GENERALNA PROBA HAOSA I BEZUMLjA

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Kako to da Vučićevu vladu i Amerikanci i Rusi smatraju proruskom, a...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Kako to da Vučićevu vladu i Amerikanci i Rusi smatraju proruskom, a da je kod kuće, uz Peščanik, ruše i proruske grupe

1.

Srbija će biti uvučena u taj konflikt (u Ukrajini; prim Ž. C.), bilo da je neko gurne u to ili da se sama uključi. Otkako među nama nije Filip Višnjić, malo je, čak i za naše uvek visoke standarde, bilo tako katastrofičnih rečenica o Srbiji poput ove, koju je prošlog vikenda u Beogradu izgovorio šef Stratfora Džordž Fridman. I vajni političari, i uvek budni analitičari, i javni intelektualci, svi su, kao pred čumom, ćutali zaliveni pred njegovim pretećim proročanstvom, koje navodi da ćemo se možda za neku nedelju sa setom sećati ovih dana, kad se voda povlačila, otkrivajući nam nemani sa kojima živimo kao likove Volta Diznija.

Naravno, u poređenju s onim što nam preti. Jer Fridman nije bilo ko: ako nam je preko Atlantika doneo poruku, mogli smo odmah da proglasimo stanje prirodne nepogode; ako je samo analizirao srpske prilike, bar smo ga mogli proglasiti ludim i nastaviti da sanjamo. Tako nam je nedelja posle Fridmana pokazala kako je mir resurs o kome nismo skloni da mislimo sve dok ga posedujemo.

petioktobar03

2.

Ali nam je i pokazala i o koliko se krhkom resursu radi. Nevažno je što su u toj nedelji u medijima po komandi žestoko napadnuti predsednik države i vlada, pa i to što je na komandu u javnosti mobilisano toliko što uverenih, što plaćenih, što glupih domaćih majdanovaca. Važno je, međutim, što se dogodilo nešto u šta nam je Fridman pokazao prstom – novo krzanje ionako opasno tanke i krte platforme društvenog mira. Precizno i sinhronizovano vođene, kampanje o cenzuri medija i doktoratu Nebojše Stefanovića možda je trebalo da izgledaju kao prvi korak odljubljivanja Srbije od Vučića i emancipacije javnog prostora od njegove „strahovlade“, ali su pokazale mnogo više. Inertnost i krhkost srpske društvene scene.

Nije se moralo biti Jovo Bakić – kome se svih ovih godina u Srbiji nije dogodilo ništa što bi ga izvelo na ulicu, nego mu se dogodio doktorat Nebojše Stefanovića – pa da se ne shvati da je odljubljivanje od Vučića bila pokazna vežba koja je Vučića trebalo konačno i neopozivo da razvede od Rusije. Ali čini se da jednodimenzionalno mišljenje kod nas nije feler mišljenja, već oblik preživljavanja, odakle smo svi mi pomalo Jovo Bakić, i to dobrovoljno.

3.

Sve od Fridmana, preko medijske false flag operacija „Cenzura“ i „Doktor Megatrend“ do Bakića, kralja ulica u nastajanju, samo je početak, gotovo pokazna vežbica, koja bi trebalo Vučića da odvrati od onoga što je sam zvao neutralnom pozicijom Srbije u Ukrajini a što Vesna Pešić naziva „proruskom“ politikom srpske vlade.

Sklon sam da pomislim da Pešićeva nije sasvim u krivu. Vučićeva stepenica na kojoj se dala graditi neutralnost gotovo da je izgorela u rasplamsavanju rata na ukrajinskom istoku i Obaminom razvijanju ratnog logora u Varšavi, gde mu se poklonio sav istočnoevropski bašibozuk, koji nije video Rusiju još od Staljingrada 1943, i gde je sve previše ličilo na Napoleonovo sakupljanje njihovih predaka, na istom tom mestu, pre dvesta godina, uoči pohoda na Rusiju.

Tu stepenicu Vučić nije povratio ni u Beču veštim naglašavanjem kako Srbija u svemu prati kurs EU i priznaje suverenitet Ukrajine, s malom razlikom da ona Rusiji nije uvela sankcije. Možda bi to nekom i izgledalo kao spasonosni korak prema Zapadu da samo dan kasnije za francusku televiziju to isto nije rekao i sam Putin: „Da, mi priznajemo ukrajinski suverenitet“. Ako to priznanje suvereniteta nije impresioniralo zapadne sile, neće ni Vučićevo.

Ovako, Srbija je za poslednje dve godine – da ne računamo ono pre – odgovorila na sve zahteve sa Zapada: rešila je Kosovo, na svoju štetu; nastavila da ispunjava zahteve za EU, opet na svoju štetu; zarekla se na ekonomski model po volji MMF i Brisela, isto na svoju štetu; nastavila sa slabljenjem države i društva, na štetu svih nas; produžila, iako diskretno, približavanje NATO, na našu sramotu. Jedino nije pristala da javno osudi Rusiju u Ukrajini i zavede joj sankcije. Samo to. Svi mi ovdašnji, naravno, imamo svoj stav o poziciji vlade na skali Zapad-Rusija, i malo ko među nama bi je opisao kao neutralnu, zar ne?

A šta o tome misle Rusi i Amerikanci? Sudeći prema ponašanju, oni o tome imaju punu saglasnost. Kako su Rusi veoma zadovoljni, čak i zahvalni, što niko naš nije Putina poredio Fredijem Krugerom i što im nismo zaveli sankcije i kako su Amerikanci veoma nezadovoljni što Rusima nismo uradili ništa od toga, dalo bi se zaključiti da i jedni i drugi za sada Vučićevu poziciju cene kao prorusku.

Na stranu istorijske i ostale veze sa Rusijom, morali bismo da budemo svesni kako pred sobom imamo stranu koja pristaje na sve s nama osim da je direktno osudimo, i stranu koja traži jedino to. Pa će, kad to dobije, tražiti da se i Srbija pred Obamom postroji u Varšavi, pa ćemo bar znati da je i Hitler imao više razumevanja za odnose Srbije i Rusije. Potpuna pometnja.

ukrajinanacisti05

4.

Ne, pometnja tek nastupa. Njen važan deo sadržan je u tome da antiglobalistička i suverenistička DSS u osudi Vučića staje u red sa OEBS-om, Amerikancima, Peščanikom i Vesnom Pešić, oštro osuđujući „gušenje medijskih sloboda i ometanje rada nezavisnih kontrolnih institucija“. Antiameričke, pravoslavne i proruske Dveri tom prilikom kažu da je Vučić ušao u fazu „obračuna sa preostalim džepovima otpora nekontrolisanoj moći jednog čoveka“. I kao džepove otpora navode sajtove „Vaseljensku, Novi Standard, NSPM, internet-radio Snaga naroda, Teleprompter i Peščanik“.

Što se Novog Standarda tiče, ovaj put bismo ipak odoleli tome da sa Peščanikom i Vesnom Pešić rušimo režim. Jednom je to već nacionalna opozicija radila, i rekao bih da joj se dopalo više nego što je danas spremna da prizna. Osim toga, ako Vučića nisu rušili na Kosovu ili na ekonomiji, voleo bih da odgovore zašto ga ruše na tome što neće da osudi Ruse. Da su bar uzeli neke pare, pa da ih čovek razume, nego su s Pešićkom i Peščanikom iz uverenja, doduše uverenja prema Vučiću.

5.

Kao što je sasvim glupo i nedostojno rušiti Vučića sa Vesnom Pešić, Pajtićem i Dunjom Mijatović, jednako je glupo da mu nacionalna Srbija danas daje bezrezervnu podršku, i to iz dva razloga. Prvi je, naravno, politički: ako su žuti doveli Kosovo na ivicu, pa se nije moglo drugačije (ne opravdavam, ali razumem), kako da razumem da je prema Srbima sa Kosova pokazano toliko malo ljudskosti? Ako Zapad, preteći svojim potraživanjima i finanisijskim polugama, nije dao da se promeni ekonomski model, da li se moglo uraditi nešto u kulturi? Ako stranci i prilike nisu dali da se iz korena promeni medijska slika Srbije, da li je Vučić bar mogao da se uzdrži od gostovanja u istoj emisiji sa Perom Lukovićem, čijih se E-novina uređivačka politika uz najbolju volju ne može nazvati drugačije nego proustaška?

Drugi razlog za uzdržanost je u tome što ne možemo da znamo hoće li Beograd istrajati na kursu saradnje sa Rusijom. Naravno, srpska vlada, osim neravnomerno raspoređene volje, nema nikakve poluge da se odupre zahtevu Zapada, i bilo bi pravo čudo ako bi to uspela. Ne sumnjam da to Vučić želi, ali ta vlada i taj aparat toliko su izbušeni zapadnim agenturama da bi njegovo odlučno „ne“ samo spasilo njegovu dušu i uništilo mu sve ostalo. Uostalom, nije li bio sjajan Vučićev potez što je Mihajlovićevoj oduzeo ministarstvo energetike, ali ni tada nije uspeo da je spreči da sa pozicije ministra građevine objasni Srbima da od Južnog toka nema ništa i da im valja razmišljati o alternativama. I sve to dok se Bugari za Južni tok bore junački.

6.

Ako se odupru, imaće Majdan – višenedeljnu priredbu u kojoj se vlast ruši igrom i cvećem a, ako to ne upali, iza ovih sa ružama ide ekipa sa snajperima. Ako se ne odupru, imaće ga opet jer nikada neće uspeti da tako efikasno i s voljom odgurnu Rusiju kao što bi to uradili reciklirani žuti, doduše u spoju sa svojim nacionalistima, patriotama i, naravno, Peščanikom i Vesnom Pešić.

Zato je srpski odnos prema Rusiji – na sreću ili nažalost – više u ruskim nego u srpskim rukama. To shvata i Zapad, koji strahuje od Lavrovljevog dolaska u Beograd, i to na dva dana, pa bi da Srbija osudi Moskvu pre toga. A to će reći da će ono što Lavrov nosi sa sobom biti veoma zanimljivo, kad je već toliko požurilo Zapad.

7.

Otvaranjem nekoliko afera i očiglednim početkom konsolidacije Demokratske stranke Zapad još nije krenuo da ruši Vučića, samo su mu pomogli da zamisli kako će da izgleda njegov poslednji dan na vlasti. Ako je uspeo da posle toga razume da ga od takvog scenarija ne deli slepa poslušnost, već junačka i pametna borba uz mnogo Rusa i sreće, tada će razumeti i to da stvari koje su ga tresle ove nedelje ne bi bile tako ubitačne samo da je uspeo da u javni prostor vrati deo nacionalne javnosti, kako mu je, na kraju, inteligentno predložila Treća Srbija. Ako to ne uradi, tu javnost će mu na pare i glupost uzeti stranci, pa će proruska nacionalna javnost, zajedno sa Vesnom Pešić, rušiti srpsko-rusku saradnju, računajući da je Vučić arhineprijatelj i izdajnik, dok je Pajtić sjajan konzervativni mladić, svešteničko dete, i mnogo voli Južni tok.

8.

Kako onda da pravi nacionalnu javnost? Lako, za početak da, ako treba na kolenima, zamoli Peru Lukovića da ga ne brani više, nego da ga napadne iz sve snage. Ostalo će mu se reći samo.

Politika
Pratite nas na YouTube-u