JELENA BRKIĆ
Moja zemlja se borila i dalje se bori koliko može, njihova se čak i ne bori. Velesila, a sluga
Gledajući u ponedeljak slike američkog ambasadora Majkla Kirbija iz Obrenovcu, gde se, zajedno sa suprugom Sarom, pridružio dobrovoljcima u akciji čišćenja grada, teško je oteti se utisku da je ta vest trebalo da zaseni dolazak šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova u dvodnevnu posetu Beogradu.
A, pre samo mesec dana, dok su se ruski spasioci borili za život naših građana u tom istom Obrenovcu, Kirbi nam je iz udobne fotelje držao lekcije o ljudskim pravima i pravima homoseksualaca, kako Amerikanci već upakovano nazivaju svoje manipulacije i laži kojima razaraju tradicionalna društva i narode. Čak je i cena američke pomoći poplavljenima porasla sa 100 hiljada na dva miliona dolara. Tužna Ameriko, ne razumeš, nema tih para…
Ameriku i njenu birokratsku ispostavu Evropsku uniju doživljavam kao okupatore Srbije i uostalom čitavog Balkana. Došli, zalili zlo seme koje je isklijalo u haos i smrt, i, što je najgore, nikako da odu i ostave nas na miru da lečimo svoje rane. I dalje naređuju, pljačkaju, manipulišu, maltretiraju, zavađaju…
Ali, gledajući Kirbija, dođe mi ih nekako žao. Zar nije tužno posmatrati jednu svetsku velesilu tako nemoćnu u svim svojim kolonijama sveta, u koje je uložila mnogo truda i novca da podmiti pojedince, a opet nije dobila ništa? Mnogi će reći kako ništa, evo, Srbija ne menja samoubilački kurs ka EU, elita joj je potkupljena, privreda uništena, vojska već do pola upregnuta u NATO jaram… Jeste, ali to je ono što su mogli da plate i ucene. Narod nisu mogli da potplate, a on u Rusiju i u Putina gleda kao u Boga. Samo još uvek ćuti, nesiguran da sada može da dobije bitku. Ali, ako mislimo da je nama u Srbiji loše, a jeste, pogledajmo Avganistan, Irak, Libiju, Siriju, Egipat, Ukrajinu… Ratovi, ubistva, smrt, svaki dan.
Šta to radi tužna Amerika? Seje haos i smrt širom sveta. Zašto? Za koga nosi nevinu krv na rukama? Da, bilo mi je žao američkog ambasadora, pa ta zemlja je još jače i više okupirana od moje. Moja silom, njihovim bombama, njihova novcem. Moja se borila ponosom i dalje se bori koliko može, njihova se čak i ne bori. Velesila, a sluga.
Nikada još niko nije uspeo da ustane pre nego što padne na zemlju niti je ijedna velesila odolela iskušenju da svoju moć bahato koristi do granice kada počne da je urušava. Tako sva carstva propadoše. Ne, ne radujem se ničijoj propasti, pa čak ni mog okupatora. Moja vera kaže da za neprijatelja treba pomoliti, za spas njegove duše. Kako su činili, Bog će im suditi. Samo se nadam da ćemo mi izdržati i na kraju biti na pravoj strani, našoj, istočnoj, ruskoj, kako je uvek i bilo, i pored svih lutanja koja smo imali i imamo.
A izuzetna, tužna Amerika, možda uspe da se vrati sebi ako shvati da „nema velikih i malih država, već samo velikih i malih ljudi“.
