VLADIMIR TRAPARA
Umesto o imidžu svoje zemlje, Putin bi trebalo da povede više računa o realnoj moći Rusije, pre svega ekonomskoj
Sedam meseci od izbijanja krize i četiri od revolucionarne smene vlasti u Kijevu, Ukrajina je dobila novog izabranog predsednika. Po prvi put na predsedničkim izborima nisu učestvovala dva ravnopravna kandidata – jedan koji bi imao pretežno uporište na severozapadu, a drugi na jugoistoku zemlje; jedan koji bi zastupao prozapadnu opciju i drugi koji bi bilo skloniji bližim vezama sa Rusijom. U postrevolucionarnim uslovima jedino pitanje je bilo ko će iz redova prozapadne revolucionarne opcije dobiti podršku birača. Na kraju to nije bio niko od njenih lidera koji su od novembra do februara defilovali Majdanom – pobedu je odneo tajkun Petar Porošenko, ubedljivo porazivši prekaljenu revolucionarku Juliju Timošenko. Mi možemo da sumnjamo u njegovu realnu političku moć u uslovima kada se ovlašćenja predsednika nastoje ograničiti, ali imajmo u vidu sledeće – u Ukrajini trenutno ni za jednu političku ličnost ne možemo da kažemo da ima realnu moć, a Porošenko je jedini među njima ko je svoju legitimisao voljom naroda. Zato na njega treba ozbiljno računati, naročito u uslovima kada se u zemlji vodi građanski rat niskog intenziteta, a on se nalazi u ulozi vrhovnog komandanta oružanih snaga. Toga su svesni i Rusi, iz čijih poteza u poslednje vreme se jasno vidi da se uzdaju u saradnju sa novim predsednikom da bi ostvarili svoje ciljeve u Ukrajini. No već na početku je jasno da ta saradnja neće biti jednostavna – Porošenko se nakratko sreo sa Putinom, ali je nakon toga izjavio da sa Rusijom oko evropske orijentacije Ukrajine i statusa Krima neće biti kompromisa. Porošenkova inauguracija je prava prilika da podvučemo crtu ispod dosadašnjeg toka ukrajinske krize, i to iz ruskog ugla – da vidimo šta je Kremlj svojom politikom u Ukrajini do sada ostvario, i čemu može da se nada ubuduće.
ZNA ŠTA, NE ZNA KAKO
Fjodor Lukjanov je pre nekoliko dana rekao da Rusija zna šta želi u Ukrajini, ali nema jasan plan kako da to ostvari. Potpuno se slažem sa Lukjanovim da je ono što Rusija želi jasno i nedvosmisleno. Ona neće, ne može i ne sme da dozvoli da teritorija istočno od reke Dnjepar (ako ne i više od toga) padne pod vlast antiruskih snaga koje će sutra tu dovesti NATO trupe i staviti Rusiju u šah poziciju – sa američkim raketama na 450 kilometara vazdušnom linijom od Moskve i neprijateljskom okupacijom prostora i stanovništva koje vekovima gravitira Rusiji. Najbolji način za ostvarenje ovog cilja je predrevolucionarni status quo u Ukrajini – vojna neutralnost ove zemlje, uz održive ekonomske odnose sa Rusijom i zapadnim zemljama. U postrevolucionarnom periodu ovo je moguće postići federalizacijom Ukrajine kako bi jugoistočni regioni dobili mogućnost da stave veto na bilo koju odluku Kijeva koja bi zemlju u potpunosti svrstala na stranu Zapada, a protiv Rusije. Ako se ovo idealno rešenje pokaže nemogućim, Rusiji preostaje samo jedna alternativa – cepanje Ukrajine na dva dela, kako bi Moskva zadržala kontrolu nad teritorijom istočno od Dnjepra. Ovo rešenje ne bi bilo moguće bez šireg građanskog rata u Ukrajini i ruske vojne intervencije, što bi imalo svoju cenu, razume se. Na Kremlju je da pažljivo proračuna korist i štetu od forsiranja ovih dveju strategija i opredeli se za najbolji put do ostvarenja cilja. No dosadašnji tok krize me sve više uverava da je Lukjanov u pravu i po drugom pitanju – Rusija nije sigurna u pogledu strategije kako da ostvari svoj jasan i nedvosmislen cilj, te sve vreme luta između plana A i plana B. Dozvolite da to pojasnim polazeći od navedene Porošenkove izjave.
Najpre, čuli smo da kompromisa oko evropske orijentacije Ukrajine neće biti. Mislim da je sada pravi trenutak da se još jednom podsetimo kako je ova kriza počela. Protesti tadašnje opozicije u novembru mesecu su krenuli onda kada je predsednik Janukovič odbio (ili makar odložio) potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa EU. Šta ga je nateralo da odbije? Naterao ga je pritisak Rusije, odnosno pretnja Moskve da će se Ukrajina suočiti sa teškim ekonomskim posledicama ukoliko bude potpisala sporazum. Ova pretnja je, o tome sam još onda pisao, potekla iz opravdanog straha Rusije da se iza ove neočekivano velikodušne „nepristojne“ ponude EU Ukrajini kriju geopolitički motivi – težnja da se pod plaštom pridruživanja EU Ukrajina odvoji od Rusije i uvuče u zapadnu sferu uticaja, uključujući i zapadni vojni blok, a u isto vreme u krug izrazito prozapadnih i rusofobičnih država Nove Evrope. Da ovaj potez Moskve ne bi izgledao kao najobičnija ucena, ona je predvidela i značajnu finansijsku podršku za stabilizaciju ukrajinske ekonomije – što je Janukoviču naposletku bila primamljivija ponuda od one „nepristojne“ koju je dobio od EU.
OMANULA JE STRATEGIJA KREMLjA
Šta imamo nekoliko meseci kasnije? Janukovič je nasilno oboren sa vlasti, njegovi revolucionarni naslednici potpisali su sporazum sa EU (štaviše neki od njih se otvoreno založili za ulazak Ukrajine u NATO), a Rusija se svojim igranjem na kartu Porošenka kao de facto dela revolucionarnog režima prećutno miri sa onim za šta pre izbijanja krize nije htela da čuje – evropskim putem Kijeva. Drugima rečima, džaba su krečili – Rusija nije uspela da spreči Ukrajinu da potpiše sporazum sa EU, te sada nema drugog izbora nego da to prihvati kao svršen čin. Postavlja se pitanje da li je to mogla da uradi i pre sveg ovog krvoprolića i mrcvarenja? Da li je bilo neophodno toliko jako pritisnuti Janukoviča da ne vodi Ukrajinu ka EU i time praktično izazvati njegov pad sa vlasti, da bi se samo nekoliko meseci kasnije selo za sto sa novim predsednikom koji se još čvršće zalaže za evropski put svoje zemlje? Ili su mogli lepo da puste Janukoviča da potpiše sporazum – on bi time ostao na vlasti, Ukrajinu ne bi zahvatili revolucionarni haos i građanski rat, zapadne zemlje ne bi dobile priliku da nahuškaju pola sveta, a kijevski revolucionari sopstveno stanovništvo protiv Rusije, koja bi se naknadno postarala da svrstavanje Ukrajine na Zapad ne ode dalje od tog prvog koraka, potpisivanja sporazuma. Odbijam da poverujem da Rusija nije imala mehanizama da održi stvari pod kontrolom sve i da je sporazum potpisan. Pre će biti da je strategija Kremlja omanula, pa sada mora da rešava isti zadatak, ali pod mnogo nepovoljnijim okolnostima.
Ovo postaje još vidljivije ako uzmemo u obzir drugi deo Porošenkove izjave – nespremnost na kompromis oko Krima. Jer krimski slučaj je par excellence primer zaglavljivanja Rusije na pola puta između plana A i plana B. Bojim se da se dešava upravo ono što sam naslutio kada sam nakon aneksije Krima napisao da se Rusiji u „novom krimskom ratu“ smeši Pirova pobeda. Ako je Moskva htela da Ukrajina ostane cela i iznutra se reorganizuje kako bi se garantovala njena neutralnost, onda nije trebalo da uzima Krim. Ako ga je već uzela, onda je trebalo da ide do kraja i dovrši cepanje Ukrajine na dve polovine. Sama aneksija Krima nije nikakav dobitak za Rusiju, ukoliko Lugansk, Donjeck, Harkov, Sumi i Černigov sutra ugoste NATO trupe. Nažalost, Putinov poziv pobunjenicima u Donjecku i Lugansku od pre mesec dana da odlože referendume, teško da može da zvuči drukčije nego kao poziv da prostru crveni tepih trupama NATO. Nisu ga poslušali, a da li će to ići na njihovu sreću ili žalost ostaje da se vidi, jer u ovom trenutku je sve manje izvesno da bi Rusija vojno intervenisala da ih zaštiti ako Kijev bude krenuo na njih punom snagom. Po meni je ključni razlog što Kijev još uvek vodi sukob niskog intenziteta protiv njih taj što se plaši da bi Rusi zaista mogli da intervenišu. Međutim, potezi koje Kremlj povlači iz dana u dan čine taj strah sve manje opravdanim.
OD VELEMAJSTORA DO POKERAŠA
Stičem utisak da je Putin od šahovskog velemajstora, kako je delovao do aneksije Krima i kako to i priliči jednom ruskom vladaru, po ugledu na ponašanje Obame u sirijskoj krizi prešao na ulogu lošeg pokeraša. Njegov blef je „provaljen“, pa sada Rusija ima još veći problem da za sebe obezbedi povoljno rešenje krize, nego što bi ga imala da je – koliko god bi taj potez bio suočen sa rizicima – vojno intervenisala da bi pomogla pobunjenicima. Jer, nije lako glumiti mirotvorca i diplomatu kada ste već posegli za oružjem – zbog aneksije Krima, za koju danas znamo da je omogućena intervencijom ruskih trupa na terenu, Rusija je već obeležena kao agresor i okupator, i to se neće promeniti ma kako miroljubiv stav bude zauzela prema ostatku ukrajinskog istoka. Niti će sankcije Zapada i pretnje istim biti manje, ni poređenja Putina sa Hitlerom, ni zviždanje Rusiji na Evroviziji i sličnim manifestacijama… Jedino da Moskva vrati Krim, ali bi to tek bilo priznanje poraza kompletne strategije do sada primenjene u ukrajinskoj krizi. Moram da priznam da mi je pomalo morbidno zazvučalo kada je Putin, komentarišući nasilje i žrtve u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, rekao kako je to dokaz da se na Krimu ispravno postupilo i žrtve predupredile. Morbidno zvuči, jer može da navede na zaključak da je Putinu drago što ljudi ginu u Donjecku i Lugansku, budući da mu to daje argument za tvrdnju da je uradio pravu stvar na Krimu. Na pitanje zašto onda nije uradio to isto da bi predupredio nasilje i u Donjecku i Lugansku, ili ga makar zaustavio, Putin još nije dao odgovor. Oglasio se ovih dana jedan ruski vojni stručnjak koji objašnjava zašto ruska intervencija u Ukrajini ne dolazi u obzir. U redu, ali onda nije trebalo ni na Krimu intervenisati, a pobunjenicima u drugim regionima trebalo je u startu reći da neće dobiti vojnu podršku – umesto nahuškati ih i onda ostaviti na cedilu.
Verovatno iznenađuje ovolika kritičnost na račun politike Kremlja prema Ukrajini, ako se zna o čemu sam do sada pisao i za šta se zalagao. Lično sam veliki poštovalac Vladimira Putina kao državnika i uloge koju njegova zemlja igra u savremenom svetu. Međutim, upravo to me i podstiče na konstruktivnu kritiku. Na tlu Ukrajine trenutno se odigrava poslednja etapa posthladnoratovskog razgraničavanja sfera uticaja SAD i Rusije. Kada pogledamo mapu, od Baltika, preko Srednje Evrope i Balkana, Bliskog istoka, do Zakavkazja i Srednje Azije, granice su se uglavnom iskristalisale. Rusija se čvrsto ušančila iza njih, ali to neće mnogo vredeti ako američkim imperijalistima uspe prodor ka aktuelnoj ukrajinsko-ruskoj granici. Svestan da Rusiju ne može vojno da porazi dogod je ova politički stabilna, Vašington trenutno nastoji da makar obezbedi što bolju poziciju za ofanzivu koja će doći onda kada bude uspeo da je destabilizuje oslanjanjem na „petu kolonu“. Ovo nije nimalo naivna pretnja za Rusiju, koja ima bogato iskustvo „vremena smutnji“ i od spolja uvezenih revolucija koje su omogućavale stranim zavojevačima da ostvare napredak na štetu ove velike zemlje. Naravno, Rusija je preživela sva ta vremena nevolja, izmenjala na čelu razne vladare koji bi, čak iako bi se jedno vreme našli na putu (svesne ili nesvesne) izdaje svoje otadžbine u korist stranaca, nekako uvek nalazili put nazad ka sleđenju nacionalnih interesa. Ne sumnjam da bi se to desilo i ako se ostvari pomenuti zapadni scenario sa obaranjem Putina i ustoličenjem „pete kolone“. Ali uslov za to je da Rusija sačuva koliko-toliko podnošljivo bezbednosno okruženje, koje bi joj dalo dovoljno vremena da prevaziđe krizu i konsoliduje se iznutra.
UPOGA I OBAVEZE RUSIJE
Nažalost, ona se nikada u svojoj istoriji nije suočavala sa tako moćnim protivnikom kakav je zapadna vojna alijansa, pa joj je utoliko značajnije da osigura sebi dovoljno dubok bezbednosni pojas. Ukoliko bude dozvolila da NATO trupe i rakete dođu u Harkov i Sumi, Rusiji će se pod grlom naći smrtonosna žaoka američkog imperijalizma, te se bojim da neće moći da preživi eventualnu političku destabilizaciju za kojom bi sledila munjevita zapadna intervencija i teritorijalno rasparčavanje i temeljno preuređenje državnog poretka, kao i njenog nacionalnog identiteta i interesa. A to neće biti dobro – ne samo po Putina i Rusiju, već i čitav svet. Jer, Rusija danas na međunarodnoj sceni igra mnogo ozbiljniju ulogu nego što je to zaštita sopstvenog položaja velike sile i nacionalnih interesa – ona je trenutno jedini akter spreman i sposoban da brani ono što je ostalo od slobodnog sveta od nasrtaja stoglave aždaje američkog imperijalizma. U tom pogledu ona ima i obavezu i odgovornost prema svima nama koji ne želimo svet kakvim ga zamišlja elita militantnih idealista iz Vašingtona, pa i prema mojoj zemlji i meni lično, što mi daje za pravo da kritikujem Kremlj ukoliko vidim da tu svoju obavezu ne ispunjava kako treba.
I, da bi kritika bila do kraja konstruktivna, pokušaću da odgovorim na pitanje koje opcije onda u ovoj situaciji preostaju na raspolaganju Putinu i eliti okupljenoj oko njega. Prvo, slažem se da treba igrati na kartu Porošenka, imajući u vidu njegove za nijansu umerenije stavove u odnosu na ostale kijevske revolucionare. Međutim, kako je Porošenko samo jedna karika u lancu koji trenutno upravlja u Kijevu, i to nesigurno koliko jaka, Rusija treba da insistira i na onome što je od februarske smene vlasti gotovo zaboravljeno, a što su i sami revolucionari pre toga tražili, a to su prevremeni parlamentarni izbori. Jer tek pomoću njih će na čelo Ukrajine doći koliko-toliko legitimna vlada i Moskva će znati ko ima realnu moć u zemlji i s kim treba da razgovara. Drugo, pošto Porošenko i ostali vlastodršci u Kijevu tvrde da nisu spremni na kompromis sa Rusijom o nekim bitnim pitanjima, onda bi ona morala da ih natera na kompromis. To znači da ne sme više da bude dezavuisanja pristalica federalizacije – ako su se oni već digli na oružje i izjasnili na referendumima o svojim legitimnim interesima, koji su ujedno i interesi Rusije, onda ona ima obavezu da ih podrži. I ne samo njih, već i prorusko stanovništvo u ostalim regionima ukrajinskog jugoistoka. To ne znači da treba vojno da interveniše, ali neka makar nagovesti mogućnost da do toga dođe ukoliko Kijev ne bude popustio. A moraće da popusti onda kada bude shvatio da mu sledi široka pobuna i strašan građanski rat ukoliko ne počne razgovor sa onima koje sada naziva teroristima, a koji su legitimni predstavnici svojih regiona.
RUSKI BASTION SLOBODE
Treće, umesto o imidžu svoje zemlje – koji svejedno ne može da bude mnogo bolji u suočavanju sa nadmoćnom propagandnom mašinerijom zapadnih zemalja – Putin bi trebalo da povede više računa o realnoj moći Rusije, pre svega ekonomskoj. Berićetni period visokih stopa ekonomskog rasta je, nažalost, završen i treba ga pod hitno obnoviti. Za to nije dovoljan samo energetski sporazum sa Kinom, koliko god delovao kao dobar potez. Da bi opstala u takmičenju i sa starim i sa novim ekonomskim silama sveta, Rusija mora da se oslobodi zavisnosti svoje ekonomije od izvoza energenata i tehnološki se modernizuje. Ali ne onako kako mnogi kvazi stručnjaci tvrde da je jedino moguće – poslušništvom Zapadu u zamenu za njegovu tehnologiju, već oslanjanjem na sopstvene resurse. Ne može niko da me ubedi da zemlji koja je prva letela u svemir trebaju Zapad ili Kina da bi bila napredna ekonomska sila. Treba samo iskoreniti unutrašnje boljke, među kojima je na prvom mestu korupcija. I konačno, da bi uspešno branila slobodni svet, Rusija i sama mora da bude slobodna. Ne vidim nikakvu potrebu za nastavkom autokratije i gušenja opozicije, jer to samo daje dodatni argument Zapadu za satanizaciju Putinovog režima. Tačno je da u toj opoziciji ima dosta „pete kolone“, ali njoj gušenje može samo da podigne rejting, nikako da je spreči da osvoji vlast – svima nam je poznata ona krilatica „zabranjeno voće je najslađe“. Takođe, zabrinjavajuće deluju najave mogućeg narušavanja nekih drugih sloboda u Rusiji, na primer one koje se mogu naslutiti iz skorašnjih Putinovih komentara o internetu. Dok su u ime intelektualne svojine Amerika i Zapad izmišljali SOPA, PIPA, ACTA i druga oružja u svom ratu protiv slobode interneta, dok su gradili moćne sisteme nadzora o kojima govori Snouden, Rusija je bila bastion slobode ovog najvećeg tehnošloškog dostignuća čovečanstva i pružila utočište tom Snoudenu. Ne bi valjalo da sada promeni politiku.
Ukrajinski rolerkoster je u poslednje vreme malčice usporio, ali je još uvek neizvesno šta nas čeka već iza prvog ugla. Moram da priznam da sam na osnovu načina na koji se kretao pre mesec dana slutio mogućnost izbijanja mnogo šireg sukoba nego što je to građanski rat u Ukrajini. Ta putanja je izbegnuta zahvaljujući Putinovom popuštanju i Zapadu – ako ovo popuštanje ima neku pozitivnu stranu, onda se ona sastoji u tome što se trenutno ne vodi Treći svetski rat. Međutim, da bi se sprečilo da takav rat izbije već na sledećoj krivini, ili – još gore – da Vašingtonski imperijalisti bez rata ostvare svoj novi svetski poredak, Rusiji sada treba manje popuštanja, a više asertivnosti. Putinu treba više šaha, a manje pokera. Potrebna je dobra strategija za Porošenka, ali i za slučaj da on postane Potrošenko. I dalje se nadam da Rusija i njena elita imaju snage i mudrosti da ovu vožnju bezbedno završe.
