/mora da bude u skladu sa Ustavom. Za to nešto, pa i da je samo trunku više od ništa a ne tako suštinski deo Zakona, bez sumnje je primenljiv član 167. Ustava RS.

A šta nam to u Obrazloženju svog Zaključka o nenadležnosti da postupa po Inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona i Akta donetog po tom istom Zakonu kazuje Malo veće današnjeg srpskog Ustavnog suda, kome je predsedavao sam časni predsednik Vesna Ilić Prelić?

Pa kazuje, sa tri rečenice, „ispiljene“ posle dve i po godine teškog rada, da to što je za preko dvanaest hiljada srpskih istraživača SVE i što im je odredilo SVE od čega žive u stvari nije NIŠTA. Kažu da: „osporeni Akt ministra ne odgovara ni jednoj vrsti propisa (podzakonskih akata) koje prema Zakonu o državnoj upravi donose ministarstva“. I da je tako, kako tvrde ovi časni „nosioci i nosilje“ najviših državnih funcija, niko ne može poreći da je Akt deo Zakona. A za ocenu ustavnosti svih zakona donetih u Srbiji su oni nesumnjivo nadležni.

ŠAMPIONI BESMISLICA

Upinjući se da dokažu nedokazivo, ove sudije Malog veća US postaju šampioni po količini besmislica koje je moguće napisati u samo tri rečenice. Sudije nam kažu da Akt: „ima izvesne elemente opštosti“, a da nije opšti pravni akt. Ne kažu nam koliko je to „elemenata opštosti“ potrebno pravnom aktu da bi ga oni svrstali u opšte pravne akte. Zapetljavajući se dalje, sa pretenzijom da govore o suštini, rekoše da ovaj Akt: „u suštini ne predstavlja opšti pravni akt iz člana 167. Ustava… već svojevrstan sprovedbeni akt…“. Kao da ovaj Akt ima i deo u „nesuštini“? Aman, sudije, zar i Akt i „sprovedbeni akt“ nisu deo Zakona? A za svaki od zakona US sudije su itekako nadležne i zbog toga, a ne zbog „nesuštine“ na koju im ode dve i po godine u mom predmetu, solidne plate primaju.

Treća rečenica Obrazloženja ovog Malog veća US će sigurno biti u kamen uklesana u nekom budućem muzeju srpskog sudstva. U njoj sudije imaju potrebu da u prethodne dve rečenice usvojeno svoje stanovište, dodatno potkrepe krunskim argumentom do koga su sigurno došli posle veoma teških umnih napora: „Ovakvo stanovište Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da ni po svom nazivu osporeni Akt ministra ne odgovara ni jednoj vrsti propisa (podzakonskih akata) koje prema Zakonu o državnoj upravi donose ministarstva.“ Zaboraviše ovi „nosioci i nosilje“ tako važnih državnih funkcija na onu narodnu: „Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti“!

Videsmo kako lako Ustavni sud razreši jedan svoj mali problem činom odbacivanja moje Inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Ustavni sud možda misli da je tako zaštitio svoje zakonopisce. Pitam se da na taj način ove sudije ne stvaraju mnogo veće probleme nekim drugim državnim činovnicima?

ŽALBA EVROPSKOM SUDU

Jedno je sasvim sigurno. Meni su otvorili mogućnost da se žalim Evropskom sudu za ljudska prava i tražim značajnu odštetu za diskriminaciju kojoj sam bio izložen samo zbog svojih godina. Ustavnom sudu i državi Srbiji će biti strašno otežavajuća okolnost ako se slučajno odlučim da gornju mogućnost iskoristim, to što je predsednik Suda i predsednik veća Vesna Ilić Prelić izgleda veliki stručnjak baš za diskriminaciju. Na portalu US možete pročitati da je ona bila maja 2007. godine šef delegacije Republike Srbije za odbranu Inicijalnog izveštaja o primeni Konvencije za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena pred CEDAW komitetom Ujedinjenih nacija (svakom preporučujem da poseti portal US i upozna se sa biografijama sudija, a da posebnu pažnju obrati na inspirativnu biografiju predsedika Suda). Nisam siguran da li sada i svi oni koji su finasirani počev od 2011. godine po Zakonu i Aktu a smanjena im je plata imaju pravo da, pozivajući se na citirano mišljenje Ustavnog suda, traže da im se isplati razlika sa kamatom.

Drugo i mnogo značajnije, što nažalost moje sudije najvišeg Suda ne vide, je činjenica da tako neuko štiteći loše državne činovnike oni sami sebe unižavaju i stavljaju ispod političara, a „po ideji“ su najmanje sa njima ravnopravni. Umesto da „grebu za pravdu“ i „otimaju se“ da presude protiv očigledne diskriminacije, koja je ustanovljena Aktom koji osporavam, oni kao da podilaze činovnicima, objektivno znatno nižeg ranga od njih samih, koje bi trebalo strogo da kontrolišu. Time sigurno ne olakšavaju posao mnogim časnim sudijama nižih sudova, koji bi da sude po pravdi i zakonu.

Treće, presedanom koji uspostavljaju, mogli bi da daju ideju nekim novim nadolazećim „all-round player političarima koji u nas sve češće direktno sa noše sedaju u ministarske fotelje, da i oni, kao nedavno isparivši Đelić, donose neke svoje „ništa akte“, kojim će trošiti sva budžetska sredstva bez ikakve moguće zakonske kontrole.

I, na kraju, još samo nekoliko ličnih zapažanja. Čini mi se da bi više takta pokazala svaka prosečno vaspitana šalterska službenica, terajući me sa svog šaltera, nego što to pokazaše ove sudije našeg najvišeg Suda. Sigurno bi bar tri suvisle rečenice uspela da sastavi. Videli smo ponašanje naših sudova u slučaju Koste Čavoškog, jednog od najistaknutijih pravnih umova koje je ova zemlja ikada imala. Ustavni sud je verovatno znao da i moja malenkost nije baš slabo pismena, a oterao me je sa svog praga skoro kao poslednjeg prosjaka. Pitam se kako danas sudije postupaju sa sasvim običnim časnim ljudima koji su došli da svoje „parče pravde“ od njih potraže? Molim se da im Ustavni sud ne služi za ugled.

Beograd 14. 05. 2014. godine

Filip Rake Vukajlović

naučni savetnik Instituta Vinča u penziji

Politika
Pratite nas na YouTube-u