knjiga1

KNjIGA I LAGUNIZACIJA

DIMITRIJE VOJNOV Ubeđen sam da potreba najšire populacije za čitanjem nije zahtevala romane koji...

DIMITRIJE VOJNOV

Ubeđen sam da potreba najšire populacije za čitanjem nije zahtevala romane koji su literarni ekvivalenti rijaliti emisija

Najbolji način da se dete nauči poštovanju knjige jeste da, kada prvi put iscepa neku knjigu, roditelji kažu da sada za kaznu jednu svojeručno mora i da napiše. Dete suočeno sa time koliko je teško napisati knjigu nikada više neće pokušati da je iscepa.

To poštovanje prema knjizi, kao artefaktu, mnogi od nas nose od detinjstva. Ali u istoriji moderne Srbije ne samo da postoji velika tradicija poštovanja za intelektualce već naročito za književnike i njihova dela, od doba kada je agrar dominirao kao delatnost i način života do danas. Retka su društva u kojima pisci imaju toliko veliki društveni značaj, čak i u slučaju kada njihov rad nije šire poznat. To je naš veliki kulturni kapital.

Uostalom zar nije svuda u svetu pa i kod nas, jedan od najupečatljivijih simbola totalitarizma prizor nacista koji spaljuju knjige?

Jedan moj prijatelj, sticajem profesionalnih okolnosti, dolazi u posed ogromnog broja knjiga. Mnoge od njih su dela raznih skribomana, promašaji ove ili one vrste. Kada mu je u stanu ponestalo životnog prostora, odlučio je da ih se reši. Međutim, našao se pred problemom – nije imao snage da te knjige baci u kontejner, a u kući je imao prostora samo za klasike i mezimce. Uto, otkrio je mračnu stranu našeg drugog prijatelja.

Naš drugi prijatelj se, naime, suočio sa istim problemom nešto ranije i rešio ga je kroz uvođenje jednog performativa. On je „bacao“ knjige bez pretvaranja u pravi otpad. Na svom placu van grada, u vikendici, uspostavio je „groblje knjiga“. Tamo je počeo da odlaže literarni „spem“ – skribomaniju, duplikate i šund, premda naš treći prijatelj kaže da je u par navrata posećivao „groblje knjiga“ i da se tu štošta moglo probrati, po njegovom ukusu.

Taj treći prijatelj opet ima sličnu struku, ali se on rešava viškova kroz prodaju polovnih knjiga, oglašavajući se na internet forumima i doturajući ih na ruke, po umanjenoj ceni, gde najbolje prolaze duplikati kvalitetnih ili izvikanih naslova.

knjiga2FOND „BEZVREDNIH“ NASLOVA

Kada su nas zadesile katastrofalne poplave – i zlobnici će reći, pretvorile mnoge biblioteke bukvalno u „lagune“ – propao je ogromni fond knjiga. Pored izdavača i biblioteka, pozvani su i pisci, ali i čitaoci da nadoknade taj gubitak. Između ostalog, i „Laguna“ je otvorila sakupljališta u svojim knjižarama. Sva je prilika da će se inventar sa „groblja knjiga“ preseliti u kutije u tim knjižarama i da će poplavljene biblioteke prvo rekonstruisati fond „bezvrednih“ naslova.

Ako isključimo skribomane koji su bili u stanju da sami štampaju svoje spise, a njih je zbilja puno i reč je o neverovatno upornim ljudima, veliki deo smeća izdali su sami ugledni izdavači. Uz rame sa klasicima, aktuelnim nagrađivanim romanima i internacionalno potvrđenim bestselerima, izlaze hrpe proznih pokušaja estradnih zvezda i autobiografsko štivo sumnjive iskrenosti i verodostojnosti.

Kao i u svim aspektima izdavaštva, tako i u ovim „devijacijama“ dominira Laguna. Ovu firmu izdvajam upravo zbog njenog izuzetno pozitivnog delovanja koje ju je učinilo jednim od retkih segmenata kulturne industrije kod nas koja zbilja funkcioniše. Naročito ako imamo u vidu da je reč o privatnom kapitalu, doduše sporadično pomognutom izvesnim lokalnim i stranim subvencijama za pojedina izdanja. Ova kuća je uspela da obnovi knjižarsku mrežu i da zauzme značajno mesto u praktično svim najvažnijim oblastima izdavaštva, od strane do domaće književnosti, od umetnički vredne do žanrovske, pa nažalost i do estradne.

Reizdanja klasika ili intrigantne savremene proze služe kao smokvin list za inflaciju raznovrsnog šunda plasiranog pod istom izdavačkom etiketom. Delom se ovako apsurdna izdavačka politika pravda time što estrada i šund omogućuju finansiranje kvalitetnih izdanja, premda nema nekih jasnih dokaza za to. Naročito ako imamo u vidu da Laguna sada ima i knjižarsku mrežu i da bi određene prihode ostvarivala kao prodavac takvih sadržaja drugih izdavača.

To nas dovodi do slučaja mog četvrtog prijatelja koji je proletos odlučio da iskoristi povoljnost Laguninog sajta i naruči deset knjiga po ukupnoj ceni od hiljadu dinara. Pošto iz ponude knjiga koje su spadale pod taj popust nikako nije mogao da skupi deset, obratio se za pomoć ukućanima – otac je odabrao neku publicistiku a majka tri romana jedne estradne spisateljice čije ime joj je bilo poznato i pobudilo joj je radoznalost.

Kada su knjige pristigle, majka ih je pročitala i bila užasnuta. Uprkos tome što joj je javni rad spisateljice bio vrlo drag, za prozu je rekla da je ispod nivoa, čak i ispod načina na koji njena ljubimica „govori“. Dakle, čak i knjige koje su tempirane za fanove zvezda ne uspevaju da ih zadovolje, barem u određenom broju slučajeva.

S druge strane, prijatelj je kupio knjige koje nikada ne bi uzeo po punoj ceni. Među njima je našao jedno remek-delo, jednu pristojnu i jednu koju smatra greškom, a ostale je kupio za poklon. Radoznalost se dakle isplatila.

knjiga3

TEZA O ŠUNDU KAO POGONSKOM GORIVU

Ono što čini specifičnost Laguninog fenomena dakle jeste inkluzivnost. Za razliku od drugih kulturnih industrija u kojima selekcija projekata automatski znači da se neki realizuju a neki isključuju, ovde se realizuje sve, što određene zabrinjavajuće tendencije bitno ublažava a ne umanjuje.

Naime, teza da su šund-izdanja pogonsko gorivo izdavaštva bi stajala pod izgovorom da imamo ijedan dokaz da je masovna potreba za ovom vrstom proznog otrova oduvek postojala. Nažalost, rekao bih da je šund sa margina, upravo kroz izdavačku politiku i distributersku moć mejnstrim izdavača dospeo do svoje današnje nezaobilazne pozicije. Loš ukus je nesumnjivo česta osobina, ali je književnost ostala jedna od retkih oblasti gde su konzumenti spremni da eksperimentišu i da se pomuče sa zahtevnijim sadržajima. Uvođenjem šunda u mejnstrim izdavačku ponudu, ne samo da se dodatno iskvario ukus čitalaca suzio se rečnik umesto da se proširuje, smanjio idejni horizont, ne samo da se dodatno podišlo najnižim porivima već je talog zauzeo značajan deo našeg javnog života.

Sve češće srećem ljude koji me pitaju šta mislim o romanu Ljubav u doba kokaina, i to pitanje bih smatrao apsurdnim ili bih napravio neku aluziju na Markesovu Ljubav u doba kolere da nije reč o apsolutnom bestseleru, čije je često pominjanje u medijima dovelo do toga da čak i oni koji imaju izgrađeniji ukus ne mogu da mu umaknu.

No estrada je manji problem od probijanja raznih teoretičara zavere u mejnstrim kao što su Dejan Lučić ili Milan Vidojević, čiji radovi svakako imaju svoje inostrane uzore, ali, imajući u vidu naša iskustva, vrlo je rizično stavljati ih u glavne tokove.

I onda su se desile poplave, koje ne samo da su otvorile razna društvena pitanja već su nam pokazale koliko je naša kulturna zaostavština i fizički krhka. Kada građani iz najbolje namere budu istovarili svoje viškove knjiga u Laguninim knjižarama, doći ćemo u situaciju da će rekonstruisane biblioteke imati više škarta nego klasike.

Ubeđen sam da nije moralo da bude tako i da potreba najšire populacije za čitanjem nije zahtevala romane koji su literarni ekvivalenti rijaliti emisija.

Zamislite da nas zadesi neka teža katastrofa i da neki arheolozi iz budućnosti pronađu jedino one knjige na placu mog prijatelja. Kako bi na osnovu njih rekonstruisali našu civilizaciju? I kako bi doživeli ljude koji su nekada davno učili decu da knjige ne treba cepati?

Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim

Stari kadar

 

Kultura
Pratite nas na YouTube-u