ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Verodostojnost optužbi protiv vlade za cenzuru proverava se time jesmo li spremni da kažemo ko zaista kontroliše medije
U noći sa subote na nedelju, sa 31. maja na 1. jun, portal Novi Standard je ponovo srušen. I to više nije vest. Nije vest ni da se posle svakog sledećeg rušenja vraćamobrže nego posle prethodnog. Sve ostalo je isto kao prethodnih puta: masivan DDOS napad kome je prethodio rast čitanosti zbog teksta o ukrajinskoj krizi.
Ovaj put, međutim, bilo je nekoliko zanimljivih detalja koji su prethodili napadu na portal. U petak uveče objavljen je moj tekst Sedma kolona, koji je bio odgovor na sve raširenije teze u srpskim medijima o tome kako Vladimir Putin time što vojno ne interveniše u Ukrajini pokazuje slabost i vodi Rusiju u poraz u aktuelnoj krizi. Kontrateza plasirana u tekstu Sedma kolona glasila je da je upravo vojna intervencija potez koji priželjkuju zapadni neprijatelji Rusije i da Putin igru izmešta na globalno polje, gde beleži uspehe (ugovor sa Kinom, izbori u EU, izbor antiameričkog predsednika Egipta i sl.).
Tokom petka i subote tekst su komentarisali uglavnom stalni čitaoci (poznati nick-ovi sa poznatih IP adresa). Kao i obično, neki su se slagali sa tekstom, neki nisu. Administrator portala u subotu uveče, međutim, obaveštava me kako je uočio veći broj komentara sa nepoznatim nick-ovima i sa nepoznatih IP adresa (često su na jednoj adresi dva ili tri nick-a), i da svi zastupaju tezu kako time što vojno ne interveniše Rusija gubi Ukrajinu. Dodao je da su to primetili i neki stalni čitaoci u svojim komentarima. Prevedeno na jezik svakodnevice, bila je očigledna pojava botova koji pokušavaju da spinuju temu forsirajući tezu o ruskom porazu. Bio sam iznenađen, budući uveren do tada kako se ta teza pojavljuje na proruskom spektru javnosti zbog nerazumevanja prilika, a ne da je to nešto što se, u nastojanju da Srbiji predstavi Rusiju kao gubitnika u Ukrajini, organizovano plasira. (Naravno, to ne znači da svako ko zagovara vojnu intervenciu i vidi poraz Rusije radi organizovano i po zadatku, nego da u antiruskim krugovima postoji interes da se upravo takav stav raširi u srpskoj javnosti.)
Predložio sam administratoru da o svom zapažanju ostavi trag na sajtu, da botove opomene i podseti da komentarisanje sa više nick-ova nije dozvoljeno. Čisto da vide da nam je jasno. U subotu oko ponoći on je to i učinio, obraćajući se ispod komentara jednog od botova. Pored opomene i pretnje banovanjem, administrator ispisuje i rečenicu koja će se nepun sat kasnije pokazati kao rđavo proročanstvo: „Otuda sumnje da se radi o botovima nisu bez osnova, što nas zabrinjava s obzirom na ranije motive rušenja sajta“. Posle tog komentara botovi se povlače, i tada počinje napad na portal.
* * *
U trenutku kad se u srpskom javnom prostoru toliko govori o cenzuri i rušenju sajtova, koje navodno provodi vlast, bila je to dobra prilika da se i Novi Standard obrati NUNSu, OEBSu ili kojim već organizacijama angažovanim na toj temi poslednjih dana. Naravno, nismo to učinili, ali ne zbog toga što smo uvereni da Novi Standard nije srušila vlast, ni zbog toga što ne vidim šta bismo mi mogli i smeli da imamo zajedničko sa Dunjom Mijatović i Vukašinom Obradovićem, još manje zbog toga što bismo imali razloga podržavamo medijsku politiku današnje srpske vlade. Jednostavno, tu je reč o prljavoj političkoj igri, i ispod dostojanstva Novog Standarda je da u njoj učestvuje.
I OEBS i NUNS su već više puta pokazali koliko im je stalo do srpskih medija. Pomenuću samo najdrastičniji slučaj kada su prvi tolerisali a drugi snažno podržali čuveni Tadić-Dinkićev drakonski Zakon o informisanju iz 2009. godine. Tada su izgubili svaki kredibilitet za bavljenje tom temom, budući da su interes novinarske profesije, koju bi trebalo da štite, bezočno podredili političkom interesu. Tadićeva prozapadna vlada tada je donosila zakon kojim se štitila od novinara, i to je za NUNS I OEBS bilo sasvim u redu budući da je vlada u to vreme uredno ispunjavala sve zahteve zapadnih sila.
Rečju, odnos današnje vlade prema medijima ne služi joj na ponos, ali nijedno medijsko pitanje u Srbiji ne može se rešiti ako se ignoriše činjenica da ovde najveći uticaj na njih imaju stranci. Ko u to ne veruje neka prelista dnevne novine od bilo kog dana i prebroji: da li je u njima više napisa koji se neće dopasti Aleksandru Vučiću ili najmoćnijim zapadnim ambasadorima; da li je na listi zabranjenih imena u srpskim medijima više onih koji su se zamerili Vučiću ili onih koji su se zamerili zapadnim silama; na kraju, ima li među uvek zaštićenim miljenicima srpskog javnog prostora ikoga ko kritikuje zapadne sile?
Naravno, iako uvek treba imati na umu ko je istinski kontrolor srpskih medija i čija cenzorska uloga u njima ima prednost nad ostalim, valja reći da srpska vlada nije bez svog dela krivice. Ona je propustila priliku da uredi javni prostor ili, ako to već nije mogla, bar je mogla da se ne koristi najgorim što u tim medijima postoji, uverena da će joj to biti na polzu. I bilo je, samo što je ta polza bila kao početnički dobitak u kockanju protiv kazina. Puste te da nekoliko ruku dobiješ, a onda, taman kad pomisliš kako je sve to lako i kako sve od tebe zavisi, zveknu te i ostaneš bez cvonjka u džepu.
To što su danas neki mediji veoma kritični prema srpskoj vladi, što je neke organizacije optužuju za medijsku cenzuru i rušenje sajtova ne govori, nažalost, ni o krivici ni o nevinosti te vlade. Govori nešto sasvim treće: da između nje i zapadnih sila postoji neki problem. Problem nije teško naći jer je vlada imala istančan sluh i brze noge za zahteve zapadnih sila. Jedino što im nisu ispunili bio je nalog o zahlađenju odnosa sa Rusijom, što je danas, držim, najbolje što ta vlada radi. Tek, problem s medijima nema veze, već sa tom političkom činjenicom. Svest da se kampanja protiv vlade pod maskom optužbi za cenzuru vodi iz zapadnih centara, da se vodi zbog jedinog dobrog što ta vlada radi, nalaže makar obavezu nepodleganja političkom atavizmu, dakle, u najmanju ruku, nalaže uzdržanost. Taj nalog danas je mimoišao mnoge u Beogradu koji toliko govore o državi i kojima su usta puna rusko-srpske saradnje. Pa su bacili svoje drvo na vatru pod srpskom vladom, neki zbog naloga političke lojalnosti strancima, hijerarhijski starije od ostalih njihovih lojalnosti, a neke zbog nepatvorene gluposti i nerazumevanja.
Verodostojnost konkretnih optužbi protiv vlade za cenzuru danas se proverava na samo jedan način: jesmo li spremni da kažemo punu istinu o tome ko zaista kontroliše medije u Srbiji i ko je nosilac prvog kruga cenzure. Novi Standard ostaće u uverljivoj manjini onih koji su spremni da to javno kažu. Mediji i javni intelektualci koji rade u neslobodi i koji nisu premni da adresiraju najodgovornije za to osim neslobode drugo i ne zasužuju. Uveren da smo još jednom platili tu cenu, idemo dalje.
