SRBIJA, ZEMLjA KOJOM VLADAJU AMBASADORI?

NIKOLA VRZIĆ Da li je počeo Sukob srpske vlasti sa eksponentima evroatlantskog interesa? U...

NIKOLA VRZIĆ

Da li je počeo Sukob srpske vlasti sa eksponentima evroatlantskog interesa?

U Srbiji o svemu treba da se odlučuje u srpskom parlamentu i u organima koji su za to nadležni… I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji jedna mala mistifikacija i u našim medijima, otprilike – ja se čudim kad to čitam svakog dana – otprilike: koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija? Kakve to ima veze, pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Kakve to ima veze, za neku političku realnost neke zemlje, koga neko sa strane sad podržava? Vi možete, i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike, to je bolesno i mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima, koji pozivaju ministre, koji pozivaju moj kabinet, i čude se što ja neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj, u vašoj zemlji, sad pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Pa, ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera. Pa mi smo ista takva zemlja kao što je i vaša zemlja, i nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali mi moramo da sami, kao građani i ljudi, da taj stav zauzmemo, da poštujemo sebe, poštujemo druge, ali poštujemo i sebe, i da ne dozvolimo da se toliko sa strane mešaju u naše odnose, jer da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Jer, da imamo ministre koji na takav poziv kažu hladno: „Izvinite, ja nemam vremena za to“, posle dva ili tri puta, oni bi odustali. Ali, pošto imamo još uvek taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. I ja ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju, nego te druge zemlje.

devenportkirbipesic

AMBASADORSKA KOLONIJA SRBIJA

Ove reči izgovorio je 21. februara 2003. godine premijer Srbije Zoran Đinđić u Banjaluci, u Republici Srpskoj. Njegovom odlasku u Banjaluku prethodili su – na putu od rezidencije ka beogradskom aerodromu – uporni telefonski pozivi tadašnjeg američkog ambasadora u Srbiji Vilijema Montgomerija i Aleksandre Joksimović, tadašnje pomoćnice saveznog ministra spoljnih poslova, koja je Đinđiću prenosila Montgomerijeve zahteve da od puta u Banjaluku odustane. Đinđić je te zahteve odbio, spustio im slušalicu i svoj telefon, s nalogom da im se ne javlja, dodao svom prvom pratiocu Milanu Veruoviću…

Smrću Zorana Đinđića nije prekinuta praksa koju je on pred smrt pokušao da prekine. U godinama koje su usledile uticaj stranih ambasadora – onih zapadnih – postao je zapravo i kudikamo veći. Američki ambasador Majkl Polt je, na primer, pokazale su Vikiliksove depeše američke diplomatije, predsedniku Srbije Borisu Tadiću nalagao da Zdravko Ponoš bude imenovan na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije (depeša 06BELGRADE1959: „Ovo je važna prilika da javno pokažete svoju posvećenost saradnji sa NATO. Verujemo da ćete sada brzo potvrditi generala Zdravka Ponoša kao načelnika Generalštaba u skladu sa vašim predsedničkim ovlašćenjima“), premijeru Vojislavu Koštunici da ne smenjuje Jovana Prijića sa mesta specijalnog tužioca za organizovani kriminal (Blic, 28. februara 2005) i Vladimira Vukčevića sa mesta specijalnog tužioca za ratne zločine (tekst Playing by the Rule of Law, objavljen 29. oktobra 2005. u ABA Džornal magazinu Američke advokatske komore). Depeša 06BELGRADE808 pokazuje i da je bio u konstantnoj komunikaciji sa sudijom Markom Kljajevićem, povodom procesa za ubistvo Zorana Đinđića, koji je on vodio…

Poltov naslednik Kameron Manter pak i javno je uoči parlamentarnih izbora 2008. godine najavljivao da će „SAD na sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima“, da bi posle tih izbora bio glavni arhitekta sastavljanja vlade DS i SPS (holandski dnevnik NRC Handelsblad tvrdio je, citirajući neimenovanog diplomatu sa službom u Beogradu, da „Amerikanci i Englezi sede u kokpitu pri formiranju vlade“, što je u septembru 2008. potvrdio tadašnji britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort, rekavši da je „Britanija uvidela i podržala proevropsku evoluciju dela stare Socijalističke partije“), pa su biznismeni, uz čiju pomoć je sastavljena vlada DS i SPS potom, pokazale su takođe Vikiliksove depeše, uzeli učešća u rasturanju SRS i formiranju SNS, pa je februara 2011. godine tadašnji nemački ambasador Volfgang Mas zabranio Borisu Tadiću da raspiše vanredne izbore („Vanredni izbori u Srbiji bi omeli evropske integracije i u interesu je Srbije da ih odloži što je moguće više, do redovnog termina“)…

hajncvilhelm-foto-marina-lopicic-1402415086-513195

SLOBODA BEZ SLOBODE

Sve u svemu, već i ovih nekoliko primera jasno svedoče da je uticaj zapadnih ambasadora na prilike u Srbiji alarmantno visok, kudikamo viši čak i od onog na koji je upozoravao Zoran Đinđić.

A sada i Aleksandar Vučić, premijer Srbije, upozorava na maligne pojavne oblike ambasadorokratije u Srbiji: „Saglasan sam sa izjavom Pole Tide (zamenica šefa misije OEBS u Srbiji) da postoje pritisci na medije. Ali ja ne vršim nikakve pritiske i za to imam dokaze, a imam i dokaze da mnogi iz međunarodne zajednice vrše pritiske na medije da vode kampanju protiv mene i moje porodice. Između ostalih i različiti ambasadori… Mislite da ćete da me ućutkate time što ćete svaki dan da organizujete emisije na svojim televizijama i napade po svojim novinama i da ću Boga da molim da to prođe? Pa, neću, ne pada mi na pamet. Nećete me ućutkati i neću nikada da ućutim, jer ja govorim istinu, a oni lažu… Oni (OEBS) su lagali, a, kada lažete, elementarna pristojnost je da se izvinite. Neću dozvoliti da neko napada Srbiju i da to prođe bez odgovora.“

Pojavila su se mišljenja da ovim svojim optužbama Vučić zapravo pokušava da skrene pažnju javnosti sa afere nastale povodom (ne)autentičnosti doktorske disertacije ministra policije Nebojše Stefanovića, optužbi za cenzuru i s oboma u vezi sa napadima na sajt Peščanika (s tim što ostaje pomalo nejasno zašto se sadašnji Peščanikovi branitelji nisu tako uzbuđivali kada su sličnim hakerskim napadima obarani sajtovi, recimo, Srpske pravoslavne crkve ili Novog Standarda). Tek, s obzirom na opisanu predistoriju ambasadorskih intervencija na događanja u Srbiji, Vučićevu tvrdnju o ambasadorskoj kampanji protiv njega ne treba odbaciti onako olakim objašnjenjima, tim pre što bi ulazak u otvoreni sukob sa ambasadorima, makar i neimenovanim, zbog doktorata Nebojše Stefanovića i Peščanika neodoljivo ličio na klanje vola zbog kile mesa. A Vučiću se može prigovoriti štošta, ali ne i da je tako glup. Drugim rečima, ako je uopšte i imao nameru da skrene pažnju sa ovih neugodnih afera, mogao je to da učini i na način koji bi po njega bio znatno manje opasan nego što je to sukob sa diplomatskim predstavnicima krojača naših sudbina.

Sukob sa eksponentima evroatlantskog interesa započeo je neutemeljenim optužbama za cenzuru, koje je na račun aktuelnih vlasti izrekla predstavnica OEBS Dunja Mijatović. Vučić joj je uzvratio oštrim otvorenim pismom, u kojem je zatražio izvinjenje; izvinjenje dobio nije, ali je, uprkos tome, usledila njegova mnogo mirnija i pomirljivija izjava („Dunja Mijatović je pristojna žena…“) i učinilo se da će se čitav sukob na tome i završiti. Međutim, očigledno je da se negde iza kulisa događalo nešto što je ovog ponedeljka izazvalo onako nervoznu Vučićevu reakciju i ponovljene, pa i zaoštrenije napade na OEBS da laže i da pokušava da ga ućutka.

Pri čemu OEBS – kako se to videlo u utorak na onom balu licemera u Američkom kutku našeg Doma omladine pod nazivom Blogopen – blogclosed – nastupa u očiglednom sadejstvu sa ambasadorima SAD (Majkl Kirbi) i EU (Majkl Devenport) u Beogradu. Licemerna je bila ova konferencija o slobodi izražavanja već i zato što su njene glavne zvezde bile dvojica diplomata iz zemalja koje proganjaju Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena, dodatno licemerna zato što na nju nije bila pozvana i druga strana – predstavnici vlasti – da se izjasne i odgovore na optužbe za cenzuru, i još licemernija zato što, usred onolike priče o slobodi govora, prisutnima nije bilo dozvoljeno da govornicima postave ni jedno jedino pitanje. Za ovu priliku je, međutim, spomenuti događaj značajan zbog činjenice koju već naglasismo; zato što je prisustvom predstavnice Kancelarije OEBS u Beču Deniz Jaziđi, uz ambasadore Kirbija i Devenporta i ponovljene optužbe o ugroženoj slobodi internetskog izražavanja, postalo prilično očigledno na koje je to ambasadore Vučić mislio kada ih je optužio za podstrekivanje medijske kampanje protiv sebe.

Istovremeno treba notirati i činjenicu da pomenutoj konferenciji nije prisustvovao nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm, što na težini dobija ako se ima u vidu ono što je izgovoreno prošle srede tokom razgovora Aleksandra Vučića i Angele Merkel u Berlinu, i kasnije. Iako je o optužbama za cenzuru bilo reči tokom sastanka (potvrdio je to Vučić, pošto je o tome upitan) Angela Merkel je izbegla priliku da, odgovarajući na direktno pitanje na konferenciji za novinare, poput Kirbija ili Devenporta izrazi zabrinutost zbog ugrožene slobode izražavanja u Srbiji, pri čemu ovu temu u svom opisu razgovora koje je vodila sa Vučićem nije čak ni pomenula. Pristojnost domaćina ili znak da Nemačka nije faktor u sukobu gde su naspram Vučića predstavnici njenih evroatlantskih partnera?

vucicljut

KOSOVO I NATO

U svakom slučaju, ostaje pitanje šta je prouzrokovalo onako ljudsku, kako to reče doskorašnji šef diplomatije Ivan Mrkić, namesto diplomatske i politički korektnije reakcije Aleksandra Vučića. Zašto je Aleksandar Vučić nervozan i zašto ga evroatlantisti napadaju, podstičući tu nervozu? Od Briselskog sporazuma pa sve do prošlonedeljnog vladinog poziva kosmetskim Srbima da izađu na izbore za skupštinu nezavisnog Kosova (na prethodnim izborima 2010. godine, prvim od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, takav poziv kosmetskim Srbima stigao je samo od Helsinškog odbora Sonje Biserko) i obećanih reformi koje su poplave samo zakratko odložile, nažalost, mnogo povoda za napade evroatlantisti dosad nisu dobili. Ipak, odbijanjem da se pridruži sankcijama Rusiji i podrškom Južnom toku, koja se trenutno ogleda u činjenici da naša vlada, za razliku od Bugarske, nije donela odluku o prekidu njegove izgradnje, Vučić je pokazao da može i da ne posluša ono što se od njega zahteva. A prava iskušenja tek predstoje; od zahtevanog priznanja nezavisnosti Kosova do ulaska Srbije u NATO, što su stara očekivanja koje bi tekući sukob SAD i Rusije oko Ukrajine mogao samo da ubrza te da nam se, umesto dosad pominjane 2020. godine, odredi i neka ranija za dobrovoljni ulazak u NATO.

Zgodan uvid u ove namere, koji pokazuje kako su nezavisno Kosovo i Srbija u NATO zapravo sastavni delovi Pax Americana, koji na ovim prostorima treba da se uspostavi pre mogućeg vojnog sukoba sa Rusijom, pruža tekst Ruska pretnja Moldaviji i Balkanu Stivena Blanka, višeg savetnika Saveta za spoljnu politiku SAD, objavljen na stranici Centra za evropske političke analize, u čijem je Savetodavnom odboru i Zbignjev Bžežinski. „Rat u Evropi više nije nezamisliv“, konstatuje Blank, dodajući da se „još jedna ‘prokleto luda stvar na Balkanu’ ne može isključiti“. „Proširenjem na Balkan“, navodi on dalje, „NATO savez i Evropska unija bi potvrdili princip na koji su se odlučili 1989, što znači da je evropska bezbednost neupitna“, pri čemu pod evropskom bezbednošću autor podrazumeva isključivanje mogućnosti ruskog uticaja. „Vojna i energetska pretnja (Rusije) uz političku subverziju (…) mora da usredsredi umove NATO političara u Briselu, Vašingtonu i vodećim evropskim prestonicama kako bi se ubrzale balkanske integracije u Evropsku uniju i Severnoatlantsku alijansu… Na predstojećem samitu u Kardifu, NATO treba da primi Crnu Goru uprkos (ili možda upravo zbog) ruske pretnje. Trebalo bi konačno rešiti i pitanje makedonskog spora s Grčkom oko imena i raditi da se i ta zemlja brzo priključi Alijansi. Takođe treba ponuditi Bosni i Srbiji Akcione planove za članstvo (MAP – Membership Action Plan) pod uslovom da prevaziđu onesposobljavajuće nasleđe etničkih razdora – pitanje koje Rusija na sve načine pokušava da prolongira… Ako postoji imalo istine o ulozi ovog regiona u evropskoj istoriji, to je činjenica da tokom svake krize na Balkanu neminovno dolazi do krize u celoj Evropi. Takve krize mogu odgovarati Rusiji, ali one nama ili balkanskim državama ne odgovaraju. Što je još važnije, ako ne učinimo ništa, to će se dalje odraziti na našu zajedničku bezbednost.“

Ako su dakle priznanje nezavisnosti Kosova (prevazilaženje onesposobljavajućeg nasleđa etničkih razdora iliti uspostavljanje dobrosusedskih odnosa) i učlanjenje čitavog Balkana u NATO samo sredstva za suzbijanje nepoželjnog ruskog uticaja na ovim prostorima koji mogu da zapale čitavu Evropu, sasvim je jasno ne samo šta se već i zašto se to od nas traži. I postaje još jasnije zbog čega je srpsko opredeljivanje povodom ukrajinske krize predstavljalo izuzetno važan test kooperativnosti aktuelne srpske vlasti, test koji ona – iz ugla Blanka i njemu sličnih – sigurno nije položila. Time je Aleksandar Vučić evroatlantskim vlasnicima Evrope i njene bezbednosti postao partner koji nije dovoljno pouzdan, ma koliko se upinjao da ih uveri da je Srbiju stavio na bespovratan euROPSKI put. Da li mu se zbog toga sprema omča, koja se sada pojavljuje u obliku optužbi za cenzuru nekih blogera i sajtova? Da ga ukroti ili ukloni sa pozicije sa koje može da utiče na budućnost Srbije. To bi, svakako, objasnilo njegovu nervozu.

PORUKA IZ NEMAČKE

Poseta srpskog premijera Nemačkoj, kada ga je kancelarka Angela Merkel dočekala uz visoke državne počasti, doprinela je – neočekivano – boljem razumevanju reformi koje nam se najavljuju već mesecima. Cilj ovih reformi je da pomognu nemačkom kapitalu, a mi ako se usput ogrebemo…

U središtu razgovora Aleksandra Vučića i Angele Merkel, sudeći po onome što je uz dosta lepih reči izgovoreno na konferenciji za novinare posle njihovog radnog ručka, bili su privredna saradnja i pitanje Kosova.

Što se Kosova tiče, izuzev podrške daljem provođenju Prvog briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa, nismo saznali skoro ništa; ni ono što Nemačka misli da moramo da učinimo – iako je to poprilično jasno još otkako je Bundestag od nas zvanično zatražio da potpišemo pravno obavezujući sporazum sa Prištinom – ni šta mi mislimo da tim povodom učinimo. Utisak je da je ovo pitanje, makar dok se ne stabilizuje politička situacija na Kosovu posle tamošnjih parlamentarnih izbora i dok se Prvi sporazum ne sprovede do kraja, privremeno stavljeno u stranu.

Nasuprot tome, otkrili su i Merkelova i Vučić, privredna saradnja Srbije i Nemačke će direktno zavisiti od usvajanja i sprovođenja onog seta reformskih zakona (zakoni o radu, stečaju…) o kojima se toliko govori još od predizborne kampanje. Što će reći da je njihov prvenstveni cilj, uz propratni naglasak na transparentnom sprovođenju zakona i borbi protiv korupcije, da se eventualnim nemačkim investitorima obezbede što povoljniji – to jest, što jeftiniji i što sigurniji – uslovi poslovanja u Srbiji. Dok bi svoju korist Srbija mogla da pronađe tek u eventualnom upošljavanju svoje jeftine radne snage.

Konkretna obećanja nemačke pomoći Srbiji – u vidu investicija i državnih garancija i podsticaja tim investicijama u Srbiju ili u vidu obavezivanja na bilo šta čvršće od ponavljanja da Srbija i Zapadni Balkan imaju nekakvu maglovitu EU perspektivu – izostala su.

EVROPA PROTIV EVROPSKE UNIJE

Bugarska je popustila pred pretnjama Evropske komisije i zvanično je suspendovala radove na izgradnji Južnog toka. Srbija (još) nije uprkos svojoj bivšoj ministarki energetike, aktuelnoj potpredsednici vlade i ministarki građevinarstva Zorani Mihajlović. Prava vest je, međutim, da evropske države izgleda počinju da se okupljaju – protiv Evropske komisije.

Pošto je – kako su pokazale Vikiliksove depeše o kojima je Pečat prošle godine opširno pisao – nekako izdržala sve pritiske SAD i pristupila projektu Južnog toka, Bugarska je svoje učešće u projektu suspendovala. Ovu vest obelodanio je u nedelju premijer Plamen Orešarski, i to nakon susreta sa trojicom američkih senatora među kojima je bio i Džon Mekejn, čuven po jasnosti svojih antiruskih stavova.

Bugarska odluka usledila je nakon zahteva Evropske komisije da obustavi realizaciju Južnog toka usled njegove nesaglasnosti sa Trećim energetskim paketom EU, ali i zbog „narušavanja evropskih pravila prilikom tendera za izgradnju infrastrukturnih projekata“.

Spomenuta evropska pravila u vezi sa tenderom narušena su tako što je poslove izgradnje Južnog toka kroz Bugarsku dobila kompanija Strojtransgas, čiji je većinski vlasnik Genadij Timčenko, koji se od marta nalazi na listi Rusa kojima su zbog Ukrajine SAD uvele sankcije. A pride je Vašington, kako izveštava agencija Rojters, upozorio Sofiju da bi zbog odabira Strojtransgasa na američkoj listi sankcionisanih mogle da se nađu i bugarske firme koje budu sarađivale sa ruskom kompanijom.

Što se Trećeg energetskog paketa pak tiče, koji zabranjuje istoj kompaniji da bude vlasnik gasa i vlasnik cevi kroz koje taj gas prolazi, depeše američke diplomatije i Vikiliks razgolitili su ga kao puki proizvod naloga Vašingtona da projekat Južni tok bude osujećen zarad sprečavanja širenja ruskog uticaja u Evropi. Kako stoji u depeši 08BRUSSELS952, „Evropska komisija došla je do nove doktrine: bilo koji novi gasovod mora da ima odobrenje regulatornih tela EU… Cilj je da se u ruke Komisije stavi diskreciono sredstvo kojim će moći da zaustavi projekte gasovoda Severni tok i Južni tok.“

Postoje i još dva neposredna razloga za zaustavljanje Južnog toka. Kako je krajem maja otvoreno rekao Ginter Etinger, evropski komesar za energetiku, „razgovori između Gasproma i Evropske unije o izgradnji gasovoda Južni tok zavisiće od odnosa Rusije prema Ukrajini“, što će reći da Rusiju sad pokušavaju da ucene Južnim tokom da bi popustila u Ukrajini.

A čitava priča, osim ove geostrateške, možda ima i svoju dolarsku dimenziju. Ruski Komersant je naime objavio da konzorcijum američkih i evropskih investitora ima nameru da kupi ukrajinski Gasno-transportni sistem a do istih saznanja je došao i briselski internet portal EurAktiv, navodeći da „EU firme, zainteresovane za mogući konzorcijum koji će upravljati ukrajinskim gasnim čvorištem, ne gledaju blagonaklono na Južni tok zato što ga vide kao direktnog konkurenta, rečeno je EurAktivu“. Razlog je očigledan: kako je Ukrajina Severnim tokom već zaobiđena, izgradnjom Južnog toka bi i dodatno izgubila na značaju za transport ruskog gasa u Evropu, čime bi ukrajinska kompanija izgubila ogroman deo svoje vrednosti. Sa ovim mogućim dilom u vezi je, reklo bi se, i nedavni poziv ukrajinskog premijera Arsenija Jacenjuka Evropskoj uniji da blokira izgradnju gasovoda Južni tok.

Na vest da je Bugarska suspendovala izgradnju Južnog toka na svojoj teritoriji u Srbiji je prva reagovala ministarka Zorana Mihajlović gotovo radosnom najavom (izrečenom u Blicu) da će i „Srbija morati da odloži početak gradnje gasovoda“.

Poodavno i sa dosta dobrih razloga osumnjičena kao brana Južnom toku u Srbiji, ministarka je rekla: „Bugarska je čvorište, pa samim tim, dok se ne okončaju razgovori Bugarske sa Briselom i Evropske unije sa Rusijom, i mi stojimo. Ili, dok Rusija ne promeni rutu. Ali svakako rezultat i jednog i drugog scenarija znači odlaganje radova u našoj zemlji.“

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, međutim, svoju ministarku poklopio istog dana kada se njena izjava pojavila u medijima, ovog ponedeljka. Vučić: „Vlada nije donela nikakvu odluku o odlaganju gradnje Južnog toka. Takvu odluku donosi vlada, a vlada nije zasedala. Za nas teče sve kao što je i planirano, ako bude bilo kakvih promena, vlada će doneti odluku i bićete o tome obavešteni.“

Odlazeća Evropska komisija, međutim, Srbiji ne ostavlja previše prostora za pogađanje. „Srbija, kao članica Evropske energetske zajednice, mora da od početka sledeće godine počne da primenjuje odredbe Trećeg energetskog paketa. To pogađa planiranu izgradnju gasovoda Južni tok“, saopštio je portparol EU komesara za proširenje Štefana Filea Peter Stano.

Pritisci Evropske komisije, međutim, nailaze na (ne)očekivan otpor. Evropa pokušava da se pobuni protiv Evropske komisije. Kako izveštava spomenuti EurAktiv, „italijanski premijer Mateo Renci“ – koji je nedavno ubedljivo trijumfovao na izborima za Evropski parlament u Italiji – „bio je pokretačka sila iza zajedničkog pisma podrške Južnom toku upućenog Evropskoj komisiji, koje su sačinile zemlje kroz koje gasovod treba da prođe… Renci je predložio liderima Bugarske, Srbije, Mađarske, Grčke, Hrvatske i Austrije da u pismu Komisiji podrže Gaspromov gasovod Južni tok.“

Na Rencijevu inicijativu, sva je prilika, odgovoriće naredni sastav Evropske komisije, a tada će i za Srbiju situacija postati mnogo jasnija.

Pečat

Politika
Pratite nas na YouTube-u