SEDMA KOLONA

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Šta u svetu koji se sve više plaši rata može sila koja...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Šta u svetu koji se sve više plaši rata može sila koja insistira na mirnom rešenju i razumevanju? Može mnogo

1.

Ima nečeg u tim Srbima i Rusima koji današnju Putinovu poziciju u Ukrajini vide kao poraz ili bar njegovo predvorje. Ako je Aleksandar Dugin bio u pravu da, govoreći o ruskoj političkoj eliti, pored Pete, postoji i Šesta kolona – svet ruskih patriota zaglavljen u uskom ideološkom okviru liberalizma – parafrazirajući tu postavku makar samo za potrebe ovog teksta, možda bi se moglo svedočiti i o postojanju Sedme kolone. I među Rusima i među Srbima.

Sedma kolona tako bi bio onaj svet koji nedvosmisleno jeste za srpsku nacionalnu politiku i koji gorljivo podržava Rusiju u Ukrajini. Ali ploda ne daje. A ne daje ga uveren da Putinove šanse ni u Ukrajini ni u Srbiji nisu velike zato što se ne ponaša onako kako bi se u njegovoj situaciji ponašao Zapad. Elem, Putinu se zamera što nije pokupovao ukrajinsku i srpsku elitu, što jeftinije to bolje, što dve zemlje nije preplavio proruskim novinama i televizijama, a onda, bar u Ukrajini, udario sa vojskom i zaustavio se najmanje u Kijevu. Isto tako, naša Sedma kolona, jedna podgrupa u širokoj lepezi etnonacionalista, duboko zamera srpskoj eliti što ne gradi nacionalnu politiku makar po uzoru na hrvatsku, gde se naročito visoko vrednuju akcije protiv ćirilice u Vukovaru i slične ustaške svinjarije, poput žalobnog uzdaha: „Eh, da smo mi nekom srećom imali Tuđmana“.

2.

Sedma kolona je otud proizvod jedne naročite vrste malodušnosti uzrokovane divljenjem za protivnika, najčešće skrivenim. Ali šta je to što ovde ni danas Sedma kolona ne može da razume? Pre svega, Putin je u borbu protiv Vašingtona pre deceniju i po krenuo iz dubokog zaostatka i još dubljeg minusa. A sada bi valjda trebalo brzo da uči, još brže da deluje, da dan i noć uvežbava finese engleskog fudbala baš zbog toga što su mu protivnici, recimo, Englezi. Glupo je, zar ne?

Sa druge strane, svest o zaostatku Putina je napravila veoma opreznim državnikom, tipom koji će pre propustiti šansu nego se zaleteti na nju. Zanimljivo je da će tu dominantnu crtu političkog karaktera malo ko od njegovih poštovalaca istaći u prvi plan, uvek će se pre setiti njegove čvrstine, patriotizma ili neke treće osobine koja se da opevati u desetercu bolje od opreznosti.

Opreznost, međutim, nadomešćuje dobar deo tog zaostatka, koji čini da Putin protiv Amerikanaca može da dobije dvadeset bitaka, a onda da izgubi samo jednu, i da u konačnom bilansu bude poražen. Obami se to već ne bi moglo dogoditi zbog dve stvari. Prvo, zbog prednosti sa kojom je ušao u bitku. I, drugo, zato što pod sobom uvek ima ruke koje će ga prihvatiti ako pogreši i počne da pada, ruke decenijama negovanog i usavršavanog aparata koji iznutra ne poznaje ni vrednosne ni ideološke razlike. Putina koji bi počeo da pada teže bi bilo prihvatiti jer njegov aparat se posle decenija rasapa poslednjih godina tek formira. Ne kažem da Putina koji bi se sutra zaleteo i ušao sa vojskom u Ukrajinu ne bi nijedan par ruku prihvatio, ali bi se mnoge ruke zadužene za to izmakle. Jer taj aparat svoju samosvest stiče na njegovim pobedama, a najmanji porazi su tu da bi ga pokolebali.

3.

Takav Putin savršeno razume da je uloga Ukrajine da bude trn u njegovoj peti, da boli. Ali razume i da cilj nije njegova peta, već njegova glava. Jer, dok je ta glava na ramenima, makar nigde ne mrdnula iz Moskve, globalni projekat će imati pukotinu i ne se može smatrati završenim. Kad je Barak Obama rekao da Rusija nije konkurencija Americi i da je ona samo regionalna sila, on tada nije samo želeo da ponizi Putina već i da ga navede da u Ukrajini reaguje kao regionalna sila. Naravno, regionalna sila bi upalila tenkove, sjurila se u Kijev i završila stvar. Posle bi to plaćala. Globalna sila, međutim, gledala je da raširi liniju fronta i udarila bi tamo gde je najmanje očekuju, a to će reći samo ne Ukrajini.

sibirskiberberin03

4.

Udarila bi, na primer, u Kini, koja je svoju neutralnost u sukobu Moskva-Vašington gradila na činjenici da se plaši Vašingtona, ali i na tome da bi njena ekonomija platila skupu cenu slabljenja Amerike. Posle energetskog posla veka sa Moskvom, slabljenje Rusije Kinu bi koštalo još skuplje. Tim poslom Kina nije od proameričkog postala proruski faktor, već mnogo više od toga – postala je krupan mirovni faktor, a mir je u ovom momentu mnogo više ruski nego američki interes.

Istovremeno, energetskim poslom sa Kinom pale su u vodu sve zapadne iluzije o izolaciji Rusije. Inicijativa Donalda Tuska, koje se nisu setili u Varšavi nego u Vašingtonu, da EU u gasnim poslovima prema Rusiji nastupa jedinstveno i da Brisel, a ne Moskva diktira cenu, pre dva meseca nije bila pretnje sasvim lišena osnova. A baš to je postala posle Putinovog puta u Peking. Inače, mnogi je briselski energetski doktorat napisan – među njima i naše Zorane Mihajlović – sa tezom da EU možda zavisi od ruskog gasa, ali da i ruski gas zavisi od tržišta EU. Teza je građena na tome da Rusi, ako ne zemljama Evropske unije, nemaju kome drugom da ga prodaju. Sad svi skupa mogu da se obrišu njome. Naravno, na širokom frontu globalne politike to je bio mnogo jači Putinov potez od toga da je, kako ga nagovara Sedma kolona, poslao migove da brane Slavjansk?

5.

Ne omogućava li Putinu mnogo više od migova najveće širenje ruskog uticaja u Latinskoj Americi ikada? Malo toga se u regionalnom nastupu da meriti sa dobitkom od podrške generalu Sisiju da postane novi faraon Egipta, čime se Moskva sidri u najznačajnijoj arapskoj zemlji, prvi put posle Nasera? Zar rezultat izbora za Evropski parlament nije prvi put od 1918. na starom kontinentu pokazao pad američkih akcija i rast ruskih. Jer partije u usponu jesu i leve i desne, više i manje radikalne, za su i protiv EU, ali sve su antiameričke i sve imaju razumevanje za Putina.

Iznenađujuća sposobnost Rusije da igra uspešno na širokom frontu jeste jedan od najvažnijih motiva Vašingtona da karte baci na Putinovo uklanjanje u Moskvi. Na izvestan način to je igra na sve ili ništa, kao strategija boksera koji lošije stoji veći deo meča i kada, shvatajući da vreme ne igra za njega, skida gard i svoju šansu nalazi samo u mogućnosti da protvnika nokautira.

Važno je reći da taj novi kvalitet Putinove Rusije nema svoj temelj u ruskom oružju, čak ni u ruskom gasu. Taj kvalitet proizvod je ruske meke moći, a sad što ona nije, kako smo navikli, realizovana preko nekog ruskog Si-En-Ena ili B92, više je za razmišljanje i hvalu, nego za malodušnost i kritiku.

sibirskiberberin04

6.

Ustvari, mi prisustvujemo rađanju ruske meke moći. Ona nije zasnovana ni na ruskoj koka-koli, ni na ruskom Holivudu, već na činjenici o globalnoj sili koja, iako ne manjka sa oružjem, u svetu koji se plaši rata insistira na mirnom rešavanju problema. Reč je o sili koja nema potrebu da kolonizuje narode i lišava ih njihovih resursa. U trenutku kad se suparnička sila pojavljuje nervozna na obaraču, kad ne kolonizuje samo pokorene već i prijateljske narode, otimajući im resurse, kada globusom širi svoje vrednosti pretnjom i batinom, odanost miru i razumevanju je najveći kapital Putinove Rusije. I baš to na Zapadu vide kao svoju najveću slabost u sučeljavanju sa Rusijom, baš zato imaju toliku potrebu da ga porede sa Hitlerom, i, konačno, baš zato hoće Putina da uvuku u rat u Ukrajini kako bi pokazao svoje najgore lice, kakva se već u ratovima pokazuju.

Ruska meka moć dovela je i dovodi do toga da u svem onom svetu koji se danas plaši Amerike, a to nije mali komad, Rusiju doživljavaju kao alternativu. Takvom je sve više doživljavaju i u Srbiji, i otuda nije nikakvo čudo da Beograd već šest godina bez razmišljanja ispunjava i najnerazumnije zahteve Amerike, ali danas ne i onaj koji podrazumeva okretanje leđa Rusiji. Kakvi god da su mu motivi, taj deo politike Beograda ne samo da mora biti visoko vrednovan nego on jeste klica svake buduće pristojne Srbije, nešto bez čega ona konačno neće biti moguća.

7.

Razlika između naše Sedme kolone i pristojnog sveta je u inteligenciji. Jer onaj koji veruje da se u ratu za Ukrajinu tuče samo u Ukrajini i da se bitka za Srbiju može dobiti samo u Srbiji razmišlja taman onako kako bi to Imperija od njega želela. Onaj koji vidi da postoji bitka za budućnost sveta i da se ona odvija na svakoj tački na globusu, taj vidi dovoljno daleko da se sme nadati pobedi.

Politika
Pratite nas na YouTube-u