SLAVOLjUB LEKIĆ
Možda je majsko ridanije znak večitim seobarima i najava promena koje dolaze.
Nekoliko dana majskih kiša 2014. donelo je Srbiji mnogo patnje i razaranja. Suočeni s nezapamećnim poplavama i slabošću države, milioni ljudi shvatili su da njihova Zajednica prerasta u Zbeg spreman za novu seobu. Ono što nisu zapazili stranački lideri, nevladine organizacije i stručnjaci, svekoliki pad, nemar, zapuštenost, ogolila je bez napora fizika neba.
ČAS METEOROLOGIJE
Gospodar Srbije Miloš Obrenović govorio je da nema ničeg vrednijeg od rodne đurđevdanske kiše, a desilo se da je, pored sve tehnike, nauke i napretka, obilna majska kiša bila kazna i prokletstvo. Meteorologija je ukazala na važnost čovekovog sklada s planetom i pokazala da je prostorni planer i nadzornik strožiji od bilo kog građevinskog i komunalnog inspektora. Kablovi vode podsetili su nas da su naši preci u Brdima, Starom Vlahu, Ozrenu znali da čuvaju svoje potoke i rečice na kojima su lovili ribu, gasili žeđ i napajali stoku. Meteorologija nas je 2014. upitala: kušate li Prirodu gradeći Kaluđericu? I tiho dodala: Božji mlinovi melju polagano. Razumesmo li je?
MLADI LAVOVI I KADROVI
Pomogla nam je Meteorologija da uočimo u javnom životu sve jasnije razdvajanje političkih, poslovnih, kulturnih, medijskih i drugih javnih delatnika na mlade lavove i kadrove. Oni se različito odnose prema državi – najvažnijem zajedničkom preduzeću organizovanih ljudi.
Kadrovi vešti i iskusni u poslu koji obavljaju smatraju da je država snažno uporište i izvor moći i sigurnosti, dok mladi lavovi, neretko skromnog radnog i životnog iskustva, državu doživljavaju kao alat tranzicionog kapitala, partija, javnih glasila i tajnih službi. Kadrovi za uzor najčešće uzimaju državu iz vremena SFRJ, a mladi lavovi tranzicionu. Prvi su najčešće političari, rukovodioci, socijalisti, ateisti i nacionalisti, a drugi stručnjaci za propagandu, čelnici nevladinih organizacija, demokrate, neoliberali, mondijalisti.
Naizgled udaljeni i različiti, nosioci raznovrsnih političkih orijentacija, često i posvađani, kadrovi i mladi lavovi, prevazilaze međusobne nesporazume (sukobe) na višem, ideološkom, nivou pošto gaje kult Revolucije ili Imperije. U stvari, povezuje ih skrivena oligarhija – Superstruktura, most između Revolucije i Imperije. Zahvaljujući dugom službovanju Revoluciji i (ili) Imperiji (nekada i kroz dve, tri generacije), kadrovi i mladi lavovi jedino prema njima osećaju dug i obavezu za sav moralni i materijalni kapital. Već dve decenije kadrovi i mladi lavovi smenjuju se na nekoliko hiljada najvažnijih mesta u Srbiji, koja ni u jednoj državi nikada nisu prazna, ali sve je očitija postepena prevaga mladih lavova nad kadrovima poslednjih godina. Dijabolična i neupadljiva povezanost dveju političkih orijentacija izaziva zbunjenost i zablude javnosti i prikriva politički mehanizam kojim upravlja Superstruktura.
NOVE RADNE AKCIJE
Pored svega, poplave su pokrenule razgovor o obnovi zemlje i radnim akcijama. One su u vreme komunizma imale zadatak da poboljšaju ekonomske prilike, učvrste vlast i prestiž komunističke partije i da olakšaju izgradnju nove socijalne i ekonomske strukture. U to vreme ljudi su svoj besplatni rad prinosili kultu besklasnog društva, u kome je čitav narodni proizvod pripadao državi pod kontrolom partije, policije i sudstva, i fizičkom zaštitom vojske. Ako ponovo budu organizovane, radne akcije bi mogle, podržane od Narodne banke Srbije (gde je beogradska filijala MMF), da učvrste socijalne, ekonomske i političke institute Superstrukture nastale u doba tranzicije.
MAGNATI U SENCI ZAJEDNIŠTVA ZBEGA
U Zbegu ima razumevanja, prijateljstva i zajedništva, uprkos tome što su ga magnati odavno napustili a političari stali da optužuju za neposlušnost. Ali vreme kritike Zbega tek dolazi sa zaoštravanjem prilika u politici i ekonomiji. Glavni mediji, opredeljeni da očuvaju tekovine Revolucije, neprekidnim pripovedanjem o solidarnosti (kao da je do sada nismo poznavali) sprečavaju javnost da postavi pitanje: kada i kako će se magnati uključiti u obnovu zemlje? Ovo pitanje je važno budući da su se oni, nekoliko dana pred poplave, zabrinuti za svoj imetak, položaj i slobodu, sjatili u vladu da bi razgovarali o reindustrijalizaciji Srbije (uz pomoć budžetskih sredstava), ne pominjući uzroke i nosioce dezindustrijalizacije.
NEVIDLjIVA RUKA SOLIDARNOSTI
Majske poplave u Srbiji pokazale su i muku Rusa. U vreme dok su slali pomoć postradalima brže i organizovanije od nadležnih lokalnih vlasti, suočili su se s prezirom; njihovi uspešni napori podređeni su obećanjima zvaničnika EU, taman pošto je prva opasnost prošla i okonačno spasavanje. Danas izgleda da je svaka pobeda Kremlja taktička, dok je ma koja pobeda ruskih protivnika novi impuls održanju prevlasti Imperije. Dosadašnji uspesi Kremlja ne nagoveštavaju neku veliku i pouzdanu koaliciju, već praznjikav aplauz antiglobalista. Sve dok Kremlj ne iznedri jedan veliki predlog ostatku sveta, biće u strateškom ćorsokaku. Isto važi i za Zbeg – dok ne nametne razgovore o duhovnoj obnovi i sudbini Superstrukture, sled negativnih događaja teško će se prekinuti.
Za savremenu Srbiju poučno je rusko 19. stoleće, budući da je Rusija na putu modernizacije i evropeizacije u prednosti za dvestotinak leta u odnosu na Srbiju. To iskustvo mnogo je važnije od nabavke raketa, jer Srbe i Ruse samo oružje ne može spasti. Uostalom, koliko ga je imao Crni Đorđe?
NA KLIZIŠTU MODERNIZACIJE
Na času Meteorologije postavljeno je jedno od najtežih pitanja na koje nema jasnog odgovora: šta se to desilo na putu modernizacije te smo dospeli u ćorsokak? I političari i intelektualci behu u devetnaestom veku još uvek spremni za razgovor, bili za Evropu ili za Aziju. Čim prođe Veliki rat, naš Evropejac i Azijat već ne mogahu da razgovaraju u istom salonu, postaše ljuti protivnici u parlamentu i štampi. Vladimir Velmar Janković ovu kafansku dilemu neodgovornih i dokonih intelektualaca pred Drugi svetski rat dočarava rečima suprotstavljenih. „Pristajem pre da budem sovjetska gubernija nego fašistička kolonija“, veli protivnik nove Evrope, a drugi mu odgovara da će pre da propadne sa evropskom civilizacijom nego da se opet pokori Azijatima. [1]
Mnogi učeni Srbi, zasenjeni lepotom Pariza, očekivali su da će iz Evrope doći kultura, lepi običaji, čak i duhovnost, a ispalo je da su uglavnom stigli automobili, topovi, evropska odeća, kamioni. Umesto prožimanja evropskog i lokalnog, sve se svelo na mehaničko usvajanje materijalnog i odustajanje od sopstva. Poletnu misao u doba Skerlića da će demokratija u Srbiji biti evropska ili je neće biti, početkom 21. stoleća prerasla je u pretnju evropejstvujuščih da će Srbija postati moderna država sa Srbima ili bez njih.
Između potrebe, nade i nužde nastala je Srbija u kojoj je jedan tražio da se ona civilizira, drugi je ridao i oplakivao Broza, a treći pevao o pravoslavlju i Svetom Savi. I ne uspeše mirno i trezveno da prozbore o Nezavisnoj i Anti Paveliću, Piju XII i Čerčilu, Hercegovini i Crnoj Gori. Štaviše, zahuktali modernizatori rekoše da se izumitelj Tesla ponosi srpskim imenom i hrvatskom domovinom mada on jasno zapisa ko je i odakle je. Zar bi se danas našao kulturni korifej u Jerusalimu koji bi Alberta Ajnštajna ili Henrija Kisindžera oglasio dičnim Jevrejem ponosnim na nemačku domovinu? Da li se mi stidimo nebesnika srpskog roda dok hvalimo njegovo delo, te smo ga mimo poslednje želje pretvorili u pepeo i protivno hrišćanskim običajima sahranili u Muzej?
* * *
Ipak, naziru se uski šumski putevi, poneki skriveni prolaz, jedva vidljivi izlaz. Ali sve ostaje na poigravanju, raspaljivanju nade, u izmaglici. Još uvek težnja za državom prožima Zbeg, i on zguren pod teretom stoleća, pokušava da se oslobodi askera Revolucije i postmodernih haramija, koji preurediše srpsku kuću mimo volje domaćina. Možda je majsko ridanije znak večitim seobarima i najava promena koje dolaze.
__________
Napomena:
[1] Velmar Janković, V., 1991; Pogled s Kalemegdana. Ogled o beogradskom čoveku, Biblioteka grada Beograda, str. 127.
