MILE MILOŠEVIĆ
Ne mora Srbija da se prodaje, može se sarađivati sa svima bez toga, pa i sa Nemcima, od davnina našim prvim inostranstvom
Ne postoji dilema između Istoka i Zapada. Kao što nije dilema da se preko bogatih ljudi ide do bogatog društva. Kao što u profanom svetu nema ljubavi, nego imena koja volimo. Tako da će biti kako Robert Kuper (Raspad nacija, Filip Višnjić, Beograd 2007) ne greši mnogo vrednujući ljudski rascep cinično, jedino što mu argumentacija nije džentlmenska, nego pasja. I da bez sakralnosti nema ničeg što je za čoveka univerzalno. Čovek jedne voli, druge ubija, i tako je bilo i pre istorije. Jede supu sa familijom pored bombi, uz CNN i vodi trivijalne razgovore svojstvene misaonom stilu (vidi Milana Brdara o Fleku i misaonom stilu).
U Srbiji svi prolaze nestvarno. I najbolji i najgori. Samo što najgori dobijaju priliku koju ne zaslužuju, koja ni njima ne može odgovarati, jer takva nije intencija stvarnosti, nije joj svojstvo da bude samo potencijalna. Zato i nema promena, posebno ne onih koje sami stvaramo, nego nas promene sustižu u svom najgorem mogućem obliku. Maksimum šteta, maksimum smrti i privida bezidentitetske bezličnosti konačnog izbora za ništa. Zato danas bilo ko može da prisvoji naše teritorije, jezik, život, duše. Umesto da sami postavljamo mere i da nas kolektivno učenje dovede da prepoznamo šta se od čega može očekivati. Prosto, da bogat čovek nikad nije značio i bogato društvo. Najzad, da, iako teško učimo, napokon naučimo da gradimo životnu pismenost u svom stilu. Jer čovek se ne može iscrpsti, pa ni narod, može samo odustati ili pasti u sužanjstvo jer je zaboravio da sam uči i sam menja. Jer čemu bilo koje učenje ako se ne reflektuje na praksu? Ako izostane veza misaonog stila sa praksom, što je karakteristično, na primer, za obrazac Vesne Pešić.
IZBOR U NIŠTA
Verujem kako niko u poplavama nije očekivao filmskog junaka, koji bi svojim znanjem, voljom i harizmom prodrmao i predupredio. Međutim, moć države je da može da ide težim putem. Da donosi političke odluke kakve ne može niko drugi, a ne da ide politikantski, slabijim putevima. Tako je povodom poplave odlučeno očekivano ništa. Umesto odgovornosti i ostavki – od hidrometereološkog zavoda, vodoprivrednih preduzeća, medija, opština, policije i same vlade – sačekao nas je trulež, i ostao je trulež uz enormne materijalne štete i mnogo smrti. Razmatra se krivica a svi dobro spavaju, sasvim bez mašte, samo iz dobar apetit. Kad je politička odluka uslovljena sistemom koji ne poznaje pojmove vrednosti i značenje opstanka (bajaju održivim razvojem, sic!), onda je jasno zašto izostaje integrišuća politička komunikacija. Umesto toga, otužno nas maltretiraju svojim psihodramama, dok im ljudi, kao u Obrenovcu, stoje u redu od po deset sati za paštetu.
Izbor je bio u ništa, i to je jedina trajna kategorija. Nema političkih odluka koje nisu ništa u stalnoj rasprodaji nacionalog duha i resursa. To je naš misaoni stil, a ne samo kolonijalni pritisak. To je naš pristanak na hegemonijalnu paradigmu Zapada, na baš sve do jednog imperijalnog geostarteškog zahteva i saučesništvo u konkurenciji protiv sopstvene države, svog naroda, zavičaja. Tada nikom nije problem da iskoristi lične interese upravo protiv svakog interesa kad mu dođe vreme, kao rezultante degradacije i devastacije čitavih životnih prostora i naroda. Tu više niko ne treba da ima iluzije – svakom moralnom degeneriku bi trebalo da je jasno da su sve to samo epizodisti u beskonačnoj seriji čiji oni nisu scenaristi, još manje režiseri. Ma koliko im to sad izgledalo dobro.
Zbog toga sam protivnik restitucije jer istorija je uvek starija od vlasništva i ne može biti reverzibilna. Ona ispoljava uvek nova opterećenja, troškove, koruptivne zavrzlame, sve što jedan sistem života nije mogao i umeo da sačuva svoj način života i svoja blaga, a sad hoće neku zaradu od današnjeg vremena. To ne biva osim u naopakosti razumevanja istorije i odustajanju od nje. U odustajanju od odgovornosti, od opšteg i kolektivnog razumevanja i znanja, a sve zbog slasti ukazane prilike da se izvrgnu ruglu sva značenja nametanjem špekulativnog karaktera bogatstvu. A niko nikad nije uspeo da nabedi istoriju da je pravedna, tek ona je zauvek mera opstanka. Poštuj današnju istoriju, uči od prošle, i možda ćeš opstati.
Ko u Srbiji može da razume ijednu političku odluku, posebno da ima jasan uvid u tok njenog nastanka i donošenja zato što je politički sistem demokratičan i transparentan? Očito je koliko je malo njih poslužilo životu u Srbiji, makar svojom namerom. Zato to i zovu mistično i bezimeno – reformama. Protiv života? Klanje ovaca? Lektor koji se genijalno zabavlja Pinkom i Egzitom? Stalno iznova namirivanje paralizujućih centara moći u Srbiji i onih izvan nje? A tek su onda u pitanju nacionalne mogućnosti i resursi.
Tako, umesto da se u stvaranju strategija polazi od toga da država može ići težim putem, sve se meri pojedinačnim mogućnostima. Umesto odluke, tu se baja o investitorima koji bi trebalo da reindustrijnalizuju Srbiju? Pa su majstori otvorili granice, uništili banke i pustili zelenaše. Rasprodali sve uz sve prateće marifetluke, dok su kupci sve oglodali do zidova i ledine. Pa su pravili nekakve industriske zone, delili subvencije.
IGRA MOĆI KOJA PRAVI ŠTETU
I šta je bilo sa srpskim radom, znanjem i životom? On jedino očekivano propada, šta bi drugo. U Nišu štrikaju čarape, u Rači pletu kablove. Od Fijata šta ostaje u Srbiji? Sartid su nam vratili kad su istopili tenkove i kamione. Gde je tu makar nešto nalik srpskoj državi i društvu, generisanim prostornim specijalizacijama po krajevima Srbije, jer jedno je kad se u kraju u kome je cvetala mašinska industrija uvede tehnološki nova, a drugo kad se svede na pletenje čarapa.
Samo se vide hiljade porodica svedenih na lumperproleterijat bez svojih zanimanja, bez prava, smisla poziva u devastiranim sredinama. A oni onda bajaju o ravnomernom regionalnom razvoju, samo u momentu kad su čitavi krajevi odumrli. Umesto regiona, treba da se bave politikama naselja i da vide gde još ima života i uslova. Napokon, od početka se odbija pomisao da se srpska privreda bavi supstitutivnom proizvodnjom pod upravom države, jer nam sedamdestih nije pošlo za rukom. Umesto da je država formirala tehnološki institut i tako stvarala znanje, koje bi se bavilo osvajanjem proizvoda i njihove proizvodnje, zatim državne poslovne institucije sa fondom za reindustrijalizaciju, koja bi otvarala male i srednje pogone u zonama gde se čitave generacije bave tim segmentom. Umesto da se obezbeđivao siguran plasman i da su se tako zapošljavali ljudi, čuvali mnogi privredni ambijenti i unapredila znanja, da se kroz hiljade projektata – pogona gradila proizvodnja koja može da se nosi sa konkurencijom iz sveta na srpskom tržišta, da se nosi sa njihovim mrežama država–banaka, sve to na srpskom tržištu biva uništeno uz pomoć uvozničkog lobija, zelenaških instituta i alave birokratije. Sluha za takve vrste projekata državno-privatnog partnerstva nije bilo u Srbiji, sluha je bilo samo daljoj rasprodaji monopola.
Državi je, kao i društvu, zabranjeno da misli i dela. Nego tržište treba prepustiti, a sutra i naselja u Srbiji, dok će političari da ubiru regionalne tantijeme, a Srbi će ili da ne rade ili da rade niskotehnološke poslove, stičući pravo na loš, kratak i po svemu represivan život. Na tom putu imaju pravo da pevaju uz Pink, da budu veličanstveno raspoloženi i da sanjaju pomalo strepeći kad se lecnu za život duži od dana. Na čijem kraju će čekati da im dete ubije neki dozvoljeno obesni klinac za volanom prejakog auta kao sin tranzicionog dobitnika ispravne evropske orjentacije?
Niko ne kaže da sa svetom ne treba sarađivati, ali ne po cenu identiteta i integriteta naroda koji ima puno pravo na svoju budućnost. Nije obavezno da se Srbija prodaje, može se sarađivati sa svima, sa svakom državom u meri koja ne slabi naš suverenitet. Sigurno je tako i danas sa danas Nemcima, koji su od davnina naše prvo inostranstvo. Ali ne tako što bi nam oni tražili promenu svesti.
Ne mora se krivotvoriti sopstvena svest o prošlosti i budućnosti. Ne mora se upadati u baš svaku zamku, posebno ne paradigmatsku. Za to je potreban samo legitimitet odogovornosti. Ako vaša igra moći pravi štetu, ako u njoj i nema nelegalnosti, treba da budu podnete ostavke, posebno kad je belodano kako samoregulativni politički sistem ne sme da toleriše one koji bi da se zaborave. Za to nema baš ni jedan dobar razlog, već samo ubedljivo loši, koji iznova stvaraju i okoštavaju štetočinsku elitu, dok svi ne ostanemo bez svesti o budućnosti.
