BOŠKO OBRADOVIĆ
Ne treba sa novim SKOJom pritiskati Vučića u vezi sa Rusijom niti u njemu treba videti osvešćenog nacionalistu
U jesen 1944. godine Čerčil je primorao Kralja Petra Drugog da pozove borce Kraljevske vojske u Otadžbini da se stave pod komandu samozvanog maršala i komunističkog teroriste Josipa Broza. Tada ga je Čerčil uveravao da će u Jugoslaviji biti organizovan referendum na kome će građani moći slobodno da se izjasne da li su za Kralja ili ne. Naravno, bila je to prljava laž Vinstona Čerčila – Tito je prigrabio svu vlast, srpska državnost je uništena, a Kralj je zauvek ostao izgnanik.
Godine 1995. Slobodan Milošević se odrekao Srba u Krajinama, verujući da će ga američka Imperija ostaviti da bude „balkanski mirotvorac“ i da će teritorija SR Jugoslavije biti pošteđena ratnih razaranja i daljih cepanja. Četiri godine kasnije, NATO zbog Kosova i Metohije bombarduje Beograd i celu Srbiju a Miloševića stavljaju na listu haških optuženika, da bi na kraju i umro u njihovim kazamatima.
Godine 2001. Zoran Đinđić predaje Miloševića Hagu na Vidovdan. Nada se obilnoj zapadnoj pomoći i uključivanju Srbije u Evropsku uniju. Godine 2003, kada počinje da shvata da ga ja Imperija prevarila, optužuje Zapad za licemerje i otvara pitanje Kosova i Metohije daleko pre konačne faze tzv. nezavisnosti Kosova. Biva ostavljen na milost i nemilost atentatora, koji ga praktično raspetog na štakama streljaju na vratima Vlade Srbije.
ISTORIJSKI GREH SRPSKIH VLADARA
Godine 2013. Aleksandar Vučić sklapa Briselski sporazum, predajući Kosovo i Metohiju pod vlast NATO i šiptarskih secesionista. Veruje u to da će ga Imperija podržati u njegovom pohodu na vlast, što se i dešava, zbog čega Vučić na izborima 2014. osvaja apsolutnu većinu.
Srpski istorijski greh koji su počinili svi pomenuti srpski vladari od Kralja Petra Drugog do Aleksandra Vučića istovetan je. Verujući Zapadu, podležući pritiscima i ucenama i nadajući se da će dodvoravanjem, popuštanjem i izdajom moći da odobrovolje Zapad da napadi na Srbiju prestanu, a oni ostanu na vlasti, počinili su pogubne poteze po vitalne interese srpskog naroda i države. Razume se da dalje razbijanje Srbije i zapadni pritisak na našu državu nikada nije prestajao i bivao manji nakon ovih pogubnih istorijskih odluka koje su učinjene po nalozima Zapada. Svi ovi srpski vladari kasno su shvatali prave namere Zapada i svi su završili u konfrontaciji sa Zapadom, usamljeni, kada je već bilo kasno da pruže pravi otpor.
Upravo je ovo istorijsko-politička situacija u kojoj se sada našao predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. I njegov odnos sveopšte saglasnosti i povinovanja Zapadu trenutno je doveden u pitanje. Danas je upravo omiljeni zapadni političar u Srbiji Aleksandar Vučić, onaj kome Zapad preti svim oblicima pritisaka i obojenih revolucija da bi uveo sankcije Rusiji onako kako su to uradili ostali NATO-sateliti na Balkanu na čelu sa Milom Đukanovićem.
Srbija nikad u svojoj istoriji nije ratovala protiv Rusije. Čak i tragični đeneral Milan Nedić, na traženje nemačkih nacista koji drže Srbiju pod stravičnom okupacijom, čiji je simbol streljanje sto Srba za jednog poginulog Nemca, odbija da, makar i simbolično, pošalje jednu četu na Istočni front protiv Rusije (Hrvati za to vreme pod Staljingradom imaju diviziju).
Vučić je, dakle, pred istorijskim izborom: posle predaje Kosova i Metohije, od njega se traži da u ime svih Srba zabije nož u leđa Rusiji. Zabijanje noža u leđa Rusiji sada, kada je Imperija otvorila novi Istočni front, bio bi sramni trag na našoj istoriji, koji se ničim ne bi mogao sprati. A ne bismo dobili ništa osim sramote i poniženja. Ni Vučić ne bi dobio ništa jer, kako reče Henri Kisindžer, samo jedna stvar je gora od toga da se bude američki neprijatelj – a to je da se bude američki saveznik.
Vreme za odluku se približava: dok god Vučić, u ime srpske istorije i poslednjih ostataka državnog suvereniteta Srbije, odbija da uvede sankcije Rusiji i stane na stranu NATO-nacizma, on će imati podršku svih časnih građana ove zemlje. Ako se okrene protiv srpske istorije i pogazi poslednje ostatke državnog suvereniteta, u svim srpskim rodoljubima će imati najogorčenije protivnike i svedoke svoje izdaje.
PODRŠKA ZA ODNOS PREMA RUSIJI
Da li je Aleksandar Vučić izdao interese srpskog naroda i države na Kosovu i Metohiji, i direktno učestvovao u zaokruživanju druge šiptarske države na Balkanu? Da. Da li je Aleksandar Vučić, uz prećutnu podršku Zapada, uveo nebivalu medijsku cenzuru u Srbiji, posebno prema opozicionom delovanju iz nacionalnog ugla? Apsolutno. Da li je Aleksandar Vučić povukao bilo koji potez da izađemo iz kolonijalnog statusa srpske privrede? Niti jedan.
Da li je taj isti izdajnik srpskih nacionalnih, državnih i ekonomskih interesa uveo sankcije Rusiji? Nije. Kao što se glasno i jasno mora reći gde je sve izdao naše nacionalne interese, odnosno nije delovao u skladu sa njima, tako se isto mora priznati da je po pitanju odnosa prema ukrajinskoj krizi delovao u skladu sa nacionalnim i državnim interesima Srbije.
Da li se u oba slučaja i u obe reakcije radi o istom političaru? Da. Sada ne smemo upadati u dve krajnosti: niti se treba pridružiti novom američkom SKOJu, oličenom u nekom novom Otoru ili Pajtićevom Demokratskom bloku (DOS), čiji će zadatak biti da pritiska Vučića da se odrekne poslednjih elemenata nacionalnog suvereniteta i da se nudi Zapadu kao alternativa koja će mu još vernije služiti niti u Vučiću najedanput treba videti osvešćenog srpskog nacionalistu jer već za koji dan on može uvesti sankcije Rusiji.
Podsetimo se da smo sa odobravanjem podržali kada je Vlada Srbije (Vučić) prvobitno odbila Briselski sporazum, da bi samo posle nekoliko dana Briselski sporazum bio potpisan. Zato i sada moramo biti oprezni: u narednom periodu se prema Vučiću i Vladi Srbije treba odnositi prema njihovim delima prema Rusiji. Zašto je to toliko bitno i presudno? Zato što je odnos prema Rusiji dalekosežno pitanje budućnosti srpskog naroda. Jer uvođenjem sankcija Rusiji menja se istorijski identitet našeg naroda, i to više nije i neće biti srpski narod i država. Takođe, time se urušava poslednja šansa naše vojne, ekonomske i svake druge obnove, koju možemo ostvariti isključivo u saradnji sa Rusijom. Najzad, u Ukrajini se rešava geopolitička sudbina sveta i treba biti na strani istorijske istine i pravde, a one su nesumnjivo na ruskoj strani.
Suprotno tome, otporom zapadnim pritiscima da uvedemo sankcije Rusiji ostajemo verni našoj duhovnoj i moralnoj istorijskoj vertikali i zadužujemo Rusiju, koja taj dug koji ima prema Srbiji – još od 1999. godine, kada smo se isprečili NATO na putu za Rusiju – sigurno neće zaboraviti. Takođe, time dovodimo u pitanje naš pogubni put u Evropsku uniju po svaku nacionalnu cenu, što je naš prvorazredni nacionalni i državni interes, i otvaramo jedno novo geopolitičko poglavlje srpske istorije, u kome ćemo iznova postaviti i pitanje Kosova i Metohije, kao i brojna druga nacionalna, državna i ekonomska pitanja, koja su stajala blokirana pod briselskim ucenama.
DVERI NEĆE SA DEMOKRATAMA
Da se ne zavaravamo: u ovoj igri su nebitni i Tomislav Nikolić i Ivica Dačić i svi drugi aktuelni srpski političari na vlasti, već odluku o tome da li će se Srbija prvi put u svojoj istoriji svrstati nasuprot Rusiji donosi Vučić lično. I to može biti i njegova najveća slabost: i Đinđić je samostalno otvorio kosovsko pitanje, ostao usamljen i bilo ga je lako slomiti. Ako zaista želi da odbrani nacionalne i državne interese i ne stane na stranu NATO-opkoljavanja Rusije, Vučić mora najpre da oslobodi medije za drugačiji politički glas. Ali ne zato što to traže OEBS i Peščanik, najobičnije sluge zapadnih interesa u Srbiji, koji se kao ni političke stranke pod zapadnim uticajem nikada nisu oglasili kada su rušeni patriotski sajtovi, zatvaran jedini opozicini radio Snaga naroda, policija upadala u prostorije Dveri ili saslušavala vodeće predstavnike našeg Pokreta upravo zbog protesta ispred RTS protiv medijske cenzure.
Što se Pokreta Dveri tiče, uvek kada bilo koja Vlada Srbije, pa i Vučićeva, radi u nacionalnom i državnom interesu – imaće našu podršku, bez obzira na to što smo politički protivnici i opozicija. Kao što će svaka vlast u nama imati žestoke opozicionare kada ne radi u nacionalnom i državnom interesu. Konkretno, Dveri su apsolutno protiv uvođenja bilo kakvih sankcija Rusiji i svrstavanja na stranu američke i briselske agresije na Rusiju, kao što smo, istovremeno, neprestani kritičari vlasti zbog katastrofalnog odnosa prema Kosovu i Metohiji, medijskim slobodama, domaćoj ekonomiji… Na političkoj sceni Srbije, pored vladajućeg bloka, naziru se još dva politička bloka u opoziciji: demokratski, koji će služiti za pritisak na Vladu da se izda sve što je ostalo od nacionalnih i državnih interesa, i nacionalni, koji će isto tako služiti za pritisak na vlast da se ne odrekne poslednjih elemenata državnog suvereniteta. Dveri svakako neće biti deo demokratskog bloka, već će sve svoje snage uložiti u formiranje srpske nacionalne opozicije kao značajnog političkog bloka i istinske alternative postojećoj vlasti. Ovu političku poziciju smatramo krajnje politički jasnom, otvorenom i poštenom.
Autor je član Starešinstva Pokreta Dveri.
