MILOŠ KAZIMIROVIĆ: NEMAČKA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Hoće li Nemačka povesti EU ka samostalnosti, u kojoj bi transatlantsko jedinstvo bilo zamenjeno...

Hoće li Nemačka povesti EU ka samostalnosti, u kojoj bi transatlantsko jedinstvo bilo zamenjeno principom neutralnosti između Istoka i Zapada?

Ovogodišnje jubilarno obeležavanje početka iskrcavanja saveznika u Normandiji, 6. juna 1944. godine, sedamdeseto po redu, nametnulo je dva pitanja.

Prvo – ko je pobednik rata, a ko poraženi? Grupne slike državnika, koji su prošlog petka prisustvovali ceremoniji na obali Lamanša, ukazale su na visoki rejting Nemačke, odnosno na izolovanu poziciju Rusije na tom skupu.

Kancelarka poražene Nemačke Angela Merkel bila je „zvezda” proslave, a predsednik Rusije Vladimir Putin, kao šef zemlje koja je dala najveći doprinos pobedi u Drugom svetskom ratu, uz ogromne ljudske žrtve, bio je trpljeni, mahom izbegavani gost…

Drugo – Nemačka, nekadašnji veliki neprijatelj Rusije i sveta, nije se priključila izolaciji. Štaviše, iskoristila je svoj uticaj kao ključna ekonomska i politička snaga EU da odvrati evropsku zajednicu od sankcija, u obimu koji su predlagale SAD. Nametnulo se, dakle, pitanje – ko su danas saveznici i koju poziciju zauzima Nemačka između Istoka i Zapada?

Na sastanku lidera G-7 u Briselu, održanom dan pre obeležavanja sedamdesetogodišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiji, šefica nemačke vlade je još jednom osujetila pretnje Zapada Rusiji.

Ublažila je pripremljenu zajedničku izjavu da je Zapad spreman na nove sankcije Moskvi. Na konferenciji za novinare, posle sastanka lidera sedam najrazvijenijih zemalja sveta, rekla je da G-7 imaju isti stav prema situaciji u Ukrajini: „Zapad želi da se situacija u Ukrajini reši dijalogom, a ne pretnjama.”

Nemačko postavljanje prema Rusiji usred ukrajinske krize, rastući nivo razumevanja u Berlinu za geopolitičku strategiju Moskve, nametnuli su pitanje da li bi, pod njenim uticajem, osnovna (zapadno)evropska orijentacija mogla u doglednom vremenu da pretrpi izmene?

Hoće li, drugim rečima, Nemačka povesti zajednicu evropskih zemalja ka novoj ekonomsko-političkoj samostalnosti, u kojoj bi doktrina transatlantskog jedinstva, pod vođstvom SAD, bila zamenjena principom neutralnosti između Istoka i Zapada?

Kolebanje među članicama EU da li i u kojoj meri da podrže sankcije Rusiji – po principu kojem će se privoleti carstvu, istočnom ili zapadnom – pre svega onde, gde ekonomije i energetsko snabdevanje mogu da funkcionišu samo uz tesno oslanjanje na ruske resurse, dobija na značaju ako se uzme u obzir da zauzimanje konačnog stava pojedinih članica EU umnogome zavisi od stava Berlina.

Ali ta Nemačka, u nizu decenija pripremana da postane legat Vašingtona na Starom kontinentu, okoliša. Sankcije koje premašuju nivo političke simbolike nisu prihvatljive za Berlin, proizlazi iz stavova koje ovih dana zastupaju ključni, mahom socijaldemokratski predstavnici Berlina, a koje podržava čelna, demohrišćanska grupacija oko Merkelove u kabinetu – uprkos protivljenju većine članova njene stranke.

Šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer i njegov nekadašnji mentor, bivši kancelar Gerhard Šreder, primera radi, pokazuju veće razumevanje za postavljanje Moskve u ukrajinskoj krizi, nego što je to slučaj u bilo kojoj od članica zapadnog, odnosno transatlantskog saveza. Merkelova ih ne koriguje, bar ne u meri u kojoj bi to mogla da učini, kao šefica vlade.

Za razliku od Šredera – u zapadnim medijima proglašenim „ruskim biznismenom” koji se vraća na politički parket da bi odbranio sopstvene interese, kao šef rusko-nemačkog energetskog konzorcijuma „Severni tok” – ministar Štajnmajer nastupa suzdržanije, sa pozicija državne politike. Velike razlike, ipak, nema.

I jedan i drugi slede taktiku koju je u posleratnoj Nemačkoj prvi ozvaničio Helmut Šmit, kancelar u epohi podeljene Nemačke. Šmit je u uslovima hladnog rata težio deeskalaciji tenzija tako što je pokušavao da premosti razlike, tražeći elemente zajedničkih interesa.

Nazvao je to – politikom nemešanja u unutrašnje stvari suverenih država, a obrazložio interesom nemačkog naroda.

Nemačka kancelarka Angela Merkel ogradila se od Šredera, ističući da on nije član vlade, već bivši političar, ali je usred polemika o nepostojanosti nemačke politike, koje su pokrenute na Zapadu, podržala svog ministra spoljnih poslova.

Da ne bi bilo zabune kakva je osnovna orijentacija Berlina, Merkelova je u nedavnom intervjuu za „Frankfurter algemajne cajtung” izjavila: „Ljudi (Nemci) s pravom očekuju da upravo u godini u kojoj se s povodom sećamo početka Prvog i Drugog svetskog rata drugačije postupamo nego tada (prim. prev.: 1914, 1939), da pokažemo spremnost na dijalog sa Rusijom”…

U istom dahu Merkelova je potvrdila da Berlin sledi politiku podrške zajedničkih interesa Berlina i Moskve, a da politički razvoj ruskog društva po merilima zapadne demokratije prepušta – vremenu:

„Oduvek sam govorila da rešavanje nekih problema iziskuje strpljenje. Tako je Stara republika (Zapadna Nemačka pre ponovnog ujedinjenja), a posebno CDU/CSU 40 godina radila na ujedinjenju Nemačke. Ili, prisetite se da su baltičke zemlje ponovo ostvarile svoju nezavisnost tek posle nekoliko decenija sovjetske vladavine”.

Ovakvo postavljanje nemačke kancelarke upoređeno je sa „kapitulacijom pred interesima nemačkih privrednika i industrijalaca, kojima je, kao jedinim u Nemačkoj, u interesu očuvanje (privrednih) odnosa sa Moskvom”.

Nemačko ministarstvo spoljnih poslova, međutim, verodostojno je opovrglo ovaj argument. U reprezentativnoj anketi sa samo jednim pitanjem – da li bi Nemačka trebalo da se intenzivnije angažuje u svetskoj politici – 37 odsto upitanika je odgovorilo potvrdno, dok je 60 odsto reklo – ne.

U raznolikim raspravama je potom postavljeno i pitanje da li Nemačka u strahu „kleca” pred Rusijom, bilo da je reč o strahu od pogoršanja ličnog, socijalnog statusa pojedinaca, ili države, bilo o nečem drugom. Bilo je reči i o otkrivanju „stare ljubavi” prema Rusiji, ali i o bujajućem antiamerikanizmu.

Čini se da su sve pomenute hipoteze bez osnova. Bilo bi primereno uvažiti stavove nemačke intelektualne elite koja ističe da u sadašnjem nemačkom razvoju nema mesta za istoriju, već da je reč o novom postavljanju u 21. veku.

Istorija naravno, ipak, ima svoje vrlo istaknuto mesto. Analitičari, empiričari i sociolozi između Rajne, Elbe i Odre saglasni su u oceni da je Nemačka naučila lekciju, posle 1945. godine.

„Nemci su shvatili da su doživeli potpuni, moralni bankrot, slepo sledeći neodmerenu politiku svojih vladara, verujući u ispravnost nacionalističke ideologije”, komentarisao je svojevremeno Jirgen Habermas.

On je dodao da Nemci danas, u kritičnim trenucima (svetske politike), nisu spremni da bez rezerve prihvate pozive na sučeljavanja, ne znajući da li će na kraju biti svrstani u pobednike ili u poražene.

Uz principijelnu ocenu današnje orijentacije nemačke javnosti, naravno i vlade, nužno je pomenuti pacifističko opredeljenje znatne većine građanstva – saznanje da se trajna politička rešenja ne mogu iznuditi silom i da njena primena uvek uzima danak u krvi od pobednika i od pobeđenih.

To je nedavno formulisao bivši kancelar Gerhard Šreder u jednom intervjuu, upitan zašto je slavio rođendan sa ruskim predsednikom Putinom u trenutku kada ceo (zapadni) svet kritikuje Rusiju zbog postavljanja u ukrajinskoj krizi.

Šreder je ukazao na zajedničku sudbinu žrtava rata sa obe strane, u Nemačkoj i u Rusiji. Naime, on nikada nije video svog oca Frica – poginuo je u nemačkoj uniformi 4. oktobra 1944. godine, za vreme istočnokarpatske ofanzive Crvene armije, u današnjoj Rumuniji.

Vladimir Putin, dodao je Šreder, nikada nije video svog rođenog brata, koji je kao četvoromesečna beba preminuo u opsadi Sankt Peterburga, tadašnjeg Lenjingrada.

Izvor Politika, 08. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u