ANjA FILIMONOVA
Briselski sporazum je prekretnica koja je odrešila ruke albanskom faktoru na Balkanu da radi sve što poželi
U ovom trenutku je albanski faktor odneo čistu pobedu nad srpskim vlastima. Briselski sporazum, koji ni u jednoj tački ne štiti interese srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji (Zajednicu srpskih opština, po svoj prilici, više nije potrebno ni pominjati, pošto ni godinu dana posle potpisivanja sporazuma ona nije ni stvorena i nikada neće ni biti), uništava državne institucije Republike Srbije na teritoriji Pokrajine, omogućava dovršetak genocida nad Srbima (genocid nad Srbima u svim oblicima i saučesnici u njemu nesumnjivo moraju postati objekt istrage i sudskog procesa).
Ali neće samo Briselski sporazum zauzeti posebno mesto u istoriji. Javnosti predstavljen kao sredstvo za „poboljšanje života svih građana Kosova i Metohije na terenu” u stvarnosti u sebi sadrži vojno-strateške i geopolitičke aspekte koji uveliko prevazilaze granice Balkanskog regiona. I više nije ni bitno da li je srpska vlast bila toga svesna tokom takozvanog pregovaračkog procesa, da li je znala šta potpisuje, kakve će biti kratkoročne i, što je mnogo važnije, kakve će biti dugoročne posledice takvog koraka po Srbiju, srpski narod na Balkanu, za čitav sistem bezbednosti jugoistočne Evrope (ne ograničavajući se ni na njenim granicama). Briselski sporazum predstavlja prekretnicu, koja je potpuno odrešila ruke albanskom faktoru – ključnom, glavnom partneru SAD na Balkanu, njihovoj „premijer ligi”, udarnoj falangi. Briselski sporazum omogućava albanskom faktoru da radi sve što poželi.
Sličnost sa događajima u Ukrajini posebno je opasna i ogleda se u tome što je armija OVK prvobitno bila formirana kao diverzantsko-kaznena jedinica „naoštrena” na izvođenje terorističkih akcija protiv vojnih jedinica i organa reda. Takođe se OVK specijalizovala za zastrašivanja, ubistva, posebno okrutno mučenja civila i na kraju specijalizovala se i za „crnu transplantologiju”. OVK je pobednički Desni sektor, koji je dobio apsolutnu vlast nad celokupnom teritorijom nekadašnje srpske pokrajine (osim severa), bespogovorno predavši teritoriju i resurse Kosova i Metohije na isto tako neograničeno korišćenje svom pokrovitelju – Sjedinjenim Američkim Državama.
VELIAJ: SRBIJA JE IZGUBILA
No integracijom Srba u albansko društvo (tačnije, asimilacijom uz odbacivanje nacionalnog identiteta, pošto je “Kosovo” uvelo isti naziv za označavanje i državljanstva i nacionalnosti), završetkom genocida nad Srbima (posle fizičkog genocida, u ovom trenutku na sceni je kultuocid) stvar se ne završava. Bila je to samo pripremna faza za otvaranje vojno-strateškog nivoa – narastanja vojne komponente u upravljanju regionom. To je „obnova jednopolarnog sveta” u odvojenoj oblasti.
Ministar za socijalna pitanja Albanije Erion Veliaj 6. juna je dao indikativnu izjavu: „Naša pregovaračka snaga danas je najjača na Balkanu“; „danas je Albanija član NATO i nije moguće Albaniji pretiti na njenoj teritoriji“; „u odnosu na srpsku državu, Albanci poseduju moralnu superiornost i vojno preimućstvo“. Međutim, njegova glavna teza je da „pozicija Srbije više ne zavisi od njene političke pozicije, nego od realnosti koja se sada formirala na Balkanu”. [1] Ako ovo parafraziramo, to znači da više nema nikakvog značaja kakva je pozicija zvaničnog Beograda niti kakvi su njegovi politički pogledi. Istovremeno se naglašava predanost Albanaca interesima NATO.
U martu su održani NATO manevri u Poljskoj, potom vojni manevri Rumunije, Bugarske i SAD u Crnom moru. Rumunski mediji tada su saopštavali o pripremi zajedničkih vežbi NATO na teritoriji Azerbejdžana, Gruzije i Ukrajine. U aprilu su na severozapadu Rumunije održane vežbe pre svega borbene avijacije SAD i Rumunije. Početkom maja 2014. godine NATO se maksimalno primakao granicama Rusije, održavši najveće vojne vežbe (6.000 vojnika) na teritoriji Estonije („Prolećni juriš”), koje su trajale tri nedelje. Armija Srbije, koja je izašla nepovređena iz NATO bombardovanja, kasnije je tiho uništena tokom provođenja vojne reforme po receptima NATO. Ta armija je krajem maja učestvovala u zajedničkim vojnim vežbama NATO zemalja u Nemačkoj „Combined Resolve – II“, na koje je bilo pozvano i “Kosovo”. Dokument o novoj koncepciji Russian Aggression Prevention Act 2014, koji je predložio Džon Mekkejn a prihvatio ga Kongres SAD, predstavlja detaljan plan operacija SAD i NATO na prostoru Evrope i Evroazije. U dokumentu se ukazuje da samo u periodu 2015-2017. godine SAD planiraju da izdvoje 30 milijardi dolara za „proces razvoja demokratije” u Rusiji, za jačanje vojne moći u Evropi i Evroaziji i za vojnu saradnju sa zemljama Evrope i Evroazije. Plan između ostalog predviđa saradnju i sa Srbijom i Kosovom („Oružanim Snagama Kosova”). [2] Uzgred, premijeri Srbije, Albanije i “Kosova” samo što su završili učešće u zajedničkoj ekonomskoj konferenciji u Londonu.
Dakle, vojno-strateško delovanje SAD na istočnom pravcu pokazuje da se administracija u Vašingtonu nikada nije ni spremala da se sa nekim dogovara na istoku, njen cilj je isključivo bio potpuna vojna i politička dominacija. U vojnoj sferi Stejt department je uvek polazio od računice da istok nije moguće pobediti bez ogromnih žrtava i razaranja. [3]
BALKANSKI PSI RATA
Upravo sa ovog aspekta treba gledati i na izjavu Ramuša Haradinaja, koji je u ime partije Alijansa za budućnost Kosova, čiji je predsednik, ukazao da će, u slučaju njegovog izbora za premijera nakon parlamentarnih izbora, koji će se održati 8. juna na „Kosovu”, „ukinuti barikade na Ibru i u Mitrovici u roku od sto dana”. [4]
Za razliku od zvaničnog Beograda, kosovski zvaničnici ne skrivaju svoje namere (tačnije, namere svojih patrona), tačno i jasno ukazuju na naznačene procese. Tako je u januaru Florijan Džehaj, direktor Kosovskog centra za proučavanje bezbednosti, na sledeći način definisao istorijsku ulogu Briselskog sporazuma: „U svetlu Briselskog sporazuma započeti saradnju Armije Srbije i Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) radi poboljšanja saradnje Prištine i Beograda”; „KBS će uskoro steći mandat armije na Kosovu, a nešto kasnije preuzeće i nadležnost Kfora”; „potencijalna saradnja Armije Srbije i KBS ima ključni značaj za bezbednost i stabilnost u regionu”. [5]
Vanredni parlamentarni izbori u „Republici Kosovo” raspisani su sa ciljem da se obezbedi potrebna količina glasova za reformu Ustava i stvaranje „Oružanih snaga Republike Kosovo”. Kosovska CIK, pošto je testirala metod na izborima za lokalnu samoupravu u novembru 2013. godine (da bi se obezbedio izlazak Srba, korišćene su protivpravne metode prinude, pre svega – od strane Beograda), odsekla je polovinu raseljenih Srba koji imaju pravo glasa u “RK” (ostavivši od 29.199 birača samo 12.901 birača). Priština je pribegla i drugim izbornim manipulacijama i ograničenjima. Zvanični Beograd je bukvalno nedelju dana uoči izbora poslao kontradiktorna obećanja Srbima da se ipak odluče za izlazak Srba na kosovske izbore (izjava premijera Vučića), „ne primećujući” tu očiglednu činjenicu da je Priština već blokirala put Srbima za sticanje bilo kakve značajnije pozicije u „kosovskom parlamentu” (da sada ostavimo po strani zakonitost svega što se dešava sa tačke gledišta Ustava Srbije). Glavno je da niko drugi kao Beograd ne pokazuje tako poražavajući nedostatak razumevanja uzročno-posledičnih veza koje pretvaraju Srbe u apsolutno dekorativni element, premda formalno toliko potreban Prištini radi obezbeđenja prolaska ustavnih amandmana za stvaranje „Oružanih snaga Republike Kosovo”.
U ogoljenom zaključku glavni pokazatelj briselskog pregovaračkog procesa i Briselskog sporazuma predstavlja nemogućnost kompromisa sa albanskom stranom, koja, osećajući snagu Vašingtona iza svojih leđa, nikad ne ide na bilo kakve ustupke. Vojno-strateška posledica toga jeste obezbeđenje mogućnosti albanskom faktoru na „Kosovu” da poveća svoju borbenu sposobnost do maksimalno prihvatljivih veličina. U suštini se radi o jednoj armiji „Kosova” i Albanije, koja, po procenama stručnjaka, može imati do 40 hiljada vojnika uz postojanje svih neophodnih rodova vojske i tehnike.
Da takođe istaknemo i činjenicu da ujedinjenje „Kosova” i Albanije ide usiljenim maršem. Tako je 3. juna potpisan sporazum o stvaranju jedinstvenog obrazovnog sistema na nivou osnovnih i srednjih škola dveju „država”. Već u septembru 2014. godine Sporazum stupa na snagu.
A Priština može obećati sve što joj je ugodno, glavno je to da sledi već poznatu politiku „oni će ionako kasnije da vise”. Drugim rečima, na Balkanu se formira i narasta moć „specijalne rezerve pasa rata”, obučenih za vršenje diverzantsko-terorističkih operacija u etno-građanskim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, koji su spremni da na potrebnim mestima nesebično seku glave „nepotrebnim građanima” po naredbi SAD. Srbija, čiji se vojno-ekonomski potencijal na unutrašnjem i regionalnom nivou redukuje u skladu sa višeetapnom strategijom, svodi se do uloge „auto-prikolice”, dok istovremeno Vašington radi na pretvaranju tako lako upravljivog albanskog faktora u istinsku „balkansku lokomotivu”.
_________
Uputnice:
[1] http://srbinaokup.info/?p=40068
[3] Dragan M. Filipović: Anatomija globalističkog smrada. Angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije. Beograd, 2011. S. 27.
[4] http://srbinaokup.info/?p=38718
[5] http://www.kossev.info/strana/arhiva/kako_je_stvorena_vojska_kosova:_od_drenice_do_nato_komande/1509
