Boris-Nad

BORIS NAD: MRAČNI OBLACI NAD EVROPOM

Ulazimo u period globalne nestabilnosti, koji se možda može porediti s onim u predvečerje...

Ulazimo u period globalne nestabilnosti, koji se možda može porediti s onim u predvečerje Prvog svetskog rata

O ULOZI SAUDIJSKE ARABIJE

— Saudijska Arabija je, slično Izraelu ili Turskoj, dugo bila oslonac američke politike na Bliskom Istoku. U izvesnom smislu, Saudijska Arabija je bila čak i važnija jer se njen uticaj putem vehabitskog pokreta i moći petrodolara prostirao na značajan deo muslimanskog sveta, sve do Kavkaza i Bosne, a tako je u izvesnoj meri i danas.

Saudijska Arabija nije nezavisna sila, već samo američki subimperijalni projekat, slično Kataru ili Turskoj. Njihova verzija islama je vehabizam, neka vrsta radikalnog islamskog protestantizma, koja više nema skoro ništa zajedničko sa pravom islamskom duhovnošću i velikom islamskom sveštenom civilizacijom. Slično Izraelu, Saudijska Arabija ne deli sa Amerikom zajedničke vrednosti (liberalizam, ideologija „ljudskih prava“ itd), već insistira na sopstvenom tumačenju islama i Kurana, mada bi se stanovite paralele ipak mogle povući: Amerika takođe počiva na odbacivanju vrednosti tradicionalne hrišćanske civilizacije, nudeći svoju verziju hrišćanske eshatologije, u radikalnoj formi tzv. dispenzacionalizma.

Taj američki subimperijalni projekat, koga pokreće snaga petrodolara, usmeren je u prvom redu protiv „šiitskog luka“, koji se danas proteže od Irana i Iraka, do Sirije i Hezbolaha u Libanu. To je drugi geopolitički pol islamskog sveta, orijentisan ka istinskoj nezavisnosti, a ne ka SAD, ka multipolarizmu, a ne ka američkom unipolarnom svetu, dakle, protiv američke hegemonije. „Šiitski luk“ danas otvara perspektivu saradnje islamskog sveta sa Kinom i Rusijom, na primer.

Ishod rata u Siriji, rata o kome se gotovo više i ne govori u zapadnim medijima, pokazuje da uticaj Amerike, bilo neposredan bilo posredan, preko Saudijske Arabije, koja je od početka snažno involvirana u taj rat, u ovom delu sveta slabi. Naravno, to ne bi bilo moguće bez svesrdne pomoći Rusije Damasku: Rusija se otvoreno suprotstavila nameri Vašingtona da interveniše protiv snaga predsednika Asada i naterala SAD da ustuknu. Pre samo nekoliko godina to bi bilo nezamislivo. Bilo kako bilo, to je još jedan nesumnjiv znak naglog opadanja američke moći, ne samo na Bliskom Istoku. Treba naglasiti da ovde nije u pitanju neki prolazni zastoj, kvar koji će za neko kratko vreme moći biti popravljen. Reč je zapravo o dubokoj strukturnoj krizi SAD (Zapada) i njegovih civilizacijskih, privrednih, finansijskih, političkih i kultrunih modela, o nastupajućem kolapsu sa dalekosežnim posledicama.

Saudijska Arabija je Americi potrebna kao uporište ne samo za nastupanje na Bliskom Istoku, protiv Sirije i Irana, već i još dalje, ka Rusiji. Ali rat u Siriji je krupan američki i saudijski poraz u možda ključnoj bici u tom delu sveta. Odgovor Zapada je bio brz i, po našem mišljenju, nepromišljen: usledio je puč u Kijevu, uz instaliranje hunte, nezakonite vlasti, a potom i krvoproliće na jugoistoku Ukrajine, čiji je jedini smisao da isprovocira rat u „ruskom dvorištu“. U nedostatku bolje alternative, Amerika danas igra na kartu haosa, koji bi se proširio što većim delom sveta.

notrdam

O UKRAJINI I PRIDNjESTROVLjU

— Kriza u Pridnjestrovlju i kriza u Ukrajini su, naravno, u veoma tesnoj vezi. Reč je o bivšim sovjetskim socijalističkim republikama, čije su granice određivane krajnje arbitrarno, bez ikakvog istorijskog, kulturnog ili etničkog utemeljenja. Zapad je učinio sve da razbije Sovjetski Savez, a time i ruski etnički prostor – i to upravo u vreme dok su se Nemci ujedinjavali – priznajući sovjetske republike za nezavisne države. Pod nekim drugim istorijskim okolnostima one uopšte ne bi mogle da opstanu ili kako-tako funkcionišu. „Nezavisna“ Ukrajina je, podsetimo se, istorijski postojala samo jedno kratko vreme pod okriljem Trećeg Rajha. Sada prisustvujemo rehabilitaciji ove „istorijske tradicije“, utemeljene u liku Stepana Bandere.

To je samo jedna dimenzija problema. Druga i, po našem mišljenju, važnija jeste geopolitika Rusije/Evroazije. Razbijanje Sovjetskog Saveza je donelo dugoročnu destabilizaciju čitavog ovog prostora i priliku za agresivno nastupanje NATO na istok, za novu i savremeniju verziju hitlerovskog Drang nach Osten. Jasno je da iza svega toga sada stoje SAD, odnosno vašingtonska i njujorška finansijska oligarhija, koje američki narod, zbog čitavog niza razloga, jednostavno ne može da se oslobodi.

Cilj je, naravno, u oba slučaja isti: kolonizovati Rusiju (Evroaziju), podeliti je na niz zavisnih i međusobno zavađenih država i državica kako Rusija više nikad ne bi stekla status istinski nezavisne svetske sile, a njeno stanovništvo bilo svedeno na kolonijalni status. „Kolateralna šteta“ ove operacije bila bi Nemačka (EU).

Sada se istorijske okolnosti naglo menjaju. Rusija je najzad izašla van granica koje joj je 1991. proizvoljno iscrtao Zapad, kako bi se, za mnoge neočekivano, u velikom stilu vratila u istoriju. Odgovor Zapada na to bilo je instaliranje nedemokratske i rusofobske hunte, koja je za kratko vreme uništila Ukrajinu kao državu, započinjući genocid protiv proruski orijentisanog stanovništa na jugoistoku zemlje i razarajući već ionako ruiniranu ukrajinsku privredu.

Pridnjestrovlje se danas nalazi pod sankcijama Moldavije i pod blokadom kijevske hunte, što njegov položaj čini posebno teškim, ali mogućnost ratnog raspleta je isključena zato što bezbednost ove države garantuje prisustvo oružanih snaga Ruske Federacije. Ne samo Moldavija ili nelegalna vlada u Kijevu već ni NATO u ovom trenutku ne može sebi da priušti luksuz da u Pridnjestrovlju isprovocira novi rat protiv Rusije.

Ali to je takođe još jedan razlog zašto Moskva na duži rok ne može da dozvoli opstanak proameričke hunte u Kijevu. Takva vlada s osloncem na NATO predstavljala bi stalnu pretnju Pridnjestrovlju i Novorusiji, a u krajnjoj liniji Krimu, pa i samoj Ruskoj Federaciji. Upravo zato hunta mora biti uništena: ratom, oružanom pobunom, socijalnim rastakanjem, ekonomskim iscrpljivanjem, ili kombinacijom svega nabrojanog.

suvorov

O SEPARATIZMIMA U EU

— Etnosi i narodi o kojima je reč – Baski, Flamanci ili Katalonci – očigledno su mnogo stariji od nacionalnih država u kojima su se sticajem istorijskih okolnosti našli (katkad i mimo svoje volje). Francuska nacija je, poput mnogih drugih zapadnoevropskih, naizgled homogenih država-nacija, koncept iznikao iz buržoaske revolucije. Zapadni koncept nacije je, uopšte uzev, kapitalistički: njegov pravi a često i jedini smisao je obrazovanje nacionalnih tržišta.

Poput Italije, Belgije ili Španije, mnoge od evropskih nacija su stvarane veštački, neretko golim nasiljem. U Francuskoj nacija je stvorena jakobinskim revolucionarnim terorom, pa i genocidom, poput onog počinjenog u Vandeji. Sada se pokazuje da to nije bilo dovoljno i da proces nacionalne homogenizacije nije dovršen niti uopšte može biti dovršen. Etnički identiteti su po svoj prilici nadživeli veštačke države-nacije.

Naravno, savremeni regionalni i etnički separatizmi objektivno slabe nacionalne države. Ali nacionalne države danas slabe zbog čitavog niza razloga, a ne samo zbog pojave regionalnih separatizama. Ovde bi možda trebalo zameniti mesto uzroka i posledice. Nacionalne države više nisu u stanju da odbrane svoje suverenitete (već zbog svoje veličine) niti su u stanju da vrše svoje osnovne društvene funkcije. To je slučaj Španije, Italije ili Francuske, a regionalni separatizmi jačaju i kao posledica uviđanja ove realnosti.

Geopolitička stvarnost danas diktira nužnost integracija nacionalnih država u mnogo veće celine, kontinentalnih razmera, svojevrsne „velike prostore“, o kojima je svojevremeno govorio nemački geopolitičar Karl Haushofer. Naravno, ne na način Evropske unije, koja nikad nije uspela da se obrazuje kao zasebna i samostalna geopolitička celina, već samo kao subimperijalni projekat SAD, za nijansu drugačiji od onog saudijskoarabijskog.

lepen

O USPEHU EVROSKEPTIČNIH PARTIJA

– To je savršeno logičan ishod politike kakva se već dugo vremena vodi u Briselu. Ideja ujedinjene Evrope je, zahvaljujući bezličnim evrokratama (tipa Eštonove, Van Rompaja ili Baroza), beznadežno kompromitovana. Evropska unija je danas koncept koji se nameće spolja, model koji je u samoj svojoj osnovi nedemokratski. Ideja o ustavu EU, odnosno stvaranju nadnacionalnog evropskog suvereniteta je, podsetimo se, 2008. odbačena na referendumima u Francuskoj i Holandiji, kao i pokušaj da EU dobije svoju zastavu i himnu. Takozvani Lisabonski sporazum je pokušaj otuđenih evropskih političkih elita da se to isto uradi drugim – nedemokratskim – sredstvima.

Kada Marin Le Pen kaže da je „EU antidemokratski monstrum“, ona u stvari glasno izgovara ono što osećaju mnogi Evropljani, od Lisabona ili Pariza, sve do Zagreba, Baltika ili Budimpešte. Ako birači u zemljama članicama nemaju mnogo uticaja na politiku koja se vodi u Briselu, to znači da se bitne odluke donose iza kulisa, a ne u institucijama. Teško da će neko moći da vam odgovori na pitanje koja evropska institucija je propisala recept „stroge politike štednje“, koji se sada veoma rigidno nameće zemljama članicama kao odgovor na krizu evrozone. Uostalom, nijedna od mera sračunatih na „oživljavanje evrozone“ nije doneta u interesu Evropljana, već isključivo u interesu multinacionalnih banaka i megakorporacija u interesu finansijskog oligarhijskog kapitala. Mišljenje većine je ignorisano u evropskim institucijama čak i kada je reč o, bar naizgled, manje važnim pitanjima, kao što je legalizovanje istopolnih „brakova“.

Tome treba dodati da je Evropska unija zapravo američka okupaciona zona. To je suština problema, o kojoj se nerado govori. Upravo iz te činjenice proizilazi „deficit demokratije“ u tzv. evropskim institucijama. U praksi, EU je samo filijala Sjedinjenih Država, njihova drugorazredna ispostava, maska okupacionih vlasti. Takve političke elite – ili pre pseudoelite – mogle su da budu stvorene jedino višedecenijskom negativnom selekcijom.

Uspeh „evroskeptičnih partija“ – sam izraz je veoma nesrećan eufemizam – pruža makar priliku da se čuje glas „tihe većine“ Evropljana, koji su se do sada uporno ali neuspešno suprotstavljali birokratama u Briselu. To je i izraz duboke krize u kojoj se danas nalazi Evropska unija. Očigledno, projekat evropskog ujedinjenja zahteva duboku i suštinsku reviziju. Nažalost, današnje evrokrate su nesposobne da shvate tu činjenicu a još manje su sposobne da sprovedu takvu korenitu reformu.

To znači da se pred evropskim kontinentom i evropskim narodima otvaraju veoma sumorne perspektive. Odgovornost za to u prvom redu leži na evropskim političkim elitama. To su notorne posledice kratkovide politike Brisela, poslovično podložne diktatima Vašingtona, uz dosledno antirusku orijentaciju; to su konstante. Izgleda da je prilika za uspostavljanje istinskog zajedništva evropskih naroda time nepovratno propuštena. Mi sada ulazimo u veoma turbulentan period, u period globalne nestabilnosti, koji je veoma daleko od stare ideje „zajedničkog evropskog doma“ i koji se možda može porediti jedino s onim u predvečerje Prvog svetskog rata.

Razgovarao TEŠA TEŠANOVIĆ

Srbin.info

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u