ANA RADMILOVIĆ
Da li vas je strah, Mitrovčani? Pita li vas ko? Ili vam je laknulo? Ili vam je ionako svejedno?
Sinoć (u noći između 17. i 18. juna – ne ignorište brojeve ovih datuma) počelo je uklanjanje poslednje barikade na mostu koji je delio sever od juga Kosova. Stvar se dešava odmah nakon premijerovog povratka iz Nemačke i najave današnje posete mladog kancelara za KiM Marka Đurića sada manje bitnom ali potencijalno opasnom drugom simbolu odbrane severa Oliveru Ivanoviću. Koliko je simbolika za ne potcenjivati, mogli smo da naučimo od Albanaca da smo imali osećaj. Nismo, kraj jedne priče – prosuto ulje. U literaturi to ulje ume da nagovesti giljotinu u vidu tramvajskih šina, ne treba se opuštati – uvek po završetku jedne počinje druga priča i to je neminovno.
VEĆA VEST
Za sada, veća je vest od vesti da je pao poslednji simbol ili poslednja fizička (iako simbolična) ograda između decenijama branjenog severa jeste vest da tu vest nije prenela (upravo je 04:50) nijedna agencija u Srbiji. Zanimljivost je što vest nije prenela ni Al Džazira, inače najbrža i verovatno najozbiljnija kada su vesti s Kosova u pitanju balkanska agencija, mada je Tanjug u ranim popodnevnim časovima 17. juna javio da se s mosta sklanjaju kontejneri, opisujući prisustvo srpske civilne zaštite i navodeći da se ne zna šta će se dalje dešavati i da li to znači da će barikade biti potpuno uklonjene.
Ako su najnovije vesti u ovo doba da je neko poginuo u kolima (Tanjug, Fonet itd.) a poruka Đukanovića Vučiću da cenzura nije u redu (Al Džazira) – čeka se instrukcija. Šta će biti lid? Šta tumačenje ove za sad neobjavljenjene vesti koja deluje malo važnije jer će za posledicu imati mnogo više toga nego što je fingiranje sukoba Vučić–Đukanović ili ko je pogunio iako je smrt uvek i nepobitno najstrašnija vest jer je konačna. Za razliku od Kosova, koje, na nečiju žalost a nečiju utehu, nije.
Ako Al Džazira, koju, pretpostavljamo, ne kontroliše Vučić – koliko god dobro igrao ulogu cenzora koji se dere na OEBS i ostale belosvetske bitange koje mu rade o glavi – ne prenosi vest dok se ne dobiju podaci, dok se ne dođe na sastanak borda i ne dogovori se kako će se temi pristupiti (možemo da slutimo, ali to što slutimo bilo bi objavljeno odmah kao srećna vest o konačnom integrisanju svih Srba u Republiku Kosova) – onda možemo da premijera aboliramo i skinemo mu s duše makar taj greh onog koji ne dopušta da se stvari saopštavaju. Dakle, nije on taj. Nije teško igrati se pogađanja ni ko jeste kao ni kakave ćemo sadržaje čitati sutra (danas) u medijima, dok se agencije ne prisaberu i portali prestanu da skidaju objave s društevnih mreža.
MEDIJSKO SLUĐIVANjE
U jednom potpunom krešendu koji tera čoveka da beži iz kuće kad čuje vesti (ne seti se da postoji daljinski i da đavola možeš izgasiti), gde nam pričaju o bezbednosnoj proceni MUP-a Srbije o viskorizičnoj maloj maturi, zbog čega se stvar odvijala u pratnji policije (dobro nisu PTJ pozvali) i preostali, koji nisu obezbeđivali opasne petnaestogodišnjake, koji su se bavili manje bitnim Lavrovim, koji se, prema bezbednosnim procenama, verovatno ne ponaša rizično kao đaci, mi nećemo čuti (ni kad je sutra budemo čuli) ovu vest. Onaj most, simbol, ili instalacija, ili iluzija o bezbednosti, ili daleko od iluzije, stvar koja je donekle činila Srbe sa severa malo sigurnijim (samim tim i one s juga) više ne postoji. To se desilo, da ponovimo, nakon premijerove posete Nemačkoj i najave kancelarove posete Oliveru Ivanoviću u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici.
NE POTCENITI SIMBOLIKU DATUMA
To se dogodilo u noći između 17 (sećate se tog broja?) i 18 (da li se sećate tog broja?) juna. Tokom narednih dana, nedelja i, najduže, meseci – izveštavaćemo o događajima koji će uslediti pošto je neko prosuo ulje na tramvajske šine.
Za sada imamo vest da je poslednja barikada srušena, neko je najavljivao sirene i uzbunu, nisu ni Srbi toliko blesavi da se uzbunjuju, hodža je u Bošnjačkoj Mahali mirno i neometano pevao dok se ritual obavljao. Da li vas je strah, Mitrovčani? Pita li vas ko? Ili vam je laknulo? Ili vam je ionako svejedno jer, ako neko zna da je barikada na mostu jedan simbol, to ste vi?
I za sada imamo vest da vest nije prenela nijedna balkanska (iz regiona) agencija, što ukazuje na to da priča o srpskom premijeru cenzoru ne stoji i da upućuje na drugu ideju. Kao već okarakterisani cenzor, kome se rugaju hrvatska, bosanska, crnogorska štampa, on je pristao na ulogu starog proverenog negativca. Niko ga neće, razume se, napasti kad promeni Ustav kao što će ga svi potapšati po ramenu zbog toga što je napokon prihvatio realnost (ubedio lude Srbe) da se ne bune kad ovi počnu da im ruše tu naivnu barikadu – kao ružu sa dva smiješna trna – iako je to moglo i davno i brzo i mnogo grublje. Napašće ga jer je cenzor, jer je uveo nekakvu diktaturu, ljudi se ne bi začudili da zabrani i Internet kao onaj Korejanac… setiće se radikalske prošlosti i ko zna čega sve ne. Kada se promeni Ustav (ne odmah, ali ne ni tako daleko), kada se iz Ustava izbaci „Koštuničino Kosovo“ i kada se napravi još nekoliko teško ispravljivivih gafova sa Rusijom i gasovodom. Kada se u bescenje proda EPS i još neke sitnice.
USAMLjENI VLADAR A OKO NjEGA TIŠINA
Ono što ste možda primetili – to je sastav (i prosek godina) ministara u vladi. Kakvim je svetom taj usamljeni vladar okružen? Ima li države kojom vlada? Zašto svi ćute, a imate utisak da samo čekaju trenutak – neće da učestvuju, ovaj će se stmoglavi pad, ne jednog čoveka (nek je živ i zdrav), jedne rušilačke politike čiju je logiku teško pratiti, odigrati u samoći i tišini. Niko neće slaviti, sem zaista glupih. Pojaviće se neka opozicija, kadrovi se spremaju, očekuje se da ovaj put budu iz Vojvodine, a šta ćemo sa Kosovom – e to već prevazilazi skromne mogućnosti prognoziranja i postaje (vraća se) ontološko pitanje, pitanje arhetipa, nečega što ima i onaj koji ne zna šta ta reč znači. Ukratko, uvek će nas uznemiravati Kosovo. I šta god bio Vučić i zbog čega god pristao na ono što nije smeo niko pre njega (ne zbog besa naroda, nego zbog ovog ontološkog pitanja – gde ćeš ti čoveče kad to potpišeš? A gde mi koji nećemo primeti jer smo sluđeni konzumenti vesti i verujemo, nije nas briga). Kosovo će ostati u Srbiji jer Kosovo nije pitanjje teritorije, ni mostova, ni imena republike. A kako će ostati? Kao nečista savest pošto je jedna vlada uradila više nego što se iko pre nje usudio da pomisli, pošto nismo shvatili da smo (mi večito zbunjeni građani) sve to pratili, više zainteresovani za fudbal, i sa povremenim napadima empatije ako se negde podave neki ljudi, da – dakle – pojma ni interesovanja nismo imali šta nam se dešava u državi koju, uzgred budi, i nemamo.
P.S. NIJE CENZOR IAKO IGRA IZ PETE
Kada sutra budete čitali štampu i kada prve agencije počnu da puštaju radosnu vest o konačnoj postizbornoj integraciji Srba sa severa u ostatak kosovskog društva, gledajte da ne zaboravite ovo (podvući ću još jednom): nijedna agencija stacionirana u regionu nije prenela vest o rušenju poslednje barikade simboličnog mosta na Ibar vodi. I, ponoviću, ne može Vučić (koliko god dobro igrao ulogu strašnog cenzora) da zabranjuje agencijama diljem Balkana da objave vest koja to jeste.
Zašto je, ako sve znamo, niko (sem onih koji su preuzimali slike i pisanja s drušvenih mreža) nije objavio blagovremeno nego se čeka današnji dan kada ćemo znati šta ćemo i kako pristupiti temi? Svi.
