MARTIN VAN KREVELD: IZRAEL OSEĆA DA AMERIKA SLABI I SPREMA SE ZA BUDUĆNOST

Jevreji više ne priželjkuju ni svrgavanje sirijskog lidera Bašara Asada Zvanična objava da je...

Jevreji više ne priželjkuju ni svrgavanje sirijskog lidera Bašara Asada

Zvanična objava da je Bašar Asad ubedljivi pobednik predsedničkih izbora u Siriji – u Izraelu nikoga neće iznenaditi, a ni rastužiti. Ranije je i naša baveštajna služba saopštavala da Asadov režim visi o koncu i da ga treba samo malo gurnuti. Tada je i Izrael mislio da upravo tako treba postupiti i pomoći da sadašnji predsednik Sirije ode, a danas sve veći broj ljudi u Izraelu razume da bi svrgavanje Bašara Asada značilo katastrofu za Siriju i susedne zemlje.

Premda vlast u toj zemlji pripada religioznoj manjini Alavita, ni jedna druga sila danas ne predstavlja toliko ubedljivo većinu da bi mogla isključiti sukob konkurentskih snaga. Svi su izgledi da bi Siriju posle Asada očekivala borba svih protiv svih. U toj borbi ne bi bilo pobednika koji bi Izraelu mogao garantovati dugoročni mir.

„Oslobođenje” Sirije vodi oslobađanju mračne i neprosvećene mase arapskog stanovništva. Na žalost, Arapi, kao narod na Bliskom Istoku, preživeli su svojevrsnu civilizacijsku katastrofu. Oni još uvek bez pravog rezultata traže izlaz iz takve situacije.

Većinu arapskih zemalja nije dotakla ni naučno-informativna, ni industrijska revolucija. Njih nije okupila demokratska ideja, njihovo društvo nije preživelo liberalnu transformaciju. Mene je zaprepastila činjenica da su ’30-tih godina prošlog veka Arapi u Palestini izdavali 10 hiljada puta manje knjiga po glavi stanovnika od Jevreja koji su živeli u toj oblasti. Nešto se desilo sa nekada veoma prosvećenim arapskim svetom i to još poodavno.

I sami Arapi dobro razumeju da se sa njima nešto dogodilo i zato još od `30-tih godina traže izlaz iz svoje ekonomske i kulturne zaostalosti. U početku su tražili izlaz u socijalizmu, zatim u kapitalizmu, a trenutno ga traže u religioznom fundamentalizmu. Fundamentalisti gotovo svugde imaju većinu, čak i tamo gde su nekada umovima vladali socijalisti.

Da su izbori u Egiptu bili pošteni, tamo bi obavezno ponovo pobedila Muslimanska braća. Ovde se ne radi samo o tome da li je život običnog Egipćanina bedan i pun ograničenja. Na Zapadnoj obali, koja je u sastavu Palestinske autonomije, život trenutno nije toliko težak, ali, tamo u svakom momentu na vlast može da dođe pokret Hamas.

„Idi Asade”, to mnogi u Siriji i van njenih granica žele, ali na njegovo mesto bi obavezno došli fundamentalisti. Asad, koji se školovao u Britaniji, čija je žena, Palestinka po nacionalnosti, odrasla u Velikoj Britaniji, verovatno i sam želi da napusti svoj položaj, ali generali koji ga okružuju znaju da bi kraj njegove vladavine označio uništenje čitave alavitske manjine, zato što im fundamentalisti nikada neće oprostiti represije za vreme vladavine Hafeza Asada – oca sadašnjeg predsednika.

Razumljivo je da je jača strana sirijskog režima u njegovoj kompaktnosti, posebno kada se ima u vidu da faktički sva vrhuška pripada jednoj religioznoj sekti.

Egipatski režim je – prema jednom davnom i veoma interesantnom istraživanju – uvek imao četiri međusobno konkurišuća centra moći: predsedničku strukturu, armiju, tajne službe i partiju. I sam Naser se borio protiv armije na koju se navodno oslanjao. Na kraju krajeva, to rivalstvo je dovelo do toga da režim padne i da na kratko vreme na vlasti dođu predstavnici radikalnog krila njegovih oponenata. U Siriji je partija slaba, dok armiju i Asada ujedinjuje snažni zajednički neprijatelj.

Izrael naravno vidi da Amerika ne želi da ulazi u taj konflikt. Amerika gubi gotovo svugde gde interveniše. Ona je izgubila u Somaliji, izgubila je u Iraku, gubi i u Avganistanu. Izraelci razumeju da nije daleko dan kada Amerika neće moći vojno podržati njihovu državu.

Ranije, kada je svet bio podeljen na dva bloka od kojih je jedan bio neprijateljski raspoložen prema jevrejskoj državi, Izrael je prirodno gravitirao drugom bloku, ali danas, kada zemlja, koja je glavni njen saveznik, počinje da slabi i njena hegemonija vodi u pad koji će, možda, da traje i vekovima, Izrael postepeno uspostavlja odnose sa svih pet velikih država. Dakle: ne samo sa SAD, već i sa Kinom, Indijom, Rusijom i Evropskom unijom.

Izrael je to počeo da čini još `90-tih godina, u trenutku kada je uspostavio diplomatske odnose sa Indijom i Kinom. A pre samo nekoliko nedelja, premijer Izraela Bendžamin Netanjahu, otputovao je u Japan da razmotri probleme saradnje u oblasti vojnih tehnologija. Jer, Izrael oseća da Amerika slabi i ne gori od želje da učestvuje u različitim koalicijama protiv njenih neprijatelja.

Od 1999. godine Izrael je započeo neku posebnu politiku prema Rusiji koja se razlikuje od vašingtonske. Sećam se teksta tadašnjeg premijera Arijela Šarona u kojem je rekao da Izraelcima nije neophodno da podržavaju Amerikance u ratu za Kosovo, sećajući se makar činjenice da su Srbi pomagali Jevrejima tokom Drugog svetskog rata i spasavali ih od pokolja.

Kada Amerika konačno oslabi, Rusija će moći da pruži pomoć. Tako da ne treba da čudi ni prilično miran odnos Izraela prema Asadu, ni to što naša zemlja ne žuri da se pridruži sankcijama protiv Rusije.

Autor je profesor Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu

Preveo Goran ŠIMPRAGA

Izvor Fakti, 14. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u