Po Obami, rat u kojem je na Sovjetski Savez palo oko 90 odsto tereta pobede nad Hitlerovom evropskom imperijom bio je u stvari deo američkog krstaškog pohoda za uvođenje demokratije, ljudskih prava, multikulturalizma i neograničene imigracije
Šestoga juna 1944. zapadni Saveznici su se iskrcali na plažama Normandije. Amerikanci, Englezi, Kanađani, Australijanci i niz „slobodnih armija“ (Francuzi, Česi, Poljaci, itd.), uz pomoć angloameričke mornarice i avijacije, izveli su najveći pomorski desant u istoriji. Naspram njih su bile nemačke garnizonske divizije, bez avijacije, pod komandom čuvenog feldmaršala Romela.
Ishod invazije nikada nije bio u pitanju. Sredinom avgusta je glavnina nemačkih oklopnih snaga opkoljena i uništena u kod Faleza (Falaise). Pariz je oslobođen 25. avgusta. Savezničko napredovanje potom je zaustavljeno neuspehom desanta na Arnhem, zatim ponovo u decembru Hitlerovom ardenskom ofanzivom.
Za to vreme Sovjetski savez se tri godine borio protiv Hitlerovih legija. Nemačka vojna moć slomljena je porazima kod Staljingrada (februar 1943) i Kurska (avgust 1943). Paralelno sa iskrcavanjem u Normandiji, Crvena armija počela je 22. juna 1944. operaciju „Bagration“ i 19. avgusta stigla do Varšave. Nemci su pretrpeli još jedan poraz staljingradskih razmera. Posle operacije Visla-Odra i prodora u Mađarsku i Austriju, kraj je došao u maju 1945, kada su sovjetske trupe osvojile Berlin.
Neka druga istorija
Američki imperator Barak Obama, međutim, tu istoriju nije učio. U njegovom govoru na američkom spomen-groblju u Normandiji [1], bolno neprimerenom i ispolitizovanom, nizale su se zapanjujuće floskule američkog imperijalizma. Normandija je tako bila „preokret u zajedničkoj borbi za slobodu“ i „mostobran demokratije,“ bitka koja je obezbedila „opstanak slobode u času kad je bila najugroženija“, a Obama je prisutne pozvao da „crpe snagu iz časa kada su slobodni narodi pobedili sile represije i dali svetu novu nadu,“ dok „nastavljaju borbu za slobodu i univerzalna ljudska prava.“ (The Daily Mail)
Po Baraku H. Obami, rat u kojem je na Sovjetski savez palo oko 90 odsto tereta pobede nad Hitlerovom evropskom imperijom bio je u stvari deo američkog krstaškog pohoda za uvođenje demokratije, ljudskih prava, multi-kulturalizma i neograničene imigracije. Možda zato SAD, 70 godina posle Hitlerovog poraza, pomažu njegove saveznike na Balkanu? Možda je zato Vašington ponovio minhensko silovanje, otkidanjem Kosova od Srbije? Možda je zato NATO izvršio agresiju na Srbiju isto kao što je 60 godina ranije Hitler napao Poljsku? A zlobnici i neznalice poput Čarlsa Vindzora i Hilari Klinton optužuju Rusiju da se „ponaša kao Hitler“, dok podržavaju Hitlerove pristalice u Ukrajini, a Imperator bez imalo stida izjavljuje da su „Sjedinjene američke države bile i ostaće najveći borac za slobodu kojeg je svet ikada video.“
Gospodari zemlje iluzija
Nažalost, govor u Normandiji nije bio izolovani primer američkog prkošenja stvarnosti. Obama je 28. maja održao govor [2] najnovijoj generaciji američkih oficira na Vest Pointu, u kojem je obećao da će Amerika ostati imperija zauvek. „Amerika uvek mora da vodi na svetskoj sceni. Ako mi ne budemo, neće niko,“ izjavio je, dodavši: „Amerika je bila i ostaće nezamenljiva nacija. Tako je bilo i u proteklom stoleću, a biće i u sledećem.“
To međutim jednostavno nije istina, veli Srđa Trifković i dodaje da je ta izjava Madlen Olbrajt bila „oholost došljakinje neupućene u američku istoriju.“ Na Obaminu tezu da pitanje nije hoće li Amerika da vlada svetom nego na koji način, Trifković odgovara da se ne nazire način na koji bi Amerika mogla da obezbedi vlastiti mir i prosperitet, a kamoli da ih širi po svetu.
Ali i ovakvo bulaženjenje Imperatora je nedovoljno američkom establišmentu, koji žali za dobrim starim vremenima Bila Klintona i Buša seniora, dok im je Obama previše oprezan. Tako Dejvid Bruks iz Njujork Tajmsa više voli agresivne fantazije „humanitarke“ Samante Pauer ili „briljantne“ (naprotiv) planove Roberta Kagana (muža Viktorije Nuland). Bruks svet zamišlja kao američku baštu, koja povremeno mora „agresivno da se plevi“, a Obamu i njegove naslednike poziva da se u odnosima sa „autokratama“ oslanjaju na „logiku pretnje i sile,“ pošto su to „primitivci“ koji samo to razumeju. Skoro istim rečnikom je engleski „diplomata“ Robert Kuper pozivao 2002 „liberalne“ imperijaliste da „koriste zakon džungle.“
Kakav zakon? Kakav poredak? Imperija svuda širi samo nasilje i haos. „Demokratija“ znači šta god oni kažu da znači, a „autokrata“ nikad nije neko njihov – poput Obame, koji bi da vlada „penkalom i telefonom“ – neko uvek neko drugi.
„Neka jedu kolače“
Šta reći na ovo glasno insistiranje da je Amerika posebna i izuzeta od pravila, koje je već odavno prešlo granice dobrog ukusa i pretvorilo se u „zemlju iza ogledala“? Da li je moguće da Atlantski establišment pokušava da blefiranjem stvori i održi iluziju sopstvene svemoći?
Jer o kakvom „prosperitetu“ imperijalisti govore, ne samo svetu već i kod kuće, kada se ekonomskoj krizi Zapada ne nazire kraj? Uništena privreda neće se oporaviti preko noći, a apsurdne subvencije za sanaciju toksičnih zajmova kad-tad će doći na naplatu. Za to vreme „izolovana“ Rusija sklapa važne sporazume sa Kinom, Sirija pobeđuje u ratu protiv džihadista Vašingtona, a Banderovci će uskoro shvatiti da lepe reči sa Zapada ne mogu da plate hranu, vodu ili gas.
Mada se nedavni rezultat izbora za Evropski parlament u zapadnim medijima spinuje kao „rasizam“ i „porast desnice“, širom Zapada raste nezadovoljstvo od stvarnosti odvojenom kastom političkih gospodara, koji misle da je „prosperitet“ kad napune džepove Goldman Saksa – i svoje lično, pritom – dok narod kojem navodno služe posmatraju sa prezirom, poput dvorskih plemića Luja XVI ili kolonijalnih guvernera Džordža III.
Hrabri momci koji su juna 1944. ginuli na plažama Normandije nisu se borili za Atlantsku Imperiju ili svetsku revoluciju. Verovali su da brane ideju Amerike začete u pobuni protiv apsolutizma Džordža III. Sedam decenija kasnije, Amerika je nešto sasvim drugo: agresor koji bi da širi demokratiju po svetu dok postaje tiranija „olovke i telefona“ kod kuće; saveznik nacista i njihovih naslednika; i zemlja sve manje slobode i hrabrosti, dok poslednje izdanke „najveće generacije“ u grob prati graktanje kukavnih jastrebova: „Imperija danas, imperija sutra, imperija zauvek!“
_________
Napomene:
[1] Tekst obraćanja možete pročitati ovde u engleskom originalu
[2] Original vestpointskog govora možete pročitati ovde
Izvor Fond strateške kulture, 10. 06. 2014.
