DUŠAN PROROKOVIĆ
Naravno, ostaje pitanje da li je ova opcija potrošena, odnosno da li je za Nikolićev povratak kasno?
Neposredno nakon raspisivanja parlamentarnih izbora postavio sam pitanje: da li se preračunao Aleksandar Vučić? https://standard.rs/politika/28481-da-li-se-preracunao-aleksandar-vucic Činilo se da, sklapajući jesenji predizborni mozaik, Vučić strpljivo vuče poteze u cilju podizanja svog rejtinga. Ocenjujući izborne rezultate sa sadašnje vremenske distance, mora se reći da mu je to i uspelo. Međutim, upozoravao sam još tada, izbori su najmanje bili potrebni lideru SNS. Četiri stvari za koje se tada već moglo pretpostaviti da će značajno uticati na promenu okolnosti u Srbiji on jednostavno nije uzeo u računicu, a to su: ukrajinska kriza, izbori za Evropski parlament, parlamentarni izbori na Kosovu i Metohiji i izbori u BiH. Ostalo je još da se održe izbori u BiH, ali sve što se do sada odigralo oko eskalacije u Ukrajini, promenama u Briselu i političkog samozakopavanja na Kosovu i Metohiji, dovoljno je narušilo poziciju premijera, vlade i ključne vladajuće stranke. Pored toga, pitanje je i kome treba predsednik Vlade koji osvoji na izborima toliki broj glasova. Iz zapadnog rakursa posmatrano, vlast bez „Mlađana Dinkića“ nije poželjna. Uvek je bolje da vlast zavisi od proverenog zapadnog klijenta, koji može da rasturi skupštinsku većinu kada god to u Vašingtonu požele.
RAZLIČITI PRISTUPI NEMAČKE I SAD
Od samog početka bilo je jasno da se ovo u Ukrajini neće brzo završiti kao i da se neće završiti bez velikih (geo)političkih potresa na celom kontinentu. Takođe, od samog početka je jasno da SAD stoje u Ukrajini mnogo gore nego što to zapadni mediji prikazuju. SAD imaju dovoljne resurse da proizvedu krizu, ali one nemaju instrumente da tom krizom upravljaju. E sada, kako SAD budu gubile u bitkama u Ukrajini, tako će se povećavati pritisak na sve države u Evropi da sve jače podržavaju i prate postavljanje zvaničnog Vašingtona. Ka tom cilju su usmereni i instrumentalizovani mnogi organi i pojedinci unutar EU, što je za Srbiju još jedna neprijatnost: sa jedne strane neprijatne pritiske vrše SAD, a sa druge strane su ucene EU (od odlaganja početka pregovora do obustavljanja izgradnje Južnog toka). Ako je Aleksandar Vučić mislio da je relaksirao svoje odnose sa SAD i američkim krilom EU potpisujući Briselski sporazum, onda se grdno prevario. Treba se zapravo samo setiti razgovora Slobodana Miloševića i Vorena Kristofera (o čemu je nekoliko puta u širem krugu pričao i sam Milošević). Kada je naš predsednik pitao američkog državnog sekretara kako da rešimo svoje nesporazume sa njima, dobio je jednostavan odgovor: da nas uvek i svuda podržavate. Nekoliko godina kasnije se ispostavilo, posle angažovanja Medlin Olbrajt oko kosovskog pitanja, da to podrazumeva i odricanje od dela svoje teritorije ako je u američkom interesu. Sada se od Srbije očekuje da sledi američku liniju u Ukrajini, samim tim i u celoj istočnoj Evropi, čvrsto i sa puno entuzijazma. Da, to uključuje i uvođenje sankcija Rusiji i odustajanje od Južnog toka. Jer to je u američkom interesu. Zauzvrat, možda dobijemo još jedan povoljan kredit od šeika kako bi pokrpili budžetski deficit na par meseci i obećanje poljskog premijera Donalda Tuska da će „pogurati“ pitanje ubrzanog prijema balkanskih država u EU.
Bez obzira što, kao ozbiljan političar, Donald Tusk ne priča napamet (interes je SAD da u uslovima dugoročne krize u Ukrajini u cilju obezbeđivanja strategijske dubine sve balkanske države budu punopravne članice EU), teško je očekivati da njegova inicijativa može biti uspešna. Očekivani rezultati poslednjih izbora za Evroparlament ne samo da pokazuju zamor od proširivanja kod birača u ključnim zapadnoevropskim zemljama već da će se nešto u postojećoj organizaciji morati menjati. EU ostaje okrenuta sebi najmanje pola decenije. Uz sve, pohod na Balkan najavljuje i Angela Merkel. Ovdašnji mediji će požuriti da proslave novo interesovanje nemačke kancelarke za Balkan. Ali da se evrounijati preterano ne raduju, ovo se dešava upravo zbog namera Donalda Tuska. Pa neće Nemačka dozvoliti da temu proširivanja EU preuzme (od strane SAD instruirana) Poljska. Tek nova inicijativa Nemačke, koja će se uokviravati narednih meseci, moguće je i godina, pokazaće šta može biti mesto i uloga Balkana u EU. Verovatno je da po ovom pitanju Berlin i Vašington neće imati identične stavove, bez obzira što je takođe verovatno da će se truditi da ih usaglase.
ŠTA SE DA BRANITI?
Na kraju, što se upravo održanih kosovsko-metohijskih izbora tiče, oni lako mogu postati još jedna omča oko vrata Aleksandra Vučića. Osnivanje ZSO i suštinski pregovori o severnokosovskim opštinama koji se najavljuju mogu biti i zgodan način da se Beograd uceni kako bi uveo sankcije Rusiji i pratio američko postavljanje u Ukrajini. Ako uvedemo sankcije Rusima – biće ZSO, ako ne uvedemo – neće. Čime će Beograd da se suprotstavi ovim ucenama kada je sve prolaze ka Kosovu i Metohiji sa treskom zatvorio? Nema više srpskih institucija, organizovanih političkih struktura, nadležnosti… Kosovsko pitanje se reaktuelizuje, ima kapacitet da postane spoljnopolitička noćna mora Beograda, a istovremeno je izlaznost među Albancima bila rekordno niska. Iz iskustva znam da prema tome treba biti oprezan… U albanskom korpusu na Kosovu i Metohiji sve ključa, tenzije rastu, korupcija je velika, siromaštvo još veće, a za poslednjih dve decenije je to nezadovoljstvo tri puta vešto kanalisano protiv Srba.
Uz navedeno, da stvar bude gora, slede i izbori u BiH. Očekivanja zapadnih zvaničnika od srpskih vlasti su velike. Predstaviće već oni to kao mogućnost za „pranje pozicije“. Eto, ne moramo još uvek uvoditi sankcije Putinu, ali ćemo morati da ubedimo novo rukovodstvo Srpske da budu „kooperativni“. Sve su prilike, pozicija Aleksandra Vučića se može u narednim mesecima samo pogoršavati. Neuzimanje u obzir promena na međunarodnom planu i posledica koje će one ostaviti na unutrašnju politiku već ga je skupo stajalo. Od miljenika „druge Srbije“ preko noći je postao „najveća pretnja demokratiji“. Ne treba ni sumnjati da je kampanja drugosrbijanaca orkestrirana spolja. Verujem Vučiću kada kaže da „sve što radi zamenica šefa misije OEBS-a u Srbiji Pola Tidi je pritisak na medije da vode kampanju protiv mene“. Da, to je tako. I to je tek počelo. Tek će biti pritisaka i kampanja. Ako ne veruje, neka pita Vojislava Koštunicu.
A može da ga pita i za iskustva kako su se tih nedelja i meseci ponašali pojedinci iz vlasti, državni funkcioneri na najvišim pozicijama. Jer ključni udarci koji će tek uslediti neće dolaziti samo od OEBS-a, niti od dokazanih drugosrbijanskih vedeta, već iznutra, iz sistema. Najpre iz one polovine vlade koju su oblikovali i imenovali stranci, a zatim verovatno i iz sopstvenih redova. Istina, za razliku od prethodnih premijera, Vučić ima jednu komparativnu prednost: njegova skupštinska većina je ubedljiva i jednopartijska. On nema svoga „Mlađana Dinkića“. To mu omogućava da svoj položaj konsoliduje i spremi se za obranu. Samo se otvara pitanje: za odbranu čega? Ako je njegova politika ostanak na tezama koje je izneo u ekspozeu, onda se tako nešto ne može braniti. Istovremeno se učvršćivati u pozicijama „liberalnog fundamentalizma“ i prepucavati se sa Zapadom je nemoguće. A utvrđivati neku novu unutrašnju politiku i praviti spoljnopolitički zaokret sa ovim sastavom i okruženjem za Aleksandra Vučića je takođe nemoguće.
Zato se nameće zaključak da je jedina realna opcija vraćanje predsednika Tomislava Nikolića u srpsku politiku na velika vrata. Sa većim uvažavanjem njegovih stavova po pitanju kosovske problematike (koji su onomad vrlo grubo odbačeni) kao i pokušajem „materijalizacije“ svih tih spoljnopolitičkih aktivnosti koje se većini beogradskih analitičara čine besmislenim. Ako se srpska ekonomija može razvijati proširivanjem saradnje sa svim „istočnim prijateljima“ Tomislava Nikolića, od toga treba pod hitno praviti ozbiljan političko-ekonomski projekat, ma koliko se to ne sviđalo Briselu. Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li je ova opcija potrošena, odnosno: da li je za ovakav povratak predsednika Nikolića kasno? Periferizovan i u potpunoj pasivi, Tomislav Nikolić je ostao u drugom političkom planu više od godinu dana. To je njegov ukupan položaj pokvarilo, a uticaj okrnjilo. Ali, sa druge strane se može i postaviti pitanje: da li drugačiju kratkoročnu alternativu Aleksandar Vučić uopšte ima?
