IGOR MANDIĆ: HRVATSKA JE PLAĆENIK NATO, NAJSTRAŠNIJE ORGANIZACIJE KOJA DIVLjA SVETOM

I sad osećam mentalitet krvnika iz Jasenovca Ovo je moj oproštaj sa svima, govori...

I sad osećam mentalitet krvnika iz Jasenovca

Ovo je moj oproštaj sa svima, govori nam Igor Mandić pokazujući na novu knjigu „Oklop od papira“, dok sedimo na dvanaestom spratu njegovog stana iz kojeg puca pogled na Zagreb. „Privatno podnosim crtu ispod računa moje intelektualne biografije“, kaže pisac koji već gotovo pedeset godina uzburkava duhove čim stavi neko slovo na hartiju. Pred nama je i stara pisaća mašina „olimpija“, jer kompjuteri nisu ušli u kuću ovog provokativnog hroničara našeg vremena, za kojeg jedni kažu da je jugonostalgičar i srbofil, drugi da je britki kritičar koji kaže ono što se drugi boje izreći.

— Pokušao sam u ovoj knjizi da prikažem jednu vrstu mog životnog, intelektualnog snalaženja kroz sve ove peripetije, meandre, lavirinte naše najnovije istorije, u kojima nije bilo lako opstati na liniji neke savesti, kako bi se krležijanski reklo. Ali želeo sam da pokažem kako mi je pedeset godina mog pisanja dalo za pravo da kažem kako sam opravdao svoj biografski projekt – govori nam pisac kojeg podjednako vole ili ne vole i Srbi i Hrvati.

Utisak je, kada se čita vaša poslednja knjiga, da se na ovim područjima uvek isto događa – red mira i nekog blagostanja, pa red sukoba, krvi i svađa?

— Istorija se ponavlja, jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa. Naše su se farse ponovile već nekoliko puta, 1971. godine, 1991… To nije ni problematično, ni strašno, a Niče je to davno opisao kao večno vraćanje istog.

U svim tim periodima ste bili veoma kritični, imali ste svoj stav koji nikad nije bio u skladu sa onim koji je prevladavao. Uvek ste se borili sa vetrenjačama?

— To mi je i prednost i mana, a očito sam tako nasađen od rođenja. S takvim krivudavim stavovima nastojao sam da se oduprem vremenu da me ne slomi i da ostvarim maksimum kontroverznosti. Kabast sam za rukovanje i teško me je smestiti u neku fioku.

Sada kada svodite svoje životne račune, kako gledate na vreme u kojem živimo?

— Živimo u vremenu oskudice od Triglava do Đevđelije, koja najviše pogađa narod, onu uništenu radničku klasu koja je u Hrvatskoj pretvorena u delatnike. Ali ni drugde nije bolje, a očito je da ni oskudica nije došla do dna. Ne znam hoće li i kada narodni gnev da provali i da sruši sve prepreke pred sobom. Dakako, to nije neka lepa slika koju bi sebi priviđao, jer bi bila krvava, pa je bolje to ne priželjkivati.

Da li samo oskudica obeležava ovo vreme?

— Živimo i u vreme idejno-političke izgubljenosti, jer raspadom Jugoslavije, voljnim ili nevoljnim, a obe su sile tu bile na delu, niko nije dobio ništa. Nažalost, svi smo na gubitku. Imamo i osećaj straha pred budućnošću, koji je karakterističan u celom regionu i obuhvata sve, pa i mene. Socijalistička Jugoslavija, respektabilna srednjoevropska država, uništena je u paramparčad i sada svi ti novostvoreni udovi osećaju da im nešto fali. Svima fali jedan fantomski ud, kao kada invalide svrbi nepostojeća ruka ili noga. Tako svaku od ovih naših zemljica nešto svrbi.

Kao da se iz ovoga što tvrdite može pročitati da smo pre živeli bolje, bezbednije?

— Svako vreme sanja o prošlim, zlatnim vremenima. Verovatno ih nije ni bilo, jer kada se ide duboko u prošlost vidi se da su i tada pesnici sanjali o prošlim vremenima. Teško je reći i da smo mi pre živeli bolje, ali život je bio pravolinijski. Iako sam se i ja bunio protiv jednoplošne ideologije imao sam pred sobom tačno određen put – školovanje, fakultet, brak, porodica, deca, još malo rada i smrt. Ili kao što su američki ironičari saželi sve Čehovljeve drame u jednu rečenicu: „Čovek se rodi, pa živi, a život je sranje, pa onda umre.“ Tako sam ja sa time u bivšoj državi bio pomiren, ali onda su došla ta, takozvana, zabavna vremena.

Zabavna vremena? Valjda se šalite?

— Dobro, zanimljiva vremena, koja prati stara kletva koja se pripisuje čas jevrejskom narodu, čas Kinezima: „Ne dao ti bog da živiš u zanimljivim vremenima.“ Nama se baš to dogodilo, a to su i najužasnija vremena.

Kome je raspad Jugoslavije doneo više sreće – Slovencima, Hrvatima ili Srbima?

— Podjednaku nesreću svima. Sada se na delu vidi da sve te državice stenju u svojoj izolovanosti. Najpre se pokušalo izbrisati čitavo socijalističko nasleđe, dok se nije shvatilo da nije moguće dalje bez kadrova koji su sve to napravili. Prvo su se toga dosetili policajci, pa su se oslonili na svoje stare kadrove iz socijalizma koji su se brzo okrenuli u nove vernike, pa onda političari. Oni kojima je prošla država dala sve, karijeru, stanove, položaje, brzo su se okrenuli u nacionalističke lidere, koji su poveli državu u besmisleno klanje. Mislim da su svi podjednako izgubili i sada vape za pomoć Evrope i sveta, kao neki očajnici na rubu pustog ostrva koji mašu avionima.

I jesmo li dozvali pomoć?

— Mašemo krpicama i palimo vatru da nas neko primeti i da nam pomogne. E, kasno je, brale…

Da vas sada čuju hrvatski nacionalisti odmah bi vam prišili etiketu jugonostalgičara?

— Lako je za tu blagu etiketu, jer taj naš nacionalizam ima i mračnu stranu, uniformisanu u crno, koja nije sada neka opasna sila koja bi mogla da našteti demokratskim procesima, ali predstavlja bauk za plašenje. Oni se ne zadovoljavaju tako blagom etiketom kao što je jugonostalgija, već pljuju čoveka od glave do pete, po porodici, precima, i to možemo da uporedimo samo sa mentalitetom jasenovačkih krvnika. E, te crne snage ja često u Hrvatskoj osećam na svojim leđima.

Imate tu u svom stanu i dokaze o napadima na vas?

— Imam tu pune koverte dokumentacije njihovih govana, koje čuvam na higijenskom mestu da mi ne usmrde kuću, a ne želim se time ni razbacivati, ni to objavljivati.

Mnogi su u vama videli i hrvatsko-srpskog medijatora?

— Tu i tamo sam upao u neke paušalne križaljke, ocenjujući naše odnose, pa je zato došlo i negativno političko etiketiranje, pre svega u Hrvatskoj, prema meni. Od sedamdesetih sam intenzivno učestvovao kao jedini sa ove strane u raznim kulturnim procesima u Beogradu, od književnih tribina, pojavljujući se svuda, jer sam se rado odazivao. To moje učešće je bilo ono što se pretvorilo prema spolja u namernu brigu za odnose Hrvata i Srba. Ta moja briga došla je i kroz prijateljstva s pametnim ljudima u Beogradu i Srbiji. Ali, bio sam samo autsajder, a sada sam otpisani penzioner.

Hrvatski nacionalisti su vas častili i da ste srbofil, da ste preterano voleli Srbe?

— Pa nemojte, molim vas, govoriti u prošlim vremenima, to je ostala konstanta. Pojam ljubavi ipak nije dobro pogođen, jer ne može da se voli jedan narod ili zajednica, jer je to preterana apstrakcija i vuče mi na parolaštvo pseudofilozofskog tipa bliskog teologiji. Moje je mišljenje o Srbima oblikovano kroz druženje s pametnim ljudima iz Srbije.

Recimo, Dobricom Ćosićem?

— Još početkom šezdesetih napisao sam golemu esejčinu o romanu „Deobe“, koji je za mene bio veoma važan. Kasnije bismo se viđali u Beogradu i produbio sam poznavanje njegovog golemog opusa, koji bi trebalo da proučava ceo jedan institut. O drugim aspektima njegove ličnosti ne želim da razgovaram, jer mi nisu prevladavali nad njegovim književnim opusom.

Kako danas vidite hrvatsko-srpske odnose?

— Nakon prvih naznaka smirivanja napetosti izazvanih građanskim ratom u Jugoslaviji ponovo se raspiruje nekakva potmula netolerancija, s jedne i s druge strane. Počevši od jezika, kulture do političkih pitanja, graničnog spora i svega drugog. Izgleda da su te strasti u nekim šovinističkim elitama stvarno zatrovale mozak da crvi iz podsvesti deluju na šire mase. Odnosi su nam čak i slabiji nego što su bili pre desetak godina.

Devedesetih godina prošlog veka vikalo se „Imamo Hrvatsku“. Da li „imamo Hrvatsku“ i danas?

— Danas ne, ali Tuđmanova ekipa je jedno vreme imala tu malu, usku, nacionalističku, neoustašku, postendehaovsku državicu. I taj projekt šovinističkih ekipa je upalio za jedan trenutak. Ali taj trenutak je kapljica vode u večnosti. Dvadesetak godina postojanja državica na ovim prostorima je samo treptaj u dubini svemira, ne znači ništa. A ko poživi, videće.

Slovenija i Hrvatska su u Evropskoj uniji, Srbija na putu. Da li je to spas za ovaj deo Evrope?

— Spasa nema ni za koga. Hrvatskoj EU nije učinila ništa dobro. Iza svega stoji jedna dubinska i dalekosežna eksploatacija. Mi smo sada ponovo u službi zapadnih sila, plaćenici NATO, najstrašnije organizacije koja divlja svetom, sile koja je nanela najveću nesreću svojim vulgarnim atakom na Srbiju i Crnu Goru. A nama se pričinjava da je to neka pozitivna tačka u toj vražjoj Evropskoj uniji. Sramota je služiti natovskoj ekspanziji.

Mislite li da živimo previše u prošlosti, među partizanima, ustašama, četnicima, pa ne možemo da uredimo sadašnjost?

— To je izazivanje naknadne boli čačkanjem po ranama. Namerno se to radi, da se trganjem kraste sa rane izazove novo krvarenje. Ali, moguće je među naše narode uvesti principe pravednosti, tolerancije, jednakosti i međusobnog poštovanja. Ne mora to biti bratstvo i ljubav, ali poštovanje može biti.

Postoji li model nekog zajedničkog života na ovim prostorima, kroz EU ili nekako drukčije?

— Ne treba rekonstruisati neke stare projekte, jer bi to bilo protiv zdrave pameti svakoga ko je imalo upućen u istorijske procese. Razmišljam o nadregionalnoj zajednici u kojoj bi bili Hrvati, Srbi, BiH, Kosovo, ali ne pod kapom EU. Mi već sada imamo gubernatore, to nam ne treba. Možda su to pusti snovi, iluzije, vizija moguće budućnosti. A onda i utopija. Ali neka, bolje utopija nego beznađe.

Autor Jurica Kerbler

Izvor Večernje novosti, 08. jun 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u