andrejparsev

DOLAZE SUROVA VREMENA, UKRAJINA JE POLIGON ZA RAT SAD SA RUSIJOM

Ukrajina je potrebno za nešto drugo, a ne za stvaranje raskošnog izloga EU na...

Ukrajina je potrebno za nešto drugo, a ne za stvaranje raskošnog izloga EU na istoku, i potrebna je ne zadugo, ne dugoročno

Ako se neko nadao da će se sa inauguracijom predsednika Petra Porošenka nešto pokrenuti u boljem pravcu, sigurno je pogrešio. Porošenko je – koncentrisani Majdan. Upravo je Porošenko organizovao i finansirao taj dugotrajni, višestepeni državni prevrat trošeći dnevno najmanje milion dolara. Oni navodni vladari koje smo do tada videli samo su privremeni „umetak”. Pa nije žalosni Turčinov određivao dnevni red tokom poslednja ti meseca.

Sada je na scenu izašao glavni korisnik i nema nikakvog osnova da menja politiku koju je ranije sprovodila privremena vlada. U ovom trenutku on je u Ukrajini najjači političar i jedan od njenih najbogatijih građana. „Vlasnik fabrika, novina, brodova”, uz to „bivši ministar” (i to više puta). Ali, bitno je da je on najvažnija kreatura… neću reći Zapada – nego SAD. A realni svet tako je uređen: raspoloženje Amerike je najvažniji teg političke vage. Oni koji ga izgube gube imidž (o tome će se pobrinuti svetski mediji), pristalice, biznis, vlast, a možda i sam život. U najmanju ruku, tako je bilo tokom poslednjih deset godina. Zato će taj isti vektor politike ostati i još će se pojačati.

Sem što je Porošenko dobio izvesnu legitimnost ne samo za ukrajinsku vojsku (što je veoma važno) nego i u očima nekih protivnika, on još poseduje i lične kvalitete koji dopuštaju ovakvu tvrdnju. Kao i mnogi bogati ljudi, on je krajnje samouveren i prezire ljude koji nisu od nule izgradili svoj položaj u biznisu, odnosno sebe smatra pametnijim od svakog činovnika na bilo kom nivou. A on ima izvesne razloge za to: tokom poslednje godine on je uspeo da preokrene političku kombinaciju uprkos svoj ruskoj politici i otkud da ima poštovanje prema ruskim političarima? On ih poznaje kao svoj džep i kao bivši ministar inostranih poslova i kao „budući predsednik Ukrajine” – upravo ga je u tom svojstvu do nedavno predstavljao ruskom establišmentu naš ambasador Mihail Zurabov.

„Ukrajinska politika” Rusije je – jedna od najsramnijih stranica u istoriji ruske diplomatije i šire, spoljne politike, to sada, zapravo, niko i ne pokušava da negira. Ja čak i ne vidim branioce suprotne linije. Teško je reći kako se u njegovom karakteru slažu umišljenost i krajnja privrženost upravo američkoj politici, ali se nekako slažu. Možda on sebe više povezuje sa SAD nego sa Ukrajinom.

Je li neko očekivao da će on priznati volju naroda Krima? Ne, neće priznati. Zašto će mu to? Zašto će to SAD? Nikakva korist, a protivnika – Rusiju – može decenijama da drži okačenu na udici, kao što je to bilo sa pribaltičkim republikama za SSSR (samo sada nema decenija u rezervi). A može i da se zamuti drugi Krimski rat – ne sada, ali u okviru predsedničkog mandata. Lokalni rat – da bi se otklonila verovatnoća upotrebe ruskog nuklearnog oružja.

Može se i odustati od nenuklearnog statusa Ukrajine ako Rusija sama ne preda Krim (u inauguracionom govoru bila je aluzija na to). Da li će priznati referendum na Donbasu i prekinuti „antiteroristiku operaciju”? E, opet – zašto bi? Americi je potrebna jedinstvena Ukrajina, a ne tako da tamo negde ima enklava gde bi ljudi sami mogli da određuju svoju budućnost na nekakvim samoinicijativnim referendumima.

Mnogo je teže iskoristiti federativnu Ukrajinu nego unitarnu (da malo fantaziramo) u budućem ratu protiv Rusije. A tada više neće biti važno što je veći deo stanovništva Ukrajine – proruski. To smo već učili: u hrpama nemačkih leševa pod Staljingradom bilo je polovina onih koji su nekada glasali za komuniste i socijaldemokrate… I za sve druge ciljeve unitarna Ukrajina mnogo je udobnija od federativne (sa pravom na samoopredeljenje, naravno).

Zato će Porošenko priznati vlasti Donbasa makar kao stranu za pregovore samo kada situacija za njega bude katastrofalna – recimo, ako tenkovi DNR budu blizu Kijeva ili ako Gazprom prekine da ga subvencioniše (prva situacija je više verovatna).

Porošenko ima slabe tačke. On nema i ne može da ima brojnu partiju koju je imao, na primer, Hitler. Ne njega lično, nego politiku koju on personifikuje, ne prihvata veći deo stanovnika Ukrajine. Zapravo, za to je i bio potreban Majdan: on nije imao nade da će pobediti na izborima 2015. godine. Za njega je glasalo više od 9 miliona birača – prema konačnim podacima CIK, a realno ima razloga da se smatra da je malo više od šest. Podrška je mala, ali to Porošenka malo brine: nekoliko godina funkcionisala je „narandžasta” vlada, nimalo legitimnija. Odobrenje engleske kraljice za takve ličnosti mnogo je veće od mišljenja tamo nekakvog stanovništva.

Najslabija tačka Porošenka – zemlja pod njegovim vođstvom nema ekonomsku perspektivu. Njemu ekonomski pomaže, a izgleda i da namerava da nastavi to plemenito delo, samo Gazprom (ovo nije nasrtaj na Gazprom, nego medicinska činjenica). Ono što daju sa Zapada – to su krediti za servisiranje kredita i realno nikakva pomoć. Čak i ako zapadni bankari oproste Ukrajini spoljne dugove (to nije nemoguće), Ukrajina troši više nego što zarađuje.

To je jedan od argumenta zašto ne treba pustiti Donbas: njegov novac očajnički je potreban Kijevu. Ali verovatno nije glavni: Zapad razume da će evroasocijacija oštetiti ekonomiju, ali nastavlja da u nju uvlači Ukrajinu. Plašim se da to znači samo jedno: Ukrajina je potrebno za nešto drugo, a ne za stvaranje raskošnog izloga EU na istoku, i potrebna je ne zadugo, ne dugoročno. Zato to slabo mesto, možda, i nije tako važno.

Naravno, važno je to da miroljubivi narod Ukrajine – ne želi da ratuje kako na Zapadu, tako i na Istoku. U izvesnom smislu ukrajinsko društvo – jeste rusko, ali miroljubivo, koje nije prošlo kroz ratove 1990-tih i 2000-tih godina. Često se žale da u armiji Jugoistoka ima malo dobrovoljaca – Ukrajinaca. Tako ih, prema priznanju poslanika Rade, u trupama hunte sada, zapravo, skoro i nema – manje od 1.000, svih zajedno – i legendarnih i nesalomivih „desnih sektorovaca” (nešto se ne vide u poslednje vreme) i Ljaškovih bojovnika. Današnja nacionalna garda – to su oni pod ugovorom i regruti.

Nažalost, armija je takva struktura u kojoj svaki elemenat može da ima neko svoje mišljenje, ali on čini ono što narede. Jedan od pilota helikoptera koji je izgoreo iznad Slavjanska bio je rodom iz Slavjanska… A biće da je to radio po naredbi Porošenka.

Zato, da bi se probio na Donbas i da bi se tamo održali nekakvi izbori ili referendum (kako Amerikanci obično rade, primeri – Irak i Avganistan), Porošenko može da iskoristi samo armiju. Dakle, izdaće naredbu.

Do sada ukrajinska armija nije uvođena u ofanzivu bez obzira na mnoštvo saopštenja o suprotnom. Za sada su „Grad”, tenkovi i avioni korišćeni pojedinačno – a njih je stotine jedinica i stotine vagona municije. Njihovom primenom broj žrtava povećaće se hiljadostruko, narodna odbrana neće održati pozicije, a partizanski rat nije moguć u Donbasu. Prema tome, predsednik Centralno-Zapadne Ukrajine ozbiljno je raspoložen da uradi svoj deo posla, a to se ne odnosi samo na Donbas.

Amerikanci kao i krokodili nemaju kretanje unazad, a da daju, čak i deo onoga što smatraju za zakonit plen, nije u njihovim pravilima. Samo, važno je shvatiti da Ukrajina sama po sebi za njih nije važna. Zbog toga: dati Porošenku da učini ono što je obećao prilikom stupanja na dužnost – biće težak poraz za Rusiju.

Za nas nastupa strašno vreme. Ali to vreme je već došlo za one hiljade udovica i siročadi Ukrajine i Rusije koji su već izgubili jedinog hranioca i već se našli usred rata. Prema nekim indirektnim  pokazateljima, rusko rukovodstvo od februara ozbiljno ima u vidu opasnost od rata, pri tom bliskog rata. Zapravo, to je očigledno bio glavni razlog što smo užurbano primili u svoj sastav Republiku Krim. Okolnosti na Crnom moru bile bi za nas veoma teške bez Krima, a u Ukrajini bi mogla da se za nekoliko meseci potpuno formira udarna grupa NATO trupa.

Iako su zapadni lideri govorili i govore da u ukrajinskoj krizi vojne mere sa njihove strane nisu moguće, oni mogu jednostavno i da obmanjuju. Podsećam da su Rusi navikli da igraju šah u kojem su i snage protivnika i njihova dejstva na vidiku. Zapadni političari igraju poker u kojem se po pravilu obmana protivnika smatra za vrlinu i uspeh, a ne za amoralni čin.

Autor je pisac knjiga o Rusiji i Americi

Prevela Ksenija Trajković

Izvor Fakti, 17. 06. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u