SERGEJ ROGANOV: ZAŠTO RUSIJA NE ŽURI

Novija istorija i Ukrajine i Rusije i čitavog postsovjetskog prostora tek počinje: ne treba...

Novija istorija i Ukrajine i Rusije i čitavog postsovjetskog prostora tek počinje: ne treba žuriti sa ocenama i izbacivati parole i pozive

Žurba je neophodna kad se hvataju buve ili, kako je govorio zaboravljeni neobični deda Šćukar u „Uzoranoj ledini”, kad bežiš od tuđe žene, a njen muž ti je za petama. To treba znati posebno sada, kada ekspertski i analitički prostori u rodnoj Otadžbini bruje od zapomaganja: „Rusija izdaje Novorusiju!”, Rusija uzmiče?!”, „uplašila se posledica međunarodnih sankcija”…

Doista, ne hvatamo buve na omiljenom kučetu nego pratimo događaje koji „iznenada” za dva- tri dana počinju da uzmiču. Ali, ako u nekoga i može – u Rusiju nikako ne može da se posumnja da uzmiče. Pre će biti da stvari stoje potpuno suprotno. Prosudite sami: „Strašni” Džon Keri je iščezao, čak je Sergej Lavrov izjavio da već oko dve nedelje nije s njim razgovarao, nije ga ni čuo ni video.

Donedavno su svi informativni servisi počinjali izveštajima o redovnim razgovorima Kerija i Lavrova. Energetičari Evropske unije potvrdili su da ukrajinski dug za gas mora biti isplaćen u obimu koji je zahtevala Rusija. Novopečeni predsednik Ukrajine Petar Porošenko „iznenada” je odložio na neodređeno vreme potpisivanje sporazuma sa EU iako je to bila njegova parola u predizbornoj kampanji. Naravno, pozivajući se na „agresivnu” Rusiju koja može da postavi prepreku za rusku robu. Ili, bar, za čokoladu ukrajinskog predsednika – samo to je dovoljno.

Vd predsednika Ukrajine, Turčinov, dao je nalog da se pre inauguracije demontira kijevski majdan – svetinja nad svetinjama (!) – i novajlija gradonačelnik slavnog grada Kijeva V. Kličko već pokušava da do navedenog roka ostvari planirano, ali bolje da on ne ide na majdan. Publika društvenih mreža pravi zalihe kokica.

Porošenko je saopštio da želi da nastavi ATO – antiterorističku operaciju na istoku zemlje – samo na brz i efikasan način, a ministar odbrane Ukrajine, Mihail Kovalj, na zasedanju Vrhovne rade 29. maja, izjavio je: „Neće biti rotacije. Mi smo uključili sve snage i sredstva. Pokrili smo sve državne granice, spremni smo da izvršavamo sve postavljene zadatke, nemamo nijednog suvišnog čoveka da izuzmemo da bismo obezbedili rotaciju”. Drugim rečima, da li to nema čime da se nastavi ATO? Ili ne treba? Ili nagoveštavamo Evropi i SAD da ne možemo da se borimo? Ali, već i američka vojska zvanično upozorava Ukrajinu na neprihvatljivost primene oružja na istoku. Ili niko neće da preuzme odgovornost za ubistva i primenu oružja protiv civilnog stanovništva i dobrovoljaca narodne vojske?

Da li će ATO otići sa vd Turčinovim?

Niko neće da preuzme odgovornost zato što je apsolutno jasno kako događaji mogu da se okrenu, a moraće da se odgovara. Pažnja u studiju, a sada pitanje: ko gde uzmiče? I Dan Pobede na Krimu, i Vladimir Putin u Sevastopolju, i neviđeni talas patriotizma u Rusiji, i investicioni projekti na Krimu zajedno sa Kinom, i humanitarna pomoć Donbasu iz Rusije (izgleda da se ne čuju sankcije?) i – kao kruna trijumfa savremene istorije – sporazum o Evroazijskom ekonomskom savezu u Astani, koji su potpisale Belorusija, Kazahstan i Rusija. Sve se desilo po naznačenom planu, ništa nije odloženo.

Ukrajinski događaji, povratak Krima u Rusiju, nikoga nisu uplašili, naprotiv, već ove godine i Jermenija i Kirgizija priključiće se ekonomskom savezu. I, mada Nursultan Nazarbajev opominje usijane glave u Astani, navodno, ne radi si ni o kakvom oživljavanju SSSR, javnost postsovjetskog prostora shvatila je EES upravo kao novi model SSSR, ni više ni manje.

Makar razvijeni svet i naglavačke hodao – Sovjetski Savez će postojati.

Da, stvarno, šta još može da bude taj novi ekonomski savez – jer, jasno je da su se pozne sovjetske ideološke sintagme o „bratskoj porodici naroda”, o jedinstvenom zajedništvu „sovjetskih naroda”, o pravednosti i uzajamnoj pomoći tiho transformisale u najveći integracioni proces na postsovjetskom prostoru.

Međunarodne sankcije pokazale su se nekako bajate, kao zastarela ambalaža praška za insekte u bakinoj ostavi – čak ni buve ne možeš da uplašiš. I? Da li je od svih za Rusiju samo nevolja odlazak velikog broja prijatelja Maše Hesen u Izrael i Evropu, o čemu je ona sa tugom ispričala u svom poslednjem članku po povratku iz SAD u Moskvu? Jesu li „školu zlih jezika” na NTV zatvorili? Pa, dobra gospodo, ako su to fatalne nevolje za Rusiju, onda svima nama dajte pune pregršti takvih nevolja od jutra do večeri.

U realnosti se pokazalo da savremeni svet – nije što i stripove listati ili juriti „strategije” na računaru. Kreativno društvo očigledno nestaje, ali, sve u svemu, ne namerava nikud da „hrli”, osim na inostrane plaže ili šoping – ture. Jer, iako se takva „kreativnost” tamo jede nepriličnim delovima tela, svi njihovi javni „hirovi” njima samima potrebni su samo ovde, u Rusiji.

Da, zaista, ako se u savremenoj Rusiji i nađu najistaknutiji predstavnici omrznute „lopate”, onda upravo to i jeste naše „kreativno društvo”. Jadikujemo – grdimo „vlast i „tupave”, ali ne zaboravljamo da jedemo i umemo da nađemo hranu. Gde hoćeš nađemo,a vas dušmane zapljuvaćemo i izgaziti u ime slobode i viših vrednosti. O, to smo već naučili: „Uprkos mislima gorkim /Slatke komade smo jeli…” (V. Visocki).

Novija istorija i Ukrajine i Rusije i čitavog postsovjetskog prostora tek počinje: ne treba žuriti sa ocenama i izbacivati parole i pozive, izgovorena reč ne da se više uhvatiti. Možda se baš zbog toga rečito ćutanje Vladimira Putina i njegove poznate pauze koje sada razvijeni svet analizira od jutra do večeri, na kraju otvaraju najefikasnijim postupcima, a to, po određenju, naši gakani-paćenici nikada neće moći da razumeju. Zato što se oni čitavog svog života nisu pomerili dalje od pitanja „ko je kriv?” i „šta da se radi?”A odgovore na pitanje „Kako da se radi?” oni nemaju i nikada neće imati.

Istoriju ne treba požurivati tamo gde ona i sama zna šta i kako da radi da na kraju sami ne bismo postali predmet ismevanja, isto onakav kao i izbori za predsednika Ukrajine. Kao što ga nije imala, tako još Ukrajina i dalje nema predsednika. Avaj, za sada, dakle, kao i pre, tamo nema s kim da se razgovara. I svo to vrpoljenje ukrajinske „vlasti” i kretanje unatraške govori samo u korist pauze, da još može da se produži.

Inače, kao što Ukrajina dosad nije imala novca, tako ga još uvek nema. Naravno, evropske vrednosti i američki modeli su – dobra stvar, ali treba nešto da se jede.

Autor je filozof iz Moskve

Prevela Ksenija Trajković

Izvor Fakti, 04. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u