“Strelkov predstavlja čoveka koji kao da ne pripada našem vremenu, nego izgleda kao da je izronio iz prošlosti”
Dobrovoljaca u ratovima je bilo od najstarijih vremena, ima ih i danas. Pobude za dobrovoljno učešće u ratu mogu biti različite. Ali bih se usudio reći, da ruske dobrovoljačke jedinice u najrazličitijim ratovima u poslednja dva veka predstavljaju nešto posebno i u takvom stepenu karakteristično samo za ruski narod. Još Dostojevski sa ushićenjem piše o ruskom narodu koji poštuje svoju veru i naciju i koji je listom ustao da pomogne stradalnoj slovenskoj pravoslavnoj braći na Balkanu, nazivajući dobrovoljce “amblemom Rusije, istinskim likom čitave naše narodne Rusije”. “Nacije žive od velikih misli i velikih sveujedinjujućih i sveosvećujućih misli – eto od čega živi nacija, a ne samo od berzanskih spekulacija i brige o ceni monete” – piše Dostojevski kritikujući stav zapadnjaka da Rusija ne treba da se meša u politiku na Balkanu.
Ovakav pojam dobrovoljaca na Zapadu jednostavno nije poznat. Mnogobrojni Krstaški ratovi papista više su ličili na pljačkaške kaznene ekspedicije nego na ponašanje viteške hrišćanske vojske. Istina, ponekad je i na Zapadu bilo dobrovoljaca koji su u rat kretali vođenji nekim pravdoljubivim ciljevima i idealima, pre svega ideološkim, poput Garibaldijevih dobrovoljačkih odreda, ali Zapad posle papskog otpadija ne poznaje i ne shvata podvig recimo Tome Danilova koji se ni pod strašnim mukama ne odriče Hrista i Cara i na strašnim mukama umire, iako je verovao da za njegov podvig ljudi nikada neće saznati. Niti Zapad može shvatiti heroja Čečenskog rata, vojnika Rodiona, koji je krajem dvadesetog veka ponovio podvig Tome Danilova. Današnji “dobrovoljci” pod kontrolom Zapada istinskim dobrovoljcima se ne mogu ni nazvati. To su najčešće klasični najamnici, plaćenici, zveri u ljudskom obliku pravilno nazvani “psi rata”.
I danas ruski dobrovoljci sa punim pravom nose to ime, upravo dobrovoljci, a ne najamnici. I u nacifašističkom naletu Zapada na srpske zemlje sa kraja HH veka (kada je Gorbi-Jeljcinska klika na vlasti rasturala i sopstvenu državu i idavala sunarodnike – o ozbiljnijoj državnoj pomoći Srbima nije se moglo razmišljati) – doživljaj Srba kao braće isplivavao je u svesti mnogih Rusa tog vremena. Ne isključujemo pojedinačno postojanje i drugih motiva, ali generalna linija koja je inspirisala mnogobrojne ruske dobrovoljce da ratuju po gudurama Bosne i Hercegovine, bila je neravnodušnost prema stradanju istorodne i istoverne braće i odlučnost da se ratuje protiv zla. I da se tako na neki način iskupe za krivicu tadašnje Rusije, koja je po njihovom mišljenju izdala Srbe… U tekstu koji sledi reći ćemo nešto više o jednom takvom ruskom dobrovoljcu, o kome se danas u celom pravdoljubivom svetu govori sa poštovanjem.
* * *
Otvorena obnova naci-fašizma u Evropi počela je krajem HH veka, prvo podstrekivanjem obnove državnosti najvernijih Hitlerovih saveznika na Balkanu, a onda i direktnim učešćem Zapada u ratu protiv srpskog naroda. Sve strahote “Desnog sektora” i “Nacionalne garde Ukrajine” kojih smo svedoci ovih dana, svo licemerje i antiruska medijska histerija Zapada gde se dželat proglašava žrtvom, a žrtva dželatom, prethodno je preživeo i preživljava srpski narod.Scenario je isti, samo fašistički “Desni sektor” i “Nacgvardiju Ukrajine” zamenimo “Zengama”, “Zelenim beretkama” i “OVK”, a Ruse zamenimo sa Srbima i imaćemo u današnjoj raspadajućoj Ukrajini sliku raspadajuće Jugoslavije sa kraja HH veka. Sponzori dželata su isti, a žrtve su – Srbi i Rusi. Sama pripadnost ovim nacijama, izgleda da je više nego dovoljan razlog za njihovo ubijanje. Dakle, krajem HH veka Zapad kreće da dovrši ono što nije pošlo za rukom Hitleru. Posle napada na Srbiju, sledi napad na Rusiju. Ovaj “predgovor” je bio potreban i zbog junaka naše priče, ruskog dobrovoljca koji se u vojsci Republike Srpske pre svega borio protiv neofašističke politike Zapada. Od marta meseca tekuće godine i početka antifašističkog narodnog otpora u Donjeckoj i Luganskoj regiji, ime tog borca postaje sve poznatije, ne samo u Rusiji i Ukrajini, nego i u celom svetu. Od skora je FSK počela redovno da objavljuje kratke “raporte” Igora Strelkova, koje daje portalu “Rusko proleće” (http://rusvesna.su/), pa svakako nesvakidašnji životni put ovog ruskog viteza zaslužuje poseban osvrt i od strane Srba.
Malo ljudi u Srbiji zna da je ovaj već legendarni komandant odbrane Slavjanska kao dobrovoljac tokom 1992-1993. godine ratovao u vojsci Republike Srpske. Bio je pripadnik Ruskog dobrovoljačkog odreda u okolini Višegrada (sam Strelkov je odred “krstio” imenom “Carski vukovi”). Rusi su ga zvali po imenu, a od Srba je dobio nadimak “carski oficir”…
Na kraju svoje novinarske reportaže o Ruskom Dobrovoljačkom Odredu koju je napisao po okončanju rata na prostorima bivše Jugoslavije, Igor Strelkov piše: “Mi se ponosimo što smo bili pripadnici Drugog Ruskog Dobrovoljačkog Odreda, koji je doprineo (iako doprinos nije preveliki, ali je ipak realan) zaštiti Srba u Bosni i Hercegovini i očuvanju tradicija rusko-srpskog vojničkog bratstva”.
Igor Girkin, poznatiji pod ratnim nadimkom Strelkov, rođen je 1970. godine u Moskvi, u tradicionalnoj vojničkoj porodici. Od mladih dana bavio se istorijom, završio je Istorijsko-arhivski institut i da nije bilo velike izdaje ruske državotvornosti u periodu raspada SSSR-a, danas bi Igor možda bio poznati profesor istorije koji bi svojim pasioniranim pristupom izučavanju i rekonstrukciji istorijskih događaja ratnih epoha, verovatno bio vrhunski predavač u nekoj visokoškolskoj vojnoj ustanovi. Jer, prema rečima Mihaila Polikarpova, njegovog prijatelja i ratnog saborca sa fronta u Republici Srpskoj, Igor je imao genetsku predodređenost za vojni poziv. Od mladosti je znao šta hoće, jasnih ubeđenja, visoko požrtvovan, ali svestan odgovornosti i prema sebi i prema drugima.
Njegov ratni put je impresivan. Od Pridnjestrovlja (1992), gde je otišao da ratuje na strani sunarodnika odmah po sticanju diplome istoričara, preko Republike Srpske (1992-1993), pa do Čečenije. U periodu od 1999 do 2005. godine skoro bez prekida je službovao u Čečeniji. Bio je ranjavan i kontuzovan, više puta je dobijao ratna odlikovanja. Da li birokratskom neosetljivošću pojedinih nadređenih ili Promišlju Gospodnjom, svejedno, Strelkov napušta službovanje u Čečeniji i zadovoljava se položajem “konsultanta za bezbednost” u jednoj komercijalnoj firmi. Nakratko, jer uskoro ponovo kreće u novu borbu protiv fašizma – pravac Slavjansk.
Igoru Strelkovu nije strano ni bavljenje književnim radom. Pored bajki za decu, pisao je i o svojoj ratnoj prošlosti u Bosni i Hercegovini i Čečeniji. Čitajući Igorev zapis “Ruski dobrovoljački odred u Bosni 1992-1993. godine”, nehotice sam se setio filma velikog srpskog režisera Emira Kusturice “Život je čudo”. U tom filmu kao i u priči Strelkova, pored istinskih viteških boraca, provejavaju i odvratna lica ratnih profitera. Možda je upravo to iskustvo iz Bosne i svest koliko je značajan moral i disciplina u pravoslavnoj vojsci, doprinelo da ovaj prekaljeni ratnik i romantik u duši izda surovu naredbu za kažnjavanje vojnika koji su uhvaćeni u krađi.
Po rečima publiciste Mihaila Polikarpova, “Strelkov predstavlja čoveka koji po svojim moralno-etičkim karakteristikama kao da ne pripada našem vremenu, nego izgleda kao da je izronio iz prošlosti”. Za kraj, Strelkov kao pesnik. U jednoj svojoj pesmi, može se reći autobiografskoj, Strelkov piše:
Dok si mlad – na put! (…)
Budi častan, smeo, ne obaziri se na
Podsmehe i ometanja (…)
A kad budeš stariji – odgovaraj
Ne za sebe – nego za sve! (…)
Ma kakav bio tvoj doprinos –
Uspešan ili ubog,
Ipak zapamti: meru tvojih dela
Ocenjuje jedino Bog!
Danas desetine hiljada Rusa (i ne samo Rusa) sa nestrpljenjem očekuju novi raport Igora Streljkova iz već legendarnog Slavjanska. Poželimo ovom novom ruskom pravoslavnom nepobedivom polkovodcu puno vojne sreće i uspeha i ubuduće. Do nove pobede ruskih antifašističkih snaga!
* * *
Neki od ruskih heroja dobrovoljaca svoje kosti su ostavili u Republici Srpskoj. Ruska groblja iz poslednjeg rata nalaze se u Sarajevu i Višegradu, pojedinačnih grobova ima i u Skelanima, Podgrabu, Priboju, Bileći… Za razliku od najamnika u redovima antisrpskih vojnih formacija, ruski dobrovoljci nisu ratovali radi novca. Već pominjani Mihail Polikarpov koji je pisao o Ruskom dobrovoljačkom odredu, napisao je da su ruski dobrovoljci “svojom krvlju oprali sramotu izdaje Srba od strane tadašnjih ruskih vlastodržaca”. Mnogi preživeli i danas imaju raširene veze i bratski odnos prema srpskoj braći. Iz ruskog dobrovoljačkog odreda koji je ratovao kod Višegrada zajedno sa glavnim junakom naše priče, ovom prilikom pomenućemo samo Sašu Kravčenka (koji je bio i teško ranjen) i njegov srpsko-ruski portal www.srpska.ru koji neumorno koristi svaku priliku za promociju rusko-srpskog bratstva. Poželimo živim ruskim dobrovoljcima svako dobro od Gospoda, a palim ruskim herojima da ih Gospod primi u Carstvo Nebesko.“Iz ruske krvi prolivene u Srbiji, izrašće i srpska slava” – pisao je još Dostojevski. To bi trebalo da imaju na umu neznaveni srpski političari za koje je “Evropski put – jedini put za Srbiju”. To gospoda političari mogu da govore samo u svoje ime, jer Evropa koja podržava bujanje nacifašizma i prolivanje ruske krvi u Ukrajini, nije i ne može biti ideal kome teži srpski narod.
Izvor Fond strateške kulture, 07. 06. 2014.
