NENAD KECMANOVIĆ
Koliko samo rahmetli Alija radovao kandidaturi Cerića, samo da njegov Bakir nije u konkurenciji za istu funkciju
Srbima i Hrvatima, iliti hrišćanima u BiH, moglo bi se lako desiti da im od jeseni najviša svetovna vlast u zemlji bude reisu-l-ulema emeritus. Kako su u petak objavili bošnjački mediji, bivši reis dr Mustafa Cerić kandidovao se za člana Predsedništva BiH.
Vest je odjeknula kao senzacija, utoliko pre što se poslednjih demokratskih 20 godina, a pogotovo prethodnih 45 socijalističkih, pa ni ranije, nije desilo da reis pređe u političke profesionalce. Bila je istovremeno i očekivana utoliko što je Cerić još kao reis pokazivao ne samo sklonost ka politizaciji Islamske zajednice nego nije krio ni lične političke ambicije.
Uostalom, u toj homeinijevskoj tradiciji i nastao je muslimanski versko-nacionalni pokret početkom devedesetih u Bosni. Jezgro SDA činili su islamisti osuđeni na Sarajevskom procesu i netom pušteni iz zatvora a sekularni nacionalisti pridružili su im se naknadno i ubrzo bili eliminisani. Kada je svojevremeno Adil Zulfikarpašić prigovorio Izetbegoviću što je u vrhu stranke okupio konzervativne verske fanatike, poput mladomuslimanskog veterana Omera Behmena i zagrebačkog imama Hasana Čengića, Alija mu je odgovorio: “Adile, oni kontrolišu mrežu od više stotina džamija po Bosni, a nama valja na izbore”.
Za života Alije Izetbegovića Mustafa Cerić je bio duboko u drugom planu. Otac nacije, bošnjačke, pošto se očinstvo muslimanske sa velikim početnim slovom pripisuje Titu, Džemi i Hamdiji, bio je ne samo politički nego i verski autoritet broj jedan. Lider SDA je i bio taj koji je ovog Visočanina svojevrsnim udarom u Islamskoj zajednici čak iz Malezije doveo za reisa u ratno Sarajevo. Umereni i jugoslovenski orijentisani dotadašnji reis Jakub Selimoski, po ocu Makedonac a po majci Goranac, nije se uklapao u Alijin projekat Bosne kao islamske države, pa je vraćen u otadžbinu.
CERIĆ I ZUKORLIĆ
Tek posle Izetbegovićeve smrti Cerić se razmahao. I, dok je Alija bio politički lider sa projektom islamizacije muslimana, sa poznatim delima iz islamske teologije i pedigreom mladomuslimanskog stradalnika u borbi za slobodu islama, Mustafa je bio verski lider sa dugo zatomljenim političkim ambicijama. Tek posle Alijinog odlaska Mustafa se i politički razmahao. Funkcija reisa ograničavala ga je čitavih dvadesetak godina da se direktno i formalno uključi u politiku, ali mu nije smetala da IZ stavi u funkciju naizmenične podrške Tihiću, Silajdžiću, Izetbegoviću junioru i Radončiću. Bilo je dovoljno da petkom u podne na džumi u lokalnoj džamiji hodža progovori koju po instrukciji iz Rijaseta, pa da brojne džematlije zaokruže gde treba.
A pošto se teška srca odvojio od verske funkcije, uz želju da, poput pape Benedikta, dobije počasnu titulu reisa-emeritusa, Cerić je razvio sijaset projekata za svoju novu karijeru. Od toga da bude predsednik SDA, preko toga da u EU predstavlja evropske muslimane, do toga da bude lider globalne bošnjačke organizacije, koja će sabrati maticu i dijasporu. Najuspešniji je ipak bio u projektima u tandemu sa sandžačkim muftijom Muamerom Zukorlićem.
Reis i muftija ne nazivaju badava jedan drugoga ocem i sinom ili starijim i mlađim bratom. Po nespornoj bistrini, umešnosti, energiji i drskosti, te sklonosti da veru zloupotrebljavaju u političke svrhe toliko su slični da ipak najviše liče na blizance. Imali su oni i komičnih poduhvata, kao što je BANU (Bošnjačka akademija nauka i umetnosti u Novom Pazaru), ali i ozbiljnih i opasnih, kao što su opstrukcija IZ Srbije i njenog legitimnog reisa Zilkića ili upisivanje sandžačkih Bošnjaka na izborne liste u RS.
I BOŠNjACI PROTIV
Među retkim konstantama u ponašanju Mustafe Cerića bili su panislamizam (Turska je Bošnjacima matica), izgradnja zelene transverzale (jačanja veza Sarajevo-Priština-Novi Pazar-Tirana-Skoplje-Istanbul), predstavljanje muslimana-Bošnjaka u zemljama EU i posebno u SAD kao vekovnih kolektivnih žrtava na Balkanu (pominje 11 genocida) te ne na poslednjem mestu – ekstremno antisrpstvo. Sve je kod Cerića direktno ili indirektno povezano sa mržnjom prema Srbiji, Srpskoj i Srbima, koja je imala odjeka među vernicima. Njegove izjave o Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, o Srbima koji, ako neće unitarnu Bosnu, mogu da odu sa zavežljajem u Srbiju, o Beogradu kao izvoru sveg zla u BiH i slično, mogu se uporediti sa najgorim iz poznatog repertoara Harisa Silajdžića.
Istina, Cerićevo politizovanje vere nailazilo je na negativne reakcije i unutar IZ, njegovo manipulisanje srebreničkom tragedijom vređalo je i neke porodice žrtava, višekratno odbijanje da se pridruži vladici, nadbiskupu i rabinu u molitvama za praštanje i pomirenje ljutilo je međunarodne organizatore. Kao što se i od političke kandidature svog prethodnika promptno u ime Rijaseta distancirao aktuelni reis Husnija Kavazović, a veteran SDA književnik Džemaludun Latić okvalifikovao je kao lošu po BiH i Bošnjake. Cerić je odgovorio da je nezavisni kandidat i napomenuo da je „skinuo ahmediju i džube”. Time je podsetio da, kao što reis može postati svaki musliman, tako se i sa prestankom funkcije vraća u status koji ga ništa ne obavezuje u odnosu za raniju funkciju.
Formalno gledajući, predsednički kandidat Cerić je u pravu, ali sigurno je da su minule dve decenije reisovanja veliki kapital sa kojim ulazi među bošnjačke birače. Da nije tako, niti bi se on kandidovao niti bi Kavazović i Latić reagovali. E sad, kako će to uticati na bošnjački imidž u svetu, na (dez)integraciju BiH, na odnose sa susedima i napredovanje ka EU, to je već drugo pitanje.
Reisu-l-ulema na čelu Predsedništva BiH!? Mašala! Kad je mogao Homeini, zašto ne bi i naš Mustafa? Bila bi to logična posledica dugoročnog programa „islamizacije bosanskih muslimana i nemogućnosti koegzistencije sa nevernicima u istoj državi”, kako piše u Islamskoj deklaraciji. Koliko bi se samo radovao rahmetli Alija, ali pod uslovom da i njegov Bakir nije u konkurenciji za istu funkciju na jesenjim izborima.
