DUŠAN PROROKOVIĆ
Ispostavilo se da je na dan izbora Porošenko bio u Američkoj ambasadi, posle čega su usledile najrvavije akcije na istoku
Rezultat predsedničkih izbora u Ukrajini, održanih 25. maja, je očekivan. Već se na početku kampanje ispostavilo da Petar Porošenko nema ozbiljnog protivkandidata. U tandemu sa Vitalijem Kličkom svoje šanse je samo povećavao i pobedu učinio izvesnom nekoliko nedelja pre otvaranja birališta. Praktično, jedina velika izborna dilema ticala se toga može li Petar Porošenko pobediti u prvom krugu? Ceo Zapad je navijao da pobedi. Niko nije želeo da rizikuje sa drugim krugom predsedničkih izbora i eventualnim nastavkom agonije sa nesretnim i nespretnim Aleksandrom Turčinovim.
Uspeh Petra Porošenka u najvećoj meri je ipak povezan sa porukama koje slao tokom predizborne kampanje. Bilo je u njegovom nastupu, kao i u izjavama ostalih predsedničkih kandidata, pozivanja na teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine, reči o Krimu i Donbasu, ali je sve to više trebalo shvatiti kao deo obaveznog folklora. Bilo je to tek sporedno slanje poruke biračima u zapadnim delovima zemlje i amortizovanje eventualnih neprijatnih udara od strane kandidata desnice. Osnovne poruke u Porošenkovoj kampanji bile su da je spreman na razgovor sa političarima iz Donjecka i Luganska, kao i da je neophodan dijalog sa Rusijom. Zbog toga je Porošenko dobio tako veliku podršku.
UKRAJINA JE UMORNA
Bez obzira na dnevno-političku propagandu zapadnih, pre svega američkih medija, koji daju veliki prostor pojedincima sa ratnohušačkom retorikom, narod u Ukrajini je očigledno već umoran od sukoba. Narod Ukrajine je pokazao da ne simpatiše neonaciste. Ratoborni Julija Timošenko i Oleg Ljaško su osvojili svega 12,8 odnosno 8,3 odsto a najekstremniji desničari poput Dmitrija Jaroša i Olega Tjahinjboka zanemarljiv broj glasova. Kada se saberu glasovi svih desničarskih kandidata, uočljivo je da ka tom polu političke scene gravitira oko petina birača, što može biti zanimljivo za pojedine zapadne centre moći. Ukoliko bi trenutno razjedinjena i posvađana ekstremna desnica uspela da pronađe lidera koji bi je integrisao, postali bi druga po jačini politička snaga u zemlji. Odnosno, postali bi alternativa Petru Porošenku. Zbog toga su se i u ruskoj političkoj javnosti sa pažnjom očekivali prvi koraci novog predsednika (Zapadne) Ukrajine. Neuspeh Porošenka lako bi se mogao pretvoriti u novi uzlet neonacista.
Ukoliko bi uspeo da počne sa realizacijom svojih ključnih predizbornih obećanja, otvori razgovore o federalizaciji zemlje i stabilizuje odnose sa Moskvom, Porošenko je mogao postati heroj cele istočne Evrope. Ukrajinska kriza bi tako ušla u sasvim novu fazu, a njeno ključno obeležje bi bila postepena deeskalacija. Međutim, Porošenko je krenuo u sasvim drugačijem smeru. Ili, tačnije rečeno, upućen je drugim smerom.
IGRA PO VAŠINGTONSKIM NOTAMA
Svega dan posle predsedničkih izbora kijevske vlasti su započele do sada najkrvaviju akciju na istoku zemlje. U Donjecku je ubijeno na stotine ljudi, u Luganskoj oblasti su neselektivno napadani civilni ciljevi. Porošenko je podržao ovu akciju, a četiri dana kasnije, posle obaranja helikoptera ukrajinske vojske nedaleko od Slavjanska, poručio je i da „zločini proruskih separatista na istoku Ukrajine neće proći nekažnjeno“. Ispostavilo se da je na dan samih izbora Porošenko bio u zgradi Američke ambasade u Kijevu, na dugom i sadržajnom razgovoru. Mogao je on u predizbornoj kampanji da poručuje šta god želi, ali dan posle izbora je morao da otvoreno podrži ono što su nesumnjivi interesi SAD u Ukrajini.
Porošenko je tako politički potrošen i pre nego što je inaugurisan. Jer šta on sada može da uradi posle krvave akcije u Donjecku. Ukoliko akciju nastavi, kako najavljuje, samo će se pokazati nemoć ukrajinskih vojnih snaga. A, pošto će onda glavnu ulogu u napadu na Donjeck preuzeti neonacistički bašibozuk i psi rata iz raznih privatnih vojski, od ovog grada će brzo napraviti ruski Vukovar ili rusku Srebrenicu. Ako već to i nisu napravili poslednjom intervencijom. Ukoliko akciju prekine, Porošenko će pokazati slabost i steći neprijatelja u ekstremnoj desnici u Kijevu. U svakom slučaju, iz današnje perspektive posmatrano, Porošenko će igrati onako kako bude svirao Vašington. I, ako se odluči za nastavak napada ili prekid vojne akcije, biće to zato što je tako htela Amerika. Sa podrškom koju je dobio na izborima i porukama koje je poslao, Porošenko je mogao postati faktor stabilnosti u Ukrajini. Nažalost, njegov prvi posleizborni korak je onespokojavajući. On se ponaša kao slab i ucenjen političar, a greška koju čini u Donbasu može ga stajati ne samo političke karijere već i mesta u istoriji, a ko zna, moguće je i nekog suđenja za zločine protiv čovečnosti.
