ENIGMA MILANA STOJADINOVIĆA

MIŠA ĐURKOVIĆ Vreme je da Srbija pravilno razume predrasudama opterećenu istorijsku ulogu Milana Stojadinovića...

MIŠA ĐURKOVIĆ

Vreme je da Srbija pravilno razume predrasudama opterećenu istorijsku ulogu Milana Stojadinovića

Istoriju Srbije u poslednja dva veka možda najbolje opisuje činjenica da je retko koji njen vladar svoj život završio u miru, prirodnom smrću, u svojoj zemlji. Po pravilu su ili ubijani ili terani u progonstvo da tamo okončaju svoj život u zaboravu. Jedno moguće objašnjenje ukazivalo bi na ratobornu populaciju Srbije koja ne poštuje previše institucije i autoritete, te je stoga sklona nasilju i nasilnim smenama vlasti. Drugo takođe zanimljivo razjašnjenje ukazivalo bi na izvanredno značajan geostrateški položaj zemlje, koja je veoma važna u definisanju odnosa velikih sila u ovom delu sveta, koje stoga ovde ne trpe autohtonu vlast sposobnu da uvede ozbiljnu političku organizaciju i poredak.

Otud su upravo ove najveće sile veoma sklone da podstaknu nasilne smene vlasti, kada aktuelni vladar radi nešto što suštinski ugrožava njihov interes.

Bilo da prihvatamo prvo, drugo ili neko kombinovano objašnjenje, Milan Stojadinović pokazuje se kao paradigmatična ličnost u ovom srpskom kontinuitetu nesreća i lomova. Nakon tri i po godine provedene na mestu predsednika kraljevske vlade i ministra spoljnih dela, preko noći je smenjen, zatim protivpravno interniran, iako je bio narodni poslanik, i nakon godinu dana internacije protivustavno prognan iz zemlje, da se u nju nikad više ne vrati. Nakon više od sedam godina britanskog interniranja na Mauricijusu, otišao je u Argentinu, u kojoj je preminuo i sahranjen 1961. godine.

Milan Stojadinović nikada nije osuđen, pa u njegovom slučaju nije pokretana zvanična inicijativa za rehabilitaciju. No u generalnoj percepciji javnosti, još uvek je dominantna odluka o korupcionašu i fašisti, koju je stvorila popularna komunistička istoriografija. U imaginaciji prosečnog Srbina, Stojadinović i dalje oličava stereotip germanofila koji je u filmu Ko to tamo peva oslikao Danilo Bata Stojković: lik koji je „pljunuti“ Stojadinović stalno hvali nemačke proizvode („Di beste, di beste. Nemačka medicina je najbolja medicina“), i priželjkuje da oni dođu jer bi se „konačno znao red i disciplina i znalo bi se šta ko radi“. Ovaj stereotip u svakom slučaju treba ispitati i pokazati razloge za vođenje spoljne politike kakvu je on sprovodio.

stojadinovic02

PUTEVI IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE

Interesovanje za Stojadinovića i doba njegove vladavine po prirodi stvari moralo bi da raste u kontekstu velike svetske ekonomske krize, u čijoj senci živimo već pet godina. On je postao ministar finansija pet godina posle izbijanja velike krize iz 1929. godine, da bi do 1935. pokušavao da traži realne puteve za izlazak iz ekonomske krize i rešavanje ekonomskih problema. Naša zemlja ima ogroman javni dug, veliki budžetski deficit i katastrofalan spoljnotrgovinski bilans. U najmanju ruku interesantno je pogledati šta je u sličnim vremenima radila vlada, na čijem je čelu bio Stojadinović.

Iako je tačno da je Stojadinovićev antikomunizam suštinski pragmatične prirode, za razliku od kneževog koji je bio esencijalne naravi, on je imao veliku ulogu u nizu pitanja i odgovora koje su se tada donosile. Komunizam je za Stojadinovićevu vladu predstavljao veliki problem i zbog unutrašnjih socijalnih i nacionalnih problema, ali i zbog spoljašnjih pritisaka SSSR pa i frontovske Francuske. S druge strane, nisu tolerisane ni ekstremne antikomunističke snage (uglavnom pripadnici ljotićevskih krugova), koje su gajile preterane simpatije za Nemačku i njene ideološke poglede. Stoga bi tek detaljno istraživanje arhiva moglo da rasvetli stvarnu prirodu odnosa Stojadinovićeve vlade prema komunistima, njihovoj propagandi i delovanju.

Kad je u pitanju materijal o „argentinskom razdoblju“, najznačajnije što se relativno skoro pojavilo jesu dokumenta koja se nalaze na portalu www.27mart.com. Na osnovu ovog materijala se u Novostima još 2005. u devetnaest nastavaka pojavio feljton Milan Stojadinović u tajnom arhivu Udbe, koji su potpisali Veljko Lalić i Uglješa Balšić. Odnedavno je u dva PDF fajla na portalu dostupan sav materijal, koji se sastoji od transkripta ili prepisa izvornih dokumenata. Čitanje tog materijala daje nešto drugačiju sliku od prilično maliciozne interpretacije koja je u feljtonu ponuđena.

Milan Stojadinović, treba to naglasiti, poslednji je izdanak kontinuiteta izgradnje moderne srpske državnosti, u kojoj je planiranje i stvaranje elite išlo sistematski. Sin jednog od uglednijih osnivača Radikalne stranke, on je zapravo bio njeno dete, neko ko je decenijama pripreman za zadatke koje je kasnije preuzeo. I tokom školovanja boravio je u inostranstvu, učeći jezike, da bi posle odbrane doktorata o nemačkom budžetu proveo nekoliko godina na usavršavanju u finansijskim institucijama Francuske, Britanije i Nemačke. U visoko društvo Pariza uvodio ga je Milenko Vesnić, a londonskim krugovima predstavljao Čedomir Mijatović. Karijeru je, međutim, nakon svega toga započeo kao običan pisar u ministarstvu finansija, da bi nakon desetak godina, prolazeći kroz administraciju iznutra, postao ministar finansija u Pašićevoj vladi.

stojadinovic03

POSTAVLjANjE MODELA NEUTRALNOSTI

Još tada je stekao oreol veoma sposobnog finansijskog stručnjaka, koji je dosta uradio da se stvori adekvatna poreska osnova za samoodrživo finansiranje nove države. No u isto vreme krenule su i glasine o tome da je tu sposobnost koristio i za nelegitimno popravljanje sopstvenih finansija. Iako je kasnije obavljao niz lukrativnih privrednih aktivnosti u bankarstvu i u drugim sektorima, ostao je utisak da je ogromno bogatstvo velikim delom povezano sa upotrebom političkih pozicija.

Stojadinović je bio energičan čovek, velike snage i lične harizme. Tokom dvadesetih bavio se bankarstvom, publicistikom, predavanjima na Univerzitetu, berzanskim poslovima i mnogim drugim javnim i poslovnim aktivnostima. U vrhove politike vratio se 1934. kao ministar finansija, da bi već sledeće godine uz podršku kneza Pavla preuzeo mesto premijera i ministra spoljnih dela. Vodio je veoma uspešnu ekonomsku i spoljnu politiku. U unutrašnjim poslovima najveći naglasak je stavio na oporavak privrede. Rešavao je pitanje seljačkih dugova, znatno povećao spoljnu trgovinu ostvarujući suficit, uravnotežio je državni budžet i pokrenuo industriju. U spoljnoj politici, zajedno s knezom Pavlom, postavio je model neutralnosti i držanja van sukoba velikih sila. Potpisao je niz važnih sporazuma sa susedima, smanjujući pritisak Italije i Bugarske, a posebno je radio na izgradnji pragmatičnih odnosa s Hitlerovom Nemačkom, koja je bila najveći trgovinski partner, ali i najveća potencijalna opasnost.

Tokom 1938. dok se on spremao za izbore, uveliko mu se iza leđa pripremala smena. Knez Pavle je u dogovoru s visokim krugovima u Londonu pripremao sporazum s Hrvatima i smenu Stojadinovića kao neophodan uslov za to. Sledi zatim godinu dana njegovog opozicionog rada, obeleženog osnivanjem Srpske radikalne stranke, kojom napada Sporazum o Banovini Hrvatskoj, te vladu Dragiše Cvetkovića, i traži stvaranje srpske banovine. Početkom 1940. biva uhapšen, i zatim u internaciji na Rudniku, pored Užica i na Palama provodi oko godinu dana. Pred jugoslovensko potpisivanje Trojnog pakta 18. marta izručen je Britancima i odveden na ostrvo Mauricijus, gde će provesti sledećih sedam godina.

stojadinovic04

U PROGONSTVU

Život na Mauricijusu bio je prilično lagodan (sve osnovne potrebe pokrivali su Englezi, mogao je da igra golf, sretao se redovno sa svim značajnim ljudima na ostrvu, a počeo je i da se bavi slikanjem), no ne treba zaboraviti da je sve vreme strahovao za porodicu i prijatelje, o kojima je dobijao vrlo malo vesti. Najveći deo zapisa iz dnevnika, koji je posle njegove smrti sredio i objavio brat Dragi, zapravo je svojevrsna hronika Drugog svetskog rata preko vesti koje je Stojadinović slušao na različitim radio-stanicama, obogaćena njegovim razmišljanjima i sećanjima na pojedine aktere. Tek od avgusta 1945, nakon promene vlasti u Britaniji, u igru ulazi i nova dimenzija, rad na oslobađanju. O tome saznajemo zahvaljujući radu profesora Ljubodraga Dimića Odlazak sa Mauricijusa: Britanci i Milan Stojadinović 1945‒1948.

Dnevnička zabeleška od 28. jula: „Ovdašnji list prenosi vest da su svi politički zatvorenici u Engleskoj, Irskoj, Indiji itd. pušteni na slobodu. Samo mene još drže interniranog a da mi uopšte nisu rekli radi čega se tako postupa sa mnom“.

Šestog avgusta, dan nakon što je dobio pismo od Dragog iz Vajlera u Bavarskoj, Stojadinović zapisuje: „Lokalni listovi prenose vest iz Beograda da je maršal Tito objavio opštu amnestiju za sve političke krivce. A kako je i u Engleskoj ukinuto važenje svih izvanrednih zakona o političkim internacijama, to smatram da sam, sa pravne tačke gledišta, već slobodan i da samo nedostaje formalna zvanična potvrda. U međuvremenu, 2. avgusta, obratio sam se i novom predsedniku britanske vlade Klimentu Atliju“.

On nadalje iznosi osnovne crte tog pisma, koje počinje rečima: „Dragi gospodine, ja sam bio interniran vrlo nelegalno na više od četiri godine na Mauriciusu. Ja zahtevam: restituciju moje slobode i da ponovo budem spojen sa svojom porodicom“.

Dimić u pominjanom članku navodi detaljno elemente ovog pisma, očito pažljivo strateški sastavljenog, s namerom da pisca predstavi kao žrtvu unutrašnjih igara u Jugoslaviji i kao nekog čija je politika uvek bila prijateljska prema Britaniji. Nakon temeljnog obrazlaganja svoje politike i svog pravnog položaja, on za svaki slučaj dodaje: „Ukoliko sam i napravio neku grešku, pet godina internacije i egzila, adekvatna je kazna“.

Ovo pismo još dugo nije bilo dostavljeno na svoju konačnu odrednicu, a pitanjem Stojadinović počela je da se bavi kolonijalna uprava, odnosno britanska birokratija. U periodu jul-avgust iste godine, na relaciji London–Mauricijus‒Beograd, usledilo je preispitivanje okolnosti pod kojima je Stojadinović interniran 1941. godine. U prepisci je, naime, učestvovao britanski poslanik u Beogradu, Ralf Stivenson. Tu se posebno ističe činjenica da je Stojadinović bio najopasniji potencijalni nemački kvisling na Balkanu, čije su oslobađanje tokom internacije u Jugoslaviji Nemci više puta zahtevali, neko ko nije postao kvisling samo zato što nije imao prilike.

„SLUČAJ U RAZMATRANjU“

U raspravi se s jedne strane zaključuje da Stojadinovića ne treba izručiti Jugoslaviji, ako bi Vlada nove Jugoslavije to tražila, ali visoki funkcioner Forin ofisa Sardžent ukazuje na to da pre njegovog otpuštanja treba konsultovati vlasti SAD i SSSR. Nakon prvobitne odluke da se Stojadinović u neko dogledno vreme pusti, tokom oktobra je zbog usložnjavanja međunarodne situacije predložio da se razmatranje odluke o puštanju odloži za šest meseci, a da ministar Bevin konsultuje Sovjete i Amerikance.

Od 22. juna 1945. Avgusta Stojadinović se nalazila u Rimu i otpočela pritisak prema Britancima za Stojadinovićevo oslobađanje. Uskoro im je omogućena redovna komunikacija telegramima, što im je pomoglo da koordiniraju zajedničke napore. No, slučaj Stojadinović je ponovo uzet u razmatranje tek juna 1946. godine. On sam je prethodnu godinu završio u velikoj nervozi, duboko svestan šta znači birokratska formulacija da je „slučaj u razmatranju“: „Nova vlada, razume se, nije upućena u pojedinosti mog slučaja; to sad neki činovnik proučava, bez mnogo žurbe, prema osveštanom običaju takvih ustanova u celom svetu. ’Ne prenagliti’ – to je osnovno načelo svakog dobrog diplomate!“

On vidi da njegov slučaj počinje da dobija apsurdnu notu, pa zapisuje: „Čitam u ovdašnjem listu vest da su američke okupacione vlasti u Nemačkoj pustile na slobodu sve zarobljenike starije od 50 godina. Ja ispunjavam uslov u pogledu godina, ali nisam ni Nemac, ni nacista, niti sam se borio s puškom u ruci protiv SAD i njenih saveznika, inače bih i ja sada bio na slobodi! Šalim se, ali stvarno, moj slučaj je takav, da je teško ne napisati satiru“…

Dosta je zanimljiv zapis od 11. decembra, u kome povodom Avgustinih žalbi da su u očajnom finansijskom stanju Stojadinović beleži: „Nažalost, kao što sam joj odgovorio, ja nisam u mogućnosti da im pomognem. Nemam nikakvog prihoda niti fondova na strani, protivno opštem verovanju. Imao sam poverenje u svoju zemlju, u njenu budućnost pa i u valutu. Nikad mi nije padalo na pamet da sklanjam ’bele pare za crne dane’ u stranoj moneti i u inostranstvu“.

Ovo zaista odudara od mišljenja koje su svi, uključujući i Engleze, imali ‒ da je Stojadinović čak i za razmere Balkana bio veliki korupcionaš, koji je sklonio u inostranstvo velike svote novca. To će za sve osim za pripadnike njegove porodice i do danas ostati jedna od najvećih tajni. Kao što ćemo videti i po izveštajima Udbinih agenata, Stojadinović je u Argentini živeo pristojno, ali zahvaljujući svom radu i radu svoje porodice, a ne u luksuznom trošenju nikakvih sklonjenih para.

ODLAZAK U JUŽNU AMERIKU

Zabeleška od 11. juna pominje Avgustino pismo u kome ona najavljuje da će se preseliti za Rio de Žaneiro kako bi tamo ubrzala proceduru potrebnu za Stojadinovićev dolazak u Brazil. U to doba je britanska administracija smatrala da, iako Stojadinovićev dolazak više  nema nikakvu ulogu u dešavanjima koja su se ticala Jugoslavije, ipak treba da ide dalje od Evrope. Dvadeset prvog juna 1946. zamenik guvernera Mudi pozvao je Stojadinovića i saopštio mu odluku britanske vlade kojom mu se vraća sloboda, uz ogradu da ne može da ide u Italiju i Englesku. Stojadinovićima su u međuvremenu u Beogradu oduzeti imovina i državljanstvo.

Avgusti je 21. januara od Forin ofisa stiglo pismo u kome je obaveštavaju da je njoj prepušteno da se stara o viziranju Stojadinovićevog pasoša i preseljenju u Brazil. Dimić nas izveštava da je Avgusta angažovala dve advokatske kancelarije, uz čiju pomoć je uspela da 25. marta 1947. izdejstvuje boravišnu vizu Argentine i tranzitnu od Brazila. No, usled pritisaka SAD tokom leta, obe zemlje su preinačile prethodne odluke i odbile ulazak Milana Stojadinovića. Posle silnih peripetija i Avgustinih pretnji da će izvršiti samoubistvo, tek u septembru se stvari pomeraju s mesta, kada Brazil odlučuje da odobri trajnu vizu, i već u oktobru u Kejptaunu su se nalazile i ta i viza Argentine. U januaru 1948. su na Mauricijus stigla sva potrebna dokumenta, ali je Stojadinović krenuo brodom tek 11. marta.

Poslednji zapis u dnevniku je od 4. aprila i govori o susretu na pristaništu u Buenos Ajresu, kada je sreo snahu Kosu, sinovca Mikicu i neke prijatelje (prvi put je progovorio srpski nakon sedam godina), a zatim produžio da se sretne s porodicom. Tako se završila odiseja interniranja i izbavljenja s Mauricijusa.

U Argentini je Stojadinović proveo još trinaest godina, i to je najmanje rasvetljen period, koji iziskuje ozbiljnu obradu. Sa zetom Dušanom Radonjićem (bivšim četničkim poručnikom) uspeo je da za relativno kratko vreme raširi posao i time obezbedi komotnu egzistenciju svojoj porodici. Radonjić je vodio poslove u trgovini i građevinarstvu, a Stojadinović je pre svega obavljao konsultantske poslove za vladu lokalne provincije, kao i za centralnu vladu Argentine. To se odnosilo kako na kreiranje ekonomske politike, tako i na razvijanje spoljnotrgovinskih veza s Evropom. Takođe je savetovao nekoliko banaka i od toga dobijao znatna sredstva. Prema svedočanstvima agenata Udbe, troškove njegovog smeštaja od samog početka pokrivala je vlada, a ubrzo je porodici pribavio vilu i solidna sredstva za život. Od značajnih projekata koje je pokrenuo treba izdvojiti nedeljnik El ekonomista, neku vrstu južnoameričkog pandana Fajnenšel tajmsu, posvećen prevashodno ekonomskim, ali i drugim srodnim temama. Ovaj časopis izlazi i danas, a vode ga Radonjići, potomci Stojadinovića. Nastavio je intenzivno da slika, i tri godine posle njegove smrti njegov brat Dragi organizovao je samostalnu izložbu njegovih radova.

Stojadinović je bio veoma svestan činjenice da je jedna od najjačih političkih ličnosti u emigraciji. Zbog toga je s jedne strane vodio računa da bude lojalan prema zemlji koja ga je prihvatila i da joj ne pravi previše problema svojom političkom delatnošću, a s druge je nastojao da taj svoj položaj kapitalizuje onda kad je to bilo potrebno. Nije imao naročito dobro mišljenje o našoj emigraciji, ali je pomagao vodeći srpski emigrantski časopis u Argentini, „Srpsku zastavu“, koju je uređivao Dušan M. Filipović, i samim tim imao znatan uticaj na uređivačku politiku. Agenti ukazuju na činjenicu da se dosta držao po strani, da nije javno napadao Titov režim, i da se ograničavao na pomoć Crkvi i slične humanitarne delatnosti.

Milan Stojadinović je preminuo 24. oktobra 1961. godine. Četiri dana posle smrti Stojadinović je kremiran, a pepeo položen u urnu na groblju Čakarita u Buenos Ajresu. Nakon Avgustine smrti, 1975, u istu urnu dodat je i njen prah.

Geopolitika

 

Istorija
Pratite nas na YouTube-u