BRANKO ŽUJOVIĆ
Čeka li nas medijski i politički odstrel Tomislava Nikolića, čija upotrebna vrednost ubrzano opada
Srbija nikada nije bila zemlja apsurda u meri u kojoj je to danas. Nije toliko apsurda bilo u njoj ni u vreme kada su se međusobno istrebljivali četnici i partizani. Čak i u tim tragičnim trenucima druge nemačke okupacije naše zemlje, postojale su čvrste moralne margine i vertikale narodne svesti u odnosu prema okupatoru.
Nemac koji je tada otimao živote, slobodu i imovinu bio je neprijatelj, a ne partner. Tada, a i kasnije, agresor je bio agresor, a ne kolega sa poslednje vojne vežbe, na čijoj se smotri, pored opreme i ličnog naoružanja, obavezno prikazuju odnegovana vojno-politička amnezija i uspavana oficirska čast.
Dug je bio dug, a ne investicija. Kakva takva privreda bila je privreda, a ne predizborna poštapalica. Vojna tajna je bila tajna, a mobilizacija pitanje sata ili dana. Zamislite uostalom Tita kako preko Televizije Beograd poziva dobrovoljce da se vaninstitucionalno okupe na Novom Beogradu da bi podigli nasip na Savi ili kako odlazi u Kumrovec da peče rakiju dok voda plavi Jugoslaviju.
Kada danas Tomislav Nikolić kaže da bi voleo da Srbija vodi politiku kakvu je vodio Josip Broz Tito, on ni ne sanja da je u oblasti politički apsurdnog, ali, nažalost, samo tamo, odavno prevazišao najpoznatijeg balkanskog maršala i bravara. Setite se da je stranka, koju je Nikolić osnovao još početkom 2011. godine aranžirala onaj pompezan predizborni aplauz svog članstva ruskom ambasadoru, za podastrtu čistu evroatlantsku politiku. Taj apsurdni aplauz pozadinski je eho srpske politike do danas i trajaće još dugo posle posete Aleksandra Vučića Angeli Merkel i pošto Aleksandar Lukašenko zapušenog političkog nosa odleti iz Beograda.
ŠTA JE SRBIMA 1244
Tito to nikada nije izveo. Ne zato što nije umeo, nego zato što je njegova spoljna politika, uz hiljadu mana, bila logična, svrsishodna, profitabilna i čvrsta u poređenju sa Nikolićevom, pa joj nije nedostajalo javnih perverzija te vrste. Institucije i organe Titove države nije dizajniralo osoblje stranih ambasada u Beogradu, medije nisu uređivali spolja, a Titovi ministri nisu se bogobojažljivo zdravili sa zapadnim birokratama ni prvog, a kamoli drugog i trećeg razreda.
Da je Tito danas predsednik ili maršal Srbije, srpska vojska bi postojala kao realna oružana snaga, novi migovi bili bi makar na aerodromu Morava, Beograd bi imao ambasadore u najznačajnijim zemljama, srpske snage bezbednosti od 2004. ili makar 2008. godine bile bi na levoj obali Ibra, međunarodni kapaciteti za saradnju Srbije i Republike Srpske prenapregnuti bi bili projektima, a UN zatrpane protestima zbog nesprovođenja Rezolucije 1244 toliko da bi Ist river postao jezero.
Broj 1244 u Srbiji je danas značajniji zbog toga što označava broj ostrva u Hrvatskoj, nego zbog međunarodnog prava, Kosova i Metohije. Znatno više Srba severno od Pančićevog vrha letuje u Hrvatskoj, nego što makar jednom godišnje obiđe Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku ili Dečane.
Da je Tito danas prvi čovek Srbije, ni jedne, a pogotovo ne najtiražnije i bezmalo najuticajnije novine ne bi harangirale protiv njega. Ne bi plasirale filtrirane poluistine, spinove i potpune laži o njegovim saradnicima.
Zato samo naivni veruju da novih uslova Nemačke i Brisela neće biti posle posete Aleksandra Vučića Nemačkoj. Ne zato što je Berlin po definiciji zao, kako to misli dobar deo ostrašćenih rusofila u Beogradu, nego zato što EU više nije snažna i jedinstvena. Nema više političku i ekonomsku snagu da svari ceo Balkan, a diktati Vašingtona Briselu nikada nisu bili jači i destruktivniji.
NOVI KRUG ŠAMARANjA
Ne zaboravite da u vezi sa Kosovom i Metohijom sledi uslov „sveobuhvatnog dogovora“, tačnije legalizacije tehničkih rešenja iz Briselskog sporazuma, svojevremeno od Nemačke i EU više nego pošteno najavljen. Znaju i u Beogradu da Nemačka nije raspoložena da prihvati Srbiju za člana EU, ali ih to ne sprečava da šire evroforiju bez pokrića, tim pre što jasno vide da su dosegli zenit i da podrška sa zapada počinje polako da opada.
Bićemo zato svedoci novog talasa evronemačkih šamara Beogradu, ogoljenog štetočinstva Briselskog sporazuma, promene ustava, urušavanja ostataka nacionalne privrede, zatezanja oko Republike Srpske i Južnog toka i konačnog medijskog, a zatim političkog odstrela Tomislava Nikolića.
Pitanje je šta će srpski predsednik preduzeti kao jedina direktno izabrana ličnost u vrhu države. Hoće li pristati da mu uloga evroatlantskog trojanskog konja bude kruna političke karijere i demokratskog potencijala koji nosi i za koji je odgovoran?
Kako vreme odmiče, postajem sve sigurniji da on sve do penzije neće preduzeti ništa u državničkom smislu. Takvo moje uverenje zacementirano je kada sam početkom jula prošle godine pročitao Tanjugov izveštaj o Nikolićevom intervjuu Hrvatskoj radio-televiziji. Nikolić je tada rekao: „Srbija nije priznala (Kosmet, prim. aut.), ne može, i postoje uslovi koje ne može da ispuni ukoliko se zaista ne desi nešto što bi omogućilo da Srbija i ta takozvana država Kosovo jednog dana budu dve države.
Upravo poseta Aleksandra Vučića Berlinu otvara novo političko poglavlje finalnog rešenja za Kosovo i Metohiju, koje bi trebalo da omogući da Srbija i ta takozvana država Kosovo iz Nikolićeve izjave jednog dana budu dve države. Srbima je više nego uspešno usađeno da su nesposobni da proizvode i brinu o svojoj državi i da to umesto njih treba da čini EU.
Sve što iz Berlina ili Brisela dođe narednih dana, meseci i godina kretaće se u rasponu pomenutog stereotipa koji je postao srpsko vjeruju XXI veka. Zamislite za kraj Tita, sa svim manama koje je imao, kako medijima kaže da Jugoslavija mora da usklađuje spoljnu politiku sa bilo kim ili da su Srbi najlenji narod. Bio bi najpre smešan sam sebi.
Glas Rusije
opširnije: http://serbian.ruvr.ru/2014_06_11/Kas-trojanskog-konja-shta-ce-preduzeti-Nikolic-8158/
