DEJAN MIROVIĆ
U zgradi sam video i nekoliko ukrajinskih veterana iz bosanskog građanskog rata koji su mi se obratili na srpskom
Postojalo je više razloga za posetu Donbasu i istoku Ukrajine početkom juna 2014. Za razliku od Krima i događaja na tom poluostrvu 2014. godine, o Donbasu se znalo malo u srpskoj javnosti. Zato je izbijanje žestokog građanskog rata na ovoj teritoriji u aprilu bila i jedna vrsta iznenađenja posle relativno mirnog pristupanja Krima Ruskoj Federaciji.
Takođe, sličnost tragičnih događaja u Ukrajini sa onima u bivšoj Jugoslaviji dovela je do velikog interesa u srpskom društvu za događaje na prostoru Donbasa. Uloga Zapada u potpirivanju sukoba, kao i paravojne i nacističke formacije poput onih u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu koje su napadale pravoslavno stanovništvo u Donbasu, bile su žalosno podsećanje na sve strahote građanskog rata na teritoriji bivše SFRJ. Takođe, jednostrana propaganda i okrivljavanje rukovodstva Donjecke Narodne Republike i Ruske Federacije za sva zla ovoga sveta su podsećali na satanizaciju Miloševića i Srbije za vreme sukoba u bivšoj SFRJ.
Krajem maja 2014, uz pomoć prijatelja iz ruske Dume, uspostavljen je kontakt sa rukovodstvom Donjecke Narodne Republike. U tom kontekstu sam se uputio početkom juna 2014. godine u Donbas. Nakon avionskog leta iz Beograda, u Moskvi su me sačekali predstavnici DNR. Iz Moskve do Rostova na Donu u Rusiji smo putovali automobilom. (Put je bio dugačak oko 1.000 kilometara). Granicu sa Ukrajinom sam prešao na prelazu Uspenka. Ruska vojska na graničnom prelazu (odlično opremljena i samouverena) je sa neskrivenim podsmehom posmatrala ukrajinske graničare. Sa druge strane, ukrajinska granična vojska na tom prelazu očigledno nije u najboljem stanju.
SMIRENIJI OD NACIONALNE GARDE
Ipak, nikavih problema od ukrajinskih regularnih pograničnih snaga nije bilo (između Srbije i Ukrajine ne postoji vizni režim). Međutim, već posle nekoliko kilometara od granice se nalazi punkt Nacionalne garde Ukrajine. Uglavnom se radilo o mlađim ljudima od oko 25 godina.Ova paravojna formacija podseća na paravojne neoustaške hrvatske i muslimanske formacije po zapadnoj opremi, bahatom ponašanju i neomiljenosti u pravoslavnim sredinama. Takođe, u oblasti koju oni kontrolišu snajperi svakodnevno pucaju na civilna vozila. Posebno se to odnosi na put od granice ka Donjecku koji prolazi kroz gustu šumu. Takođe, na putu do Donjecka sam posetio i gradove Makijevku, Šahtarsk i druge.
Na ulazu u najveći grad Donbasa Donjeck, prvi put sam duže razgovarao sa narodnom vojskom DNR. Radi se uglavnom o loklanim vojnim veteranima i pripadnicima Berkuta od 40 i 50 godina. Ovi ljudi nisu tako dobro opremljeni kao Nacionalna garda, ali deluju ozbiljnije i smirenije. Sam grad Donjeck je sa više strana opkoljen ukrajinskom vojskom, ali borbe nisu tako žestoke kao u Slavjansku. Vojnici su uglavnom tvrdili da se bore jer ne žele da oni i njihove porodice žive pod „fašistima” iz Kijeva, koji žele da zabrane ruski jezik.
Donjeck ima oko 1, 5 miliona stanovnika. Veliki industrijski centar još od vremena SSSR je obnovljen nakon Evropskog šampionata u fudbalu 2004. U gradu je i poznati fudbalski stadion, brojna industrijska preduzeća. Najveću zgradu u Donjecku je izgradio Janukovićev sin, i to su mi domaćini sa neskrivenim ogorčenjem nekoliko puta ponovili.
Međutim, nekada živ grad u kojem se za vreme saobraćajnih špiceva nije moglo proći ulicom od automobila, preko dana je sablasno pust. Ljudi se očigledno boje da izađu na ulice. Bombardovanje grada od ukrajinske avijacije i teroristički akti Nacionalne garde i Pravog sektora su izazvali strah kod običnih ljudi u ovom lepom i čistom gradu.
Iz Donjecka je pobegao i najbogatiji Ukrajinac Rinat Ahmetov, vlasnik poznatog fudbalskog kluba i industrijskog kompleksa (koji u Donbasu zapošljava nekoliko desetina hiljada ljudi). Oligarh očigledno čeka da vidi ko će pobediti u ratu između DNR i Kijeva. Zato je odbio da finansijski pomaže DNR („plaćanje poreza”, kažu domaćini) ali nije ni postupio kao zločinački oligarh Igor Kolomojski, koji finansira nacističke terorističke organizacije. Možda i zbog toga još uvek postoje neslužbeni kontakti između DNR i Ahmetova.
U Donjecku (gradu veličine Beograda) posetio sam štab DNR. On se nalazi u samom centru grada. Okružen je brojnom i dobro naoružanom stražom. Uverio sam se u nekoliko kriznih situacija da se ta straža može nekoliko puta uvećati u vrlo kratkom roku.
HISTERIJA NA GRANICI
Komandir štaba Jurij je bio jedan od osnivača i instruktora Berkuta. Tokom jednog od naših razgovora u njegovu kancelariju je došla starija žena vlasnik prodavnice iz Slavjanska. Požalila se na ponašanje jednog dobrovoljca. Jurij je odmah telefonirao rukovodstvu u Slavjansku i naložio da se sankcioniše bilo kakva krađa i da se besplatno uzeta roba vrati. U zgradi sam video i nekoliko ukrajinskih veterana iz bosanskog građanskog rata koji su mi se obratili na srpskom. Uopšte, u redovima narodne vojske DNR vlada zavidna disciplina. Propaganda sa zapada i iz Kijeva da se radi o razuzdanim teoristima i banditima je neistina. Pre bi se to moglo reći za pripadnike Nacionalne garde koji se nalaze graničnim prelazima i šumama oko Donjecka. Oni su ti koji proizvode nestabilnost i nesigurnost za obične građane.
Razgovori sa političkim rukovodstvom DNR su održani u zgradi bivšeg gradskog parlamenta. (Zgrada je poznata iz televizijskih vesti). Delegaciju DNR je predvodio prvi vicepremijer Andrej Purgin. On je istakao da DNR posebno interesuje slučaj samoproglašenja nezavisnosti takozvanog Kosova jer, ako Zapad priznaje Prištinu, nema nikavog pravnog razloga da ne prizna i DNR. Takođe, predstavnici DNR su istakli da vlast u Kijevu i Zapad po svaku cenu žele da isprovociraju Rusiju da uđe u rat. Ipak, za sada nema takve potrebe jer DNR i sama može da se odbrani. Takođe, tvrdili su da su Nacionalna garda i Pravi sektor glavni protagonisti terorizma u Donbasu. Nažalost, kao primer za tu tvrdnju predstavnici DNR su naveli ubistvo vicespikera parlamenta, koje se dogodilo upravo tog dana, samo nekoliko ulica dalje od mesta našeg razgovora. Oni su izneli i pretpostavku da je prava meta atentata bio premijer DNR.
Politička vlast izdaje i list Novorusija, koji nosi ime njihove države u nastajanju. Tokom boravka u Donbasu sam razgovarao ne samo sa političkim i vojnim predstavnicima već i sa običnim građanima. Jednodušna je simpatija prema Srbiji i Srbima. Takođe, Milošević je nesumnjivo veoma pozitivna i poznata ličnost za građane Donbasa. Neobičnu jačinu pravoslavne vere pokazalo mi je masovno obeležavanje Svete Trojice u vojsci i među građanima.
Iz Donbasa sam se vratio vozom za Moskvu. Za razliku od Novorusije, u kojoj prema Srbima postoji posebna simpatija, od običnih ljudi pa do rukovodioca ove države u nastajanju, u „evropskoj” Ukrajini (gradu Harkovu) pokazivanje srpskog pasoša na granici izazvalo je pravi izliv histerično-paranoičnog raspoloženja pripadnika Nacionalne garde i SBU. Verovatno se radilo i o primeni novousvojenih „evropskih vrednosti” u praksi koja važe za Srbe i Ruse u „novoj” Evropi. Ali to je već druga tema.
