SRĐAN VOLAREVIĆ
Na vlasti je danas pitanje da li će se najzad okrenuti svom narodu ili će i dalje raditi na njegovom satiranju
Na Zapadu, čije se društvo uspinjalo lestvicama kulture i civilizovanosti uglavnom u osvajačkim ratovima, nasilje nad pojedincem ili manjom grupom ljudi obično se razumeva kao zločin. Ali nasilje nad čitavim jednim narodom, pa i nad više naroda, niko ne uvažava kao zločin. Kao na primer kada su Amerikanci, osvajajući zemlju Indijanaca i ratujući protiv njih, doveli ih do potpunog istrebljenja, ili kada su ti isti Amerikanci bez viteštva, u svom stilu, ratovali protiv Vijetnamaca, ili protiv Iračana, ili protiv Avganistanaca, ili kada su Velikobritanci ratovali po Africi, Bliskom Istoku ali i na Dalekom Istoku, ili kada su Francuzi ratovali u Indokini, Koreji po Evropi kao i protiv Rusa, ili kada je Pinoče kao američka marioneta a velikobritanska vedeta zaratio protiv sopstvenog naroda… U takvoj kulturi shvatanja zločina presedan je napravljen sa Hitlerovom Nemačkom, kada je i bio ustanovljen sud za suđenje pokretačima i izvršiocima zločina nad više naroda. Pa se na udaru suda o učinjenom zločinu našao skoro sav nemački narod – s tim što je Zapad taj sud upotrebio isključivo da gordi u likovanju nad poraženom Nemačkom. Nešto slično sada se sprovodi nad nama Srbima, s tim što je svetska javnost, i bez istine, bez ustanovljene krivice, već bila višegodišnjim trudom pripremljena sračunatim mnenjem o Srbima kao o zločincima, što možemo smatrati i najvišim dometom zapadnog novinarstva. Osim Haškog tribunala, grobne tišine nad proteranim Srbima iz Hrvatske, zatrtom Republikom Srpskom Krajinom i zločinačke otimačine Kosova, jedna od bitnijih posledica tog mnenja je i zapadni, a pre svega nemoralan i bestidan nemački zahtev da Srbi moraju da menjaju svest. Ej, Nemci, koji su pre samo jednog naraštaja krenuli da potamane Jevreje i sav slovenski rod, u ime ibermenša (što mnogo liči na američke marince i foke)!
Da se ovde ne bavimo podlošću zlikovačke klike koja od žrtve pravi zločinca, postojeće mnenje o Srbima razumeva se kao temeljni uslov za dalji tok uravnoteženog, odnosno civilizovanog života u Srbiji, pa i mira na jugoistoku Evrope. I tu imamo jedan školski primer paradoksa iz okvira čiste histerije. Srbi moraju da misle o sebi da su zločinci kako bi se njihov život dalje odvijao na jedan kultivisan način, pod zapadnom kapom, naravno, kada su je Srbi sebi na glavu naturili. I vlasti u Srbiji, bez jasnog uvida u posledice i prirodu njegovu, zahtev prilično dobro sprovode još od 5. oktobra, kako je ko dolazio na čelo države, od Đinđića do Vučića.
PRIČA O VIOLINISTKINjI
Upražnjavanje tog zahteva neosporno je delinkventno, dok kao dosegnut cilj tog zahteva, podleže jednom hospitalizujućem vidu života, sa Zapadom ili bez njega. Zato bih naveo jedan zamišljen primer nad jednom izmaštanom ličnošću da bi se uvidela opakost u zahtevu za promenu svesti.
Zamislimo violinistkinju Iks Ipsilon. Nju ukrašava veoma prosečna osećajnost, prosečan kvocijent rasuđivanja, pomalo gruba i nekultivisana duševnost, prenaglašen egocentrizam i samoživost, veoma sužena sposobnost saživljavanja kao i uživljavanja (osim u slučaju koristoljublja), nedostatak inventivnosti, ali i neobično razvijen dar oponašanja kao i fanatična upornost, do zanemarljivih sitnica – što je sveukupno od nje stvorilo osobu koja sa manje uspeha vlada samom sobom, ali veoma dobro vlada svojim instrumentom kao i širenjem predstava o sebi. I to toliko dobro da je od te svoje veštine izgradila sav svoj samosaznajni aparat kao uslov samopouzdanja, potpuno odbacivši znanje za društvo i sebe, po savesti, duši i rasuđivanju jer joj je prevashodno šta drugi misle o njoj, a to se lako može upriličiti prividom. Time je svoju stvarnu ličnost iz središta duše ostavila u zapećku, a izgrađivala je i usavršavala ovu koju je zamislila, i koja je imala svoju najvišu potvrdu pred publikom koju je gledala u društvu a i inače oko sebe, sa večitim osmehom na licu, zarad punijeg učinka u izmaštanoj spontanosti. Uporedno s tim glumljenjem sebe, uz krhkost i niz slabosti, njena sigurnost među ljudima bivala je naprosto nezamisliva bez stalnog busanja u njena violinistička prsa, u svim ispoljavanjima života u svakidašnjici. I, kad god bi se suočavala sa ma čime od onoga što joj donosi dan, kakvo god da je, na štetu ili korist, uvek bi isturala to da je ona violinistkinja – što joj beše nekakva odbrana pred životnim pitanjima, a u suštini odbrana od same sebe, jer tu ju je čekala jedna slabašna, nemoćna i nepotpuna ličnost, ličnost koju je ona odbacila u ime svoje umetnosti. I to je usavršila do te mere da je svoju veštinu vladanja violinom, uz mućenjem plitke vode štapom da izgleda dublje, predstavljala kao jednu nadljudsku delatnost koja zahteva dvadesetčetvočasnovnu posvećenost, čiji plodovi su iznad mnogih civilizacijskih tekovina. Naravno da je to život u laži, odakle je proterano čisto srce, odakle se ni u nagoveštajima ne pronalazi spontanost, kao u onom jevanđeoskom nalogu: „sve mi je dopušteno, ali nije sve na korist“, kako se može opisati uslov slobode, što nam kazuje da ako svoje snage darujemo nečistim silama (u svakidašnjem smislu: pederastiji, nasilništvu, isključivosti, laganju, opsenama…), time se okrećemo protiv života, a ako ćemo se pokloniti životu, i svemu što ga brani, stupamo na tlo slobode.
KAD POSTANEŠ ONO ŠTO NISI
Živeći na dva koloseka, da jedan potire drugi, violinistkinja je udvojila svoju ličnost, što je, s obzirom na ugled umetnice, teško uočljiv oblik šizofrenije. Ona je postala ona koja nije. A da bi ostala u miru sa sobom, i slobodna, uprkos tom svom samoobmanjivanju, morala je da pribegne jakim sredstvima, kao što su strah, mržnja, gordost, laž (ili samoobmanjivanje), licemerje i manipulisanje, u čemu je nalazila štit naspram zbilje. Za nju zbilja je uvek i bezuslovno neprijateljska (osim u muzici, toj univerzalnoj – kosmopolitskoj lestvici čovekove duše), zato će zbilju uvek izvrgavati ruglu, ili će je mrzeti, ili će prema njoj imati prezir. Kao najbliža posledica tako usmerene duše izrasta stalno nezadovoljstvo, sa željom da je tamo negde u tuđini mnogo bolje za život, nego ovde, gde je sve divlje, prostačko, provincijalno i primitivno (što je bila primarna boljka, na primer, Bogdana Bogdanovića i Radomira Konstantinovića). Sveukupno to nam kazuje da se Iks Ipsilon violinistkinji može pristupiti samo udvorištvom, laskanjem i darovanjem – na šta ona misli da polaže puno pravo i da joj uskraćivanje tako nečeg biva jedan nekulturan čin. (Da li ovo odgovara profilu tiranske naravi!?)
Da je to prilično udaljeno od jednog uravnoteženog, plodonosnog i kultivisanog lika života, života koji se može umnožiti, i u pasivnom stanju, dovoljno je da se aktivira kakva kapisla, u neukazanom poklonjenju ili povređenoj sujeti, iz njene duše počinje da plamti mržnja koja, zajedno sa prezirom, postaje stil života, budući da joj vladanje violinom jemči isključivo mesto iznad ljudi, na šta ona polaže puno egzistencijalno pravo.
Naravno da je ovo jedan krajnje sveden i bezazlen primer voljnog nasilja, nad jednom prirodom, u slučaju kada jedna ličnost to obavlja nad sobom samom, bez spoljnjih naturanja. A da bismo uvidelu svu pogubnost, strahotu i užas tog života na dva koloseka, dovoljno je samo da se setimo onih koji su od Srba postali Hrvati, a tokom Nezavisne Države Hrvatske pokazali se kao najrevnosniji koljači kao jagnjad nemoćnih Srba. Kapisla, koja ih inače dovodi u stanje bolnog i mučnog samopreispitivanja, a potom u zverstvo, za njih je i sam pojam Srbina i svega srpskog. I tada od jednog mirnog, uljudnog, učtivog i društveno obzirnog člana društva postaju zveri – baš kako je Vitold Gombrovič opisivao Nemce nacističke ubice iz Drugog svetskog rata: u miru domaćeg ognjišta tihi i sabrani čuvari svoje obitelji, a napolju, po službenoj dužnosti, u službi otadžbini, veoma savesne i odgovorne ubice.
MAČ PROMENE SVESTI
Međutim, nad nama Srbima je dobro naoštren mač promene svesti, uveliko se sprovodi, daje prve unosne plodove, a tek će da se razmaše.
I vrapci na Kalemegdanu znaju da širom Srbije postoje kancelarije za jednostavnije sprovođenje tog bezumnog zahteva, kao jednog naročitog vida nasilja, sa opisom u rečima „meka moć“ i „otvoreno društvo“, ili „civilno društvo“. Dovoljno je samo da se prisetimo poslednje akcije Žena u crnom na Trgu republike u Beogradu, pa da uvidimo svu beskrupuloznost institucionalnog nasilja nad svešću Srba i to u ime najmodernijih i najsavremenijih državotvornih poteza države Srbije, a u ime demokratije, šta god ta reč danas značila. Ili, što je od javnosti ostalo sakriveno, samo da pomenemo kako je Nataša Kandić svojim nevladinim autoritetom iz otvorenog društva postade načelnik generalštaba, pa određuje o čemu može da se govori u vojnim ustanovama, a njen temeljni oslonac, kabinet predsednika vlade, taj nalog je preneo i na parohijske domove po Beogradu, pa to ima vrednost odnošenja na ista zdanja po celoj Srbiji. Još toj zakonodavno izvršnoj volji dodajmo i nacrt zabrane postojanja među Srbima junaka, stradalnika i pogibija u ratovima od 1991. do 1999. pod imenom Rekom, a što vlast, i bez potpisa i pečata, širokom lepezom svoje delatnosti dosledno sprovodi od 5. oktobra (već time što je glatko i galantno Hagu isporučivala svoje oficire i narodne vođe). Ili da se setimo opskurne delatnosti zapadnjačke Kori Udovički, koja se najviše proslavila članstvom u komisiji za određivanje izgleda srpske zastave, gde se nipošto nije smeo videti ni jedan jedini znak srpske heraldike. Ili kako se polako u osnovno i srednješkolsko obrazovanje kao nužnost podmeću saznanja o tome kako je Madlen Olbrajt velika srpska dobrotvorka, a iz odnosa prema nacionalnoj književnosti skoro sasvim izbacuje srpska narodna epika, na kojoj je inače više od pola milenijuma odnegovana i sačuvana srpska svest, da bi se izveštičareni Hari Poter shvatao bezmalo kao najveći čuvar srpskog znanja za sebe, dok se na časovima savremenog bontona, što se zove građansko vaspitanje, propagira ljubav prema pederima i pederastiji u potpunoj suprotnosti sa životom… I tako dalje.
Ne mogu da odolim a da se na ovom mestu ne setim jednog nemačkog profesora koji je napisao studiju o tradicionalnoj krvoločnosti srpskog duha, za šta se potvrda toga može videti u epici, a da to ima svoje korene u kultu lika najvišeg srpskog svetitelja Svetoga Save kao kolovođe čopora vukova. Nekoliko bitnih fragmenata te nemački temeljne i još nemačkiji precizne studije objavila je Politika, u onim godinama kada je sav Zapad orgijao u peni mržnje na Srbe – jer to je jedan zlikovački narod, koji vodi osvajačke ratove po celom svetu. Stoga, ako profesorski potpis, sa ugledom kakvog nemačkog univerziteta, kaže da su Srbi zločinci, onda Srbi moraju da menjaju svest. Uostalom, kako koji nemački ambasador zakorači u Srbiju, odmah počinje na hohdojču da zapoveda: „Menjajte svest!“ Inače nema investicija i nema vam života među Evropljanima! Vi Srbi imate loš imidž u svetu (kao da smo ga mi stvarali)!
ČINOVNICI PROTIV PILIPENDE
U najuprošćenijem vidu to je kao kada gavrana stavimo u kavez, onaj za kanarince, i od njega, da bi dobio hranu i vodu, zahtevamo da peva kao kanarinac – a on mučenik može samo da grakće.
Pa i da budemo srećni što naša vlada ne odluči se da propiše genetsko modifikovanje nas i naše dece, sadanje i one koja će se roditi. I to na način rimokatoličke crkve, kako se od Srba prave Hrvati, kao što to isto ta crkva radi i danas, po Slavoniji i Dalmaciji, kao što je to radila za vreme Karlovačkog vladičanstva, sa Marčanskom eparhijom, kao što je to oduvek radila i stolećima pre Leopolda Mandića, Krunoslava Draganovića i Alojzija Stepinca… Pa onda vidite, braćo Srbi, koje su poruke ekumenizma!
Kao da je čovek skup matematičkih formula koje se lako mogu navlaženim suđerom s table obrisati i s nekim drugim formulama cela tabla ponovo ispisati. I koji je to dušegubni poduhvat kad ono što smo doživeli kao najeminentnije zločinjenje Sjedinjenih Američkih Država nad nama Srbima moramo prihvatiti kao gest prijateljstva i dobre volje! Ili u slučaju umetničkog dela Gorana Paskaljevića da u sopstvenu svest utisnemo da smo mi Srbi tamanili Jevreje u Drugom svetskom ratu! Ili da su Srbi po svojoj zloj krvi i sa još više zla, zarad osvajačkih ciljeva na Istoku, rasturili svetski mir 1914. napavši jadnu pitomu Austriju i miroljubivu Nemačku! Ili da su krvoločni Srbi izvršili stravičan masakr čednih, nevinih i nedužnih muslimana u Srebrenici! Itd. Što treba da nas opomene na našu palanačku, divlju, provincijalnu i prostačku prirodu, koja je tako udaljena od uzvišenih i plemenitih evropskih vrednosti – pa u tom mnenju, kroz umetničke kružoke i pomenute nevladine ustanove, imamo ćate i činovnike tog uverenja među nama, u Teofilu Pančiću, Goranu Paskaljeviću, Filipu Davidu, Borki Pavićević, Miljenku Dereti, Vojinu Dimitrijeviću, Mirku Đorđeviću, Sonji Liht, Sonji Biserko, Goranu Markoviću, Ješi Denegriju, Marku Popoviću, Biljani Srbljanović, Latinki Perović, Petru Lukoviću, Zoranu Ostojiću, Srđi Popoviću, Laslu Sekelju…
Ali jedan je Pilipenda, i jedan je Matavulj, da se zna i pamti da se Srbi ne mogu prometnuti u nešto drugo ni za vreću kukuruza, a još manje za kakve investicije, ili spadanje u Zapadni civilizacijski krug koji iživljavanjima i zlodelima nad nama želi nas u svojoj sredini. I jedan je Sveti Đakon Avakum, koji je s pesmom „Srb je Ristov, raduje se smrti“ odbio da menja svest, da se poturči, pred turskom pretnjom nabijanja na kolac, zanavek da svetli to srpsko zveštanje o ljubavi prema istini i svom srpskom rodu. I kakvu to zločinačku lobotomiju i ova vlada naša želi da sprovede nad nama koji ne želimo kokošije pamćenje, glavicu kupusa na ramenima, pihtije od mozga i pileću snagu duha, u evropskim košuljama i cipelama.
UKRAJINA PRED NAMA
Zar je moguće da taj pogubni rascep u srpskoj duši, zamišljen na Zapadu, u rukama naše vlasti izgleda kao spasonosni lek za sva stradanja i nevolje i muke kroz koje smo prolazili, izloženi terorom Zapada nad nama, i tako do bede i prosjačkog štapa dovedeni? I kakvim to elektrošokovima ova naša vlast od 5. oktobra do danas upinje se da nam izmeni svest?
Zar je moguće da je vlast obnevidela od (gubitka samopoštovanja, straha ili) velike ljubavi prema Zapadu, pa ne uviđa da to što sprovodi nad sopstvenim narodom težak je zločin, sa nesagledivim posledicama. To se danas ne može videti u tolikoj meri, kao u zapadnom produktu pod naslovom dukljanskog Montenegrina ili u projektu Vojvođanera, ali šta će od svega toga izroditi se za koju godinu [1], sa nekom novom Ukrajinom, ne usuđujem se ni da pomislim. I kako se može osećati onaj čovek koji je zaspao sa jednom predstavom o sebi, a posle dejstva elektrošoka probudio se sa drugom, koja je u krvoločnom odnosu sa onom prvom.
Zamišljena violinistkinja Iks Ipsilon nas upozorava na prisustvo šizofrenije pod okolnostima gubitka svesti o sebi u istini, ali ona je jedna, a ovde se to tiče celog naroda, izloženog nasilju domaćih poklisara Zapada i sopstvene vlasti, uz svesrdnu pomoć imenovane Đerđa Soroša klike, pod latiničnom tablom „civilnog društva“, društva koje nam je najpre vojsku uništilo. I, ako to ikom išta može da kaže, ako ima ikog da to čuje: podela među Srbima na četnike i partizane posledica je istovetne šizofrene podele, podele koja je pokrenula bratoubilaštvo i koja do dana današnjeg nije utrnula.
PRED POSLEDNjOM FAZOM
Ako se iz teškog sna samo malo uspravimo i pokrenemo sopstveni ajkju, suočićemo se sa zapadnim projektom potpunog poraza Srba, da više ne budu remetilački faktor – kako su to na sve trube patentirali Habzburzi, zarad isključivo svojih ciljeva. I, ako se usredsredimo na Srbiju kao višestoletnog pijemnota Balkana, prva faza zapadnog projekta je uspešno obavljena: Srbija više nema vojsku. Njena suverenost je stvar akademske rasprave. Pri kraju je druga faza: uz zemlju, još nešto malo narodne imovine će otići na doboš. Preostala je samo duša: u priličnoj meri načeta je u pojmu, kao i u odnosu prema njenom prirodnom okrilju u Rusiji, ali nisu uspeli da je dokusure. A, kada to postignu, neće Zapadu biti potreban Vinston Čerčil da bi Srbe zakrvio između sebe, niti Sveta liga da bi Srbe obmanuo i poslao u novu Seobu, ni dandanašnji vrlo živahna Rimska kogregacija za propagandu vere, ni Treći vatikanski kocil, ni miljenici Zapada u liku ustaša, balija, balista, honveda, kvislinga i agencija koje su plaćane dolarima. Tada će srpsko društvo biti potpuno otvoreno i civilno, do daske, tojest više neće biti društvo, da bi tako bila i pokopana sva objediniteljna snaga naroda. Onda će skupština bez višemesečnog peglanja svesti moći da donese novu rezoluciju o Srebrenici, priznaće Srbi sve svoje zločine nad Hrvatima, ali i nad Šiptarima, Ćele kula će postati spomenik srpskoj neprilagodljivosti, a sve što uradi Rusija u liku Putina biće usmereno protiv čoveka i čovečnosti.
Na vlasti je danas pitanje da li će se najzad okrenuti svom narodu ili će i dalje raditi na njegovom satiranju da nikad više, po meri i nalozima Zapada, u njegovom podlom i licemernom rasuđivanju, jugoistok Evrope nije bure baruta. Uzdam se u to da će naši vođi, od Vučića do najnižeg vladinog činovnika, najzad progledati i shvatiti da su oni za Zapad samo i samo potrošni materijal, kao što je to bio patrijarh Arsenije Čarnojević, general Draža Mihailović, prota Aleksa Nenadović, Isakoviči… Jer, kada, uz svu zapadnu pažnju i uvažavanje, odsluže namenjenoj svrsi, slobodno će moći da se vrate u žabokrečinu koja se zove Srbija i kao žapci da krekeću do mile volje. Jer će na njihovim mestima biti neki drugi Srbi u tako prirodnoj službi Zapadu.
__________
Napomena:
[1] Završavajući ovaj tekst, pronalazim na netu podatak o tome kako je u Crnoj Gori upravo osnovan „Pokret za istragu posrbica“, sa istih onih misaonih pozicija koje je svakodnevno saopštavala „krugovalna postaja Zagreb“ u vreme Nezavisne države Hrvatske, a što je ovde bojni poklik na novo bratoubilaštvo među Srbima. Uostalom, zar i najnovije zadarsko nastajanje „Hrvatske pravoslavne crkve“ nema istu zamisao, sa istih pozicija, ili najnovije deljenje Srba na one koji su za Putina i protiv njega.
A što se mene tiče, ja bih rekao: Ceterum censeo Carthaginerm esse delendam!
