FJODOR LUKJANOV
Kada je pre 15 godina ruska vojska zauzela prištinski aerodrom, bio je to početak okretanja Rusije od Zapada
Kombinovani bataljon ruskih desantnih snaga, koji se nalazio u sastavu međunarodne vojske u Bosni i Hercegovini, bez dogovora sa komandom mirovnih snaga izvršio je u noći između 11. i 12. juna 1999. usiljeni marš do Autonomne Pokrajine Kosovo i preuzeo kontrolu nad prištinskim aerodromom Slatina. Upravo na tom aerodromu se očekivalo sletanje aviona NATO, koji je trebalo da, počev od 12. juna, vrše transport i razmeštaj zapadnog mirovnog kontingenta na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244.
Ovaj dokument, koji je usvojen 10. juna posle dugih diplomatskih sporenja, predviđao je faktičko odvajanje Kosova od Savezne Republike Jugoslavije (uz formalno zadržavanje njene jurisdikcije) i kreiranje međunarodnog protektorata pod zaštitom jedinica NATO na ovoj teritoriji. Dokument je predviđao da jugoslovenske oružane snage sasvim napuste Kosovo, a da komanda pređe na strukture albanske Oslobodilačke vojske Kosova pod kontrolom predstavnika UN.
Oštar potez Moskve bio je sasvim neočekivan. Do tog trenutka Rusija je, iako je prema vojnoj vazduhoplovnoj kampanji NATO protiv Jugoslavije imala veoma negativan stav, faktički pomagala zapadnim zemljama da ubede Slobodana Miloševića da napusti Pokrajinu. (Napomenimo da je Alijansa posle tri meseca bombardovanja očigledno nailazila na probleme tehničkog, političkog i moralnog karaktera.)
Upravo to je bio zadatak Viktora Černomirdina, specijalnog izaslanika predsednika Rusije, koji je, zajedno sa predsednikom Finske Martijem Ahtisarijem, vodio pregovore o Kosovu, dok je istovremeno delovao u Savetu bezbednosti UN i u okviru G-8.
O tome kako je doneta odluka o zauzimanju prištinskog aerodroma postoje sećanja učesnika i veliki broj legendi. Sve do ekstravagantne verzije o tome da je cela operacija navodno počela u dogovoru sa SAD kako bi se ulila nada kosovskim Srbima i sprečilo njihovo bekstvo ili izbijanje gerilskog rata.
NISAM SPREMAN ZA TREĆI SVETSKI RAT
Zauzimanje aerodroma je iznenadilo mnoge visokopozicionirane ruske državnike. Morali su da se pravdaju pred zbunjenim i razbesnelim zapadnim sagovornicima, pokušavajući da u hodu objasne iznenadnu i nedogovorenu izmenu planova.
U vojnoistorijski folklor ušla je razmena poruka između komandanta NATO snaga u Evropi Amerikanca Veslija Klarka, koji je zahtevao da se aerodrom silom očisti od Rusa, i komandanta snaga Alijanse na Balkanu Britanca Majkla Džeksona, koji je kategorički odbio da to učini: ja, rekao je, nisam spreman da započnem treći svetski rat…
Nekoliko dana kasnije ruske desantne jedinice napustile su aerodrom. Rusija na okupiranom Kosovu nije dobila svoj sektor nadležnosti, ali su naši vojnici bili raspoređeni u rejonima koje su naseljavali Srbi i koji su pripadali sektorima Nemačke, Francuske i SAD.
Četiri godine kasnije Rusija je napustila Kosovo i Bosnu: procenjeno je da je njeno prisustvo preskupo, a strateška korist od njega nedovoljna. U tom kontekstu smeli manevar iz juna 1999. tim pre je izgledao kao besmislena avantura.
Međutim, u dugoročnoj retrospektivi zauzimanje prištinskog aerodroma sa simboličke tačke gledišta izgleda mnogo značajnije, nego što se tada činilo. Osvajanje Slatine je postalo neka vrsta epigrafa na početku novog poglavlja u odnosima Rusije prema okolnom svetu.
Dva meseca kasnije premijer Rusije i zvanični naslednik Borisa Jeljcina je postao Vladimir Putin, a sledeću godinu zemlja je već dočekala bez Jeljcina u Kremlju.
NATO kampanja protiv Jugoslavije označila je prekretnicu u načinu na koji je Rusija doživljavala Zapad. Do tada u novoj Rusiji nije dolazilo do tako snažnog talasa antiameričkih osećanja. Ustvari, ni u SSSR nije bilo sličnih primera, jer je suprotstavljanje Sjedinjenim Državama tada bilo posao državne mašinerije i zvanične propagande, dok u ovom slučaju ruska vlast nije bila raspoložena da se suprotstavlja Vašingtonu niti je bila zainteresovana da raspiruje antizapadna osećanja.
Rukovodstvo je pre pokušavalo da izbegne ozbiljan konflikt, dok je odlučna osuda ne samo rata nego pre svega njegovog obrazloženja (humanitarna intervencija, zaštita građana od samovolje države) potekla od ruske javnosti. Nije slučajno što se Kosovo uvek iznova pojavljuje u ruskim spoljnopolitičkim razmatranjima kao referentna tačka.
NE DRUGORAZREDNOM STATUSU
Sudbina Jugoslavije, a posebno njena finalna faza, za rusku svest je pokazatelj bezgraničnih apetita Zapada. Oni se, kažu, nisu smirili, dok se velika, uspešna i samostalna zemlja nije pretvorila u gomilu malih država lišenih sopstvenih ambicija. Bombardovanje zemlje koju su Rusi tradicionalno doživljavali kao blisku i prijateljsku nije moglo da prođe bez oštrih reakcija. Kosovska situacija je bila još jedna kap u čaši opšteg razočaranja rezultatima transformacija 1990-tih: pola godine pre početka NATO rata Rusija je, naime, doživela bankrot, koji je pokopao san o njenom uspešnom razvoju.
Najzad, raspad Jugoslavije koji je usledio i širenje NATO stvorili su u Rusiji osećanje nemoći pred zapadnom politikom i njenim pokušajima da Evropu uredi prema sopstvenim merilima (pokušaji da se uredi ceo svet počeli su kasnije, posle 11. septembra 2001).
Zauzimanje prištinskog aerodroma u trenutku kada je sve već bilo odlučeno i kada je Srbija nepovratno izgubila Kosovo, trebalo je da dokaže (pre svega nama samima) da se Rusija nije pomirila sa statusom drugorazredne države. I to ne toliko u smislu mogućnosti, koje su tada bile očigledno ograničene, koliko u ideološkom smislu.
Entuzijazam s početka 1990-tih, kada je na talasu demokratskih promena Moskva iskreno pokušavala da se gotovo po svaku cenu ubroji među „civilizovane zemlje“, dosta brzo je presušio.
Jer cena je de facto podrazumevala odustajanje od strateške samostalnosti i prihvatanje geopolitičkih tendencija koje su dovele do kraja Hladnog rata. Ali koje pritom nisu realizovane u potpunosti, već sa perspektivom daljeg kretanja prema istoku i daljeg širenja sfere uticaja Zapada.
Priključivanje Rusije G-7, koje su joj ostale sile omogućile kao vrstu avansa, uprkos lošim tendencijama razvoja zemlje, imalo je za cilj da se Kremlju pruži moralno zadovoljenje, a da mu se istovremeno nametne i nova realnost.
Potez ruskih desantnih snaga iz 1999, koji je prekršio sva očekivanja i dogovore, bio je simbolično odbijanje da se ta realnost prihvati.
Nastavak u tom pravcu nije odmah usledio, već je spoljna politika prvih godina vladavine Vladimira Putina pratila osnovni princip iz Jeljcinovog vremena – postati deo zapadnog društva, pronaći u njemu svoj kutak. Naravno, kako se Rusija vremenom iznutra sve više konsolidovala i jačala, njeno rukovodstvo je za sebe tražilo sve ravnopravniji položaj.
NASTAVAK U SIMFEROPOLjU
Došlo se do približno istog rezultata kao i 1990-tih: odbacivanje zapadne politike kao takve, počev od njene ideološke osnove, pa sve do praktičnih mera ostvarivanja zapadnih vrednosti. Usledio je žestok informativni napad na Kremlj, koji u njemu poprima crte svetskog zla.
Treba se setiti da je tri meseca nakon kosovskog salta na Zapadu pokrenuta moćna kampanja koja je rusko rukovodstvo predstavila kao truo lopovski režim, tesno povezan sa „ruskom mafijom“ (slučaj Bank of New York, koji je zatim dosta nečujno osporen i nestao iz javnosti).
Prethodni ciklus je okončan zauzimanjem prištinskog aerodroma, dok se naredni završio pojavljivanjem „ljubaznih naoružanih ljudi“ na Krimu [popularan naziv za neidentifikovane ljude koji su održavali red na Krimu tokom sprovođenja referenduma o nezavisnosti – prim. red.].
Dok je „zauzimanje Prištine“ bio gest odvažnog očajanja, uspeh u Simferopolju je pokazao sposobnost da se efikasno postignu postavljeni ciljevi. Oba događaja povezuje neverica Moskve da je diplomatskim putem moguće zaštititi sopstvene interese. To je moguće samo neposrednom demonstracijom sile, „usiljenim maršem“ ka novom ustrojstvu stvari.
Ruske diplomate su 1999. predano pokušavale da smanje uslove kapitulacije za Beograd, ali su svi realno shvatali da sam ishod bitke oni ne mogu da promene. Krimsko pitanje spada u istu kategoriju.
Mnogi zapadni sagovornici su sada u nedoumici, zbog čega je bio nužan tako oštar potez: isto to se, najzad, moglo postići korak po korak, poštujući međunarodne pravne formalnosti. Jer malo ko danas sumnja da je većina stanovnika Krima zaista priželjkivala pripajanje Rusiji. Moskva je, međutim, uverena da se ništa realno ne može postići bez primene izuzetnih mera. Kada se radi širenju sfere uticaja Rusije, njeni partneri i sagovornici, čak i oni koji su prema njoj pozitivno raspoloženi, udružuju se kako bi sprečili ovo širenje: jer svi se isuviše boje velikog „ruskog medveda“.
Ovo tumačenje ne potvrđuje toliko iskustvo iz vremena posle Hladnog rata, koliko diplomatska istorija 19. veka. Hladni rat je bio upravo izuzetak, kratak i neponovljiv period, kada je Sovjetski Savez bio toliko moćan u vojnopolitičkom smislu da je bio u stanju da balansira sa čitavim udruženim Zapadom i vodi diplomatsko pogađanje sa pozicija stalne ekspanzije (iako ne uvek uspešne), a ne razmatrajući uslove povlačenja.
Zauzimanje aerodroma Slatina je pokazalo prototip drugačije politike, ali nije predstavljalo prekretnicu. Krim, međutim, izgleda upravo kao suštinski preokret, iako nastavak u tom pravcu zasada nije usledio.
Taktički manevri u vezi sa Ukrajinom su razumljivi, jer rizici su zaista veliki. Međutim, pred Rusijom stoji mnogo značajnije pitanje. Da li situaciju treba da iskoristi kako bi se ozbiljno posvetila preorijentaciji ka Aziji, jačanju strateških veza sa Kinom i drugim nezapadnim centrima, što, naravno, ima značajne prednosti, ali i očigledne nedostatke.
Ili, još jednom podižući uloge u večitoj borbi sa Zapadom za uvažavanje, ipak treba da zadrži zapadnu orijentaciju kao osnovnu, kao i tokom poslednjih nekoliko vekova. Ovaj izbor Rusija zasad nije načinila.
