VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: ALBANCI I ZATIRANjE SRPSKIH TRAGOVA KROZ VEKOVE I DANAS

Od islamizacije Albanaca u 16. veku pa sve do danas, progoni pravoslavnih Srba su...

Od islamizacije Albanaca u 16. veku pa sve do danas, progoni pravoslavnih Srba su sastavni deo šiptarskog „folklora”

SRBI U ALBANIJI: IZ ISTORIJE JEDNOG MUČENIŠTVA

Nedavno je patrijarh srbski Irinej, u pratnji mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, posetio Srbe u skadarskoj oblasti u Albaniji. To se desilo prvi put u istoriji – da poglavar SPC poseti krajeve u kojima se nalazi Skadar, središte jedne od najstarijih srbskih država, Zete. Našao se patrijarh i na temeljima crkve Svetih Sergija i Vakha, koju je obnovila Sveta Jelena, majka kraljeva Dragutina i Milutina, i gde su sahranjeni stari srbski vladari, Vojislavljevići. Prilikom susreta s patrijahom srbskim, u ime Društva Svetog Jovana Vladimira iz Skadra, patrijarha Irineja pozdravio je predsednik g. Simo Ajković, koji je, između ostalog, rekao: „Vaša Svetosti! Dobro nam došli u Skadar. Evo dana koji stvori Gospod da se radujemo i veselimo u njemu. Dana koga generacije Srba u Albaniji čekaju vjekovima. Vaš dolazak na ognjište predaka, za grobove njihove i za nas, njihove potomke je veliki blagoslov. Vi najbolje znate, Vaša Svetosti, kroz kakva stradanja je prošla naša sveta Srpska pravoslavna crkva na ovim prostorima. Hramovi su bili porušeni, sveštenici progonjeni i ubijeni, a zvona zamukla. Goneći Hrista Gospoda, bezbožno doba je bilo i vrijeme stradanja njegovog vjernog naroda”(1).

Srbski hramovi su neprestano razarani posle donošenja albanskog Ustava iz 1967, kojim je ateizam proglašen zvaničnom državnom ideologijom. Poslednji srbski sveštenik u Albaniji, Veliša Zečević, uhapšen je i zatvoren, crkve su pretvarane u skladišta i magacine. Spomen kosturnica Srba stradalih prilikom povlačenja preko Albanije 1915. u Valoni je razorena i prekrivena  izmetom. Srbima su oduzimane knjige na ćirilici, a 1975. godine naložena im je i promena imena, koja su morala biti albanizovana. Menjani su i srbski nazivi mesta, planina, reka, itd (2).

Tek sada, uz velike teškoće, Srbi u Albaniji uspevaju da se organizuju i da se vraćaju svom verskom i nacionalnom identitetu.

Rekao bi čovek: ovakvi progoni bili su mogući u Hodžinoj Albaniji, koja je bila totalitarno – komunistička. Na žalost, nije tako. Jer, još u 19. veku, ruski diplomata u Skadru, Ivan Jastrebov, evropskoj javnosti je otkrivao pounijaćene i podžamijane srbske hramove,  ukazivao na zatiranje srbskih tragova u ovoj oblasti i arnaućenje pokatoličenih i islamizovanih Srba. I albanski kralj Zogu, koga je na vlast doveo kralj Aleksandar Karađorđević, pre gonio je Srbe i zatirao njihove tragove (3).

Reč je, svakako, o jednom kontinuitetu.

O ANTISRPSKOM KONTINUITETU

Od islamizacije Albanaca u 16. veku pa sve do danas, progoni pravoslavnih Srba su sastavni deo šiptarskog „folklora”: preko 600 hiljada ih je proganano od doba Velike seobe 1690, pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, do kraja 20. stoleća, kada ih je, uz pomoć NATO-a, sa Kosova i Metohije izagnano preko 200 hiljada. Mošti Svetog Save 1594. godine spalio je albanski paša Sinan. Manastir Hilandar na Svetoj Gori 1821. opljačkali su Šiptari u službi Turaka. Marta 1872, srbski sveštenik Petar piše o položaju Srba u Staroj Srbiji: “Ovde jedna arnautska krava vredi više nego svi hrišćani skupa i sve hrišćanske crkve… Već su dva puta za dve godine potpaljivali zločinačke požare i uz to obavezno pljačkali. Stare crkve ruše i nemoguće ih je obnoviti… Niko ne sluša naše vapaje. Naprotiv, kažu nam: „Mi smo zakon”. Žalimo se, ali naša prava niko ne priznaje. Umesto toga, kažu nam: “Tvoja prava sahranjena su na Kosovu sa tvojim knezom Lazarom”. (cit. prema 4, 241).

Za vreme Prvog svetskog rata, kada se srbska vojska povukla iz Srbije, zatirani su srbski hramovi i grobovi. Za vreme Drugog svetskog rata, crkvu Svetih Petra i Pavla u Istoku šiptarski fašisti su pretvorili u logor za Srbe. Oskrnavili su hram Svetog Ilije u Podujevu. Uništili su crkvu Svete Trojice u Donjem Ratištu, spalili crkvu Svetog Ilije u Bistražinu.   

Za vreme Broza, odmah posle Drugog rata, uništili su hram Svete Trojice u Đakovici. Godine 1980, oskrnavili su hram Svetog Jovana Preteče u Samodreži. Zapalili su konak Pećke patrijaršije 1981. Kako je to izgledalo pod Brozom, u tzv. „slobodnoj” Jugoslaviji?

IZVEŠTAJI EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG PAVLA

Episkop raško-prizrenski Pavle (Stojčević), kasniji patrijarh srbski, redovno je dostavljao SA Saboru SPC svoje izveštaje o stanju eparhije, iz kojih se nisu mogle izostaviti činjenice o progonu srbskog življa sa svete zemlje. Jedan od najsurovijih oblika progona bio je skrnavljenje i rušenje hramova, grobalja i spomenika, što su šiptarski secesionisti upražnjavali sa naročitom mržnjom i strašću. U izveštaju iz maja 1960, episkop Pavle svedoči o sudbini crkve u Kačaniku, koja je  opstajala sve do 1955: “Poskidali su vrata, prozore, porazbijali ćeramidu (nešto knjiga i zvono sačuvale su dve Srpkinje koje su tu živele). Danas je potpuno demolirana” (5, 65). U maju 1973. on piše: “U mnogim mestima u Eparhiji, albanski živalj skrnavi naše grobove i uništava kamene  spomenike, da ne govorimo o drvenim krstačama koje u po nekim mestima ne mogu ostati ni nekoliko dana po sahrani (Srbovac, Šipolje, Velika Hoča, Retimlje, Opteruša, Orahovac, Žegra,itd) pevajući uvredljive pesme na naš račun oštetili su oko 20 grobova)” (5, 248).

Kontinuitet razaranja srbskih tragova vladika Pavle ovako opisuje: “U manastiru Svetog Marka kod Prizrena, stanovnici sela Kabaša Albanci razorili su prvog svetskog rata potpuno manastirske konake, u crkvi uništili ikonostas i stari živopis. Ni tada nisu ostavili na miru grob Sime Igumanova (velikog  dobrotvora, osnivača Prizrenske bogoslovije, nap. aut.), nego ploču izrazbijali, jednu četu od oko 60 izgladnelih srpskih vojnika, novembra 1915. godine, na prevaru su tu razoružali, pobili i pobacali s litice u Korišku reku. U obnovljenom manastiru, u toku Drugog svetskog rata ponovo su uništili konake do temelja, na crkvi krov i sve unutra. Posle ovog rata samo crkva je obnovljena i prekrivena betonom. No na drugi dan Božića, kad je nekoliko vernih, iz sela Koriše, po običaju otišlo gore da se pomole Bogu i zapale koju sveću, nađu vrata razbijena, na tri mesta u crkvi paljena vatra na kojoj su bačene odežde, zavese i knjige te su izgorele, ikonostas i dveri nagoreli, Hristova ikona na ikonostasu, rad na drvetu iz jedne Sentandrejske crkve oštećena sekiricom, Evanđelje sekiricom prosečeno” (5, 249).

Godine 1987, episkop Pavle otkriva strašnu krivotvorinu: šiptarske komunističke vlasti su u posedovne listove upisivale srpske hramove i manastire kao džamije ili kao kuće. On piše: “Ne treba mnogo domišljanja za zaključak da ovi postupci spadaju u plan zastupnika „etnički čistog Kosova”, da se i zvaničnim aktima pokaže da na Kosovu nema Srba, ni njihovih crkava, a ono što drže to su džamije koje je vlast u staroj Jugoslaviji nasilno oduzela od muslimana i dala Srpskoj crkvi. Ili da su ovde dizane džamije još u 14. veku, kad Turci nisu ni bili prešli na Balkan” (5, 429).

RASPETO KOSOVO

Godine 1999, eparhija raško-prizrenska objavila je knjigu „Raspeto Kosovo” o rušenju i skrnavljenju srbskih svetinja u doba NATO okupacije svete zemlje. Evo kojim su se sve metodama služili Šiptari u svom razornom delovanju: pljačkom pokretnih vrednosti (ikona, knjiga, relikvija, nameštaja), profanacijom svetih moštiju, oltara, ikonostasa, uzurpacijom crkvene imovine, paljenjem hramova i pomoćnih zgrada, miniranjem i raznošenjem preostalog građevinskog materijala. Marko S. Marković o tome piše: “Ukratko, za nekoliko meseci, pod pokroviteljstvom velikih država, iščezao je veliki deo baštine Srpske crkve i naroda, i, u isti mah, svetske kulturne baštine. Manastiri i freske poznati iz istorije umetnosti, srednjovekovna groblja, na desetine hiljada knjiga manastirskih biblioteka – sve je to izgorelo, dignuto u vazduh dinamitom i razoreno buldožerima do temelja, da bi svi tragovi nestali” (4, 239).

Treće izdanje knjige „Raspeto Kosovo” donelo je podatke o 107 srbskih svetinja koje su uništene od strane Šiptara u prisustvu KFOR-a od 1999. do 2001. godine (vidi 6).

A onda je došla 2004. godina. Tokom tragičnih događanja u martu, u naletu hiljada Albanaca predvođenih naoružanim teroristima i pripadnicima Kosovske policije i tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa, proterano je preko četiri hiljade Srba, spaljeno preko osamsto domova i oštećeno 35 hramova i spomenika kulture (vidi 7, 8).

Razaranje vekovnih srbskih tragova se nastavlja.

Vlast u Srbiji primorava Srbe s Kosmeta da izlaze na izbore NATO-šiptarske „države”.

„Zemlja stenje, a nebesa ćute” (Njegoš).

Ali, živ je Bog i živa će biti duša naša. Važno je da pamtimo.

_________

Uputnice:

1. http://www.spc.rs/sr/dan_koji_se_chekao_vijekovima_u_skadru

2. http://www.kosovo-metohija.com/index.php/component/k2/itemlist/tag/ALBANIZACIJA%20SRBA%20U%20ALBANIJI

3. Vidi „Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji”,Istorijski  institut SR Crne Gore,Podgorica,1991,na:http://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/

4. Marko S. Marković: Na razvalinama Jutopije, Legenda, Čačak, 2007.

5. Episkop raško – prizrenski Pavle: Izveštaji sa raspetog Kosova,Izdavačka fondacija Arhiepiskopije beogradsko – karlovačke,Fondacija Patrijarh Pavle, Beograd, 2013.

6. Raspeto Kosovo, Eparhija raško – prizrenska, Prizren, Gračanica, 2001.

7. Kosovo and Metohija / The March Pogrom  Martovski pogrom, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Muzej u Prištini (sa izmeštenim sedištem), Beograd, 2004.

Izvor Fond strateške kulture, 12. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u