BRANKO ŽUJOVIĆ
Ima li ostanjanje Aleksandra Vučića na Berlin veze sa Južnim tokom?
Poseta ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova Srbiji za glavnu temu, sasvim sigurno, imala je pitanje izgradnje Južnog toka. Lavrov je u utorak, nakon razgovora sa Ivicom Dačićem u Beogradu, prvo izjavio da su Rusija i Srbija potvrdile postojeći dogovor o izgradnji gasovoda i neophodnost realizacije tog projekta.
Analitičari u Moskvi koji se bave Balkanom već duže vreme, međutim, upravo Srbiju vide kao najslabiju kariku Južnog toka. Ne bez razloga. Beograd poslednjih godina nije pokazao čak ni želju da brani značajne nacionalne interese. Olako je pristajao na bolne ustupke bez ikakve nadoknade evroatlantske zajednice. Prosta logika nalaže da će tako biti i u vezi sa Južnim tokom, koji Beogradu treba da donese investiciju od dve milijarde evra i značajne prihode od tranzitne takse.
Neposredno pre dolaska Lavrova u Beograd srpski zvaničnici potrudili su se da na trenutak zbune ruske partnere i evropsku javnost. Setimo se da je Zorana Mihajlović izjavila da će Beograd ipak morati da odloži radove na Južnom toku, odnosno da će morati da sačeka da se okončaju razgovori Bugarske i Brisela, odnosno EU i Rusije, ili da Moskva promeni rutu gasovoda.
USLOVLjAVANjE JUŽNOG TOKA UKRAJINOM
Njenu sada već uobičajenu netaktičnost i jednostranost kada je energetska saradnja Srbije sa Rusijom u pitanju, pokušao je da ispegla premijer Aleksandar Vučić. Objasnio je uoči dolaska Lavrova da vlada u Beogradu nije donela odluku o odlaganju gradnje i ponovio da sudbina Južnog toka u Srbiji zavisi od dogovora EU i Rusije.
Ova izjava došla je u poslednji čas jer su mediji i pre najnovije izjave ministarke Mihajlović počeli da spekulišu o tome da ugovori sa podizvođačima radova neće biti potpisani ovog meseca. Iako niko od srpskih zvaničnika direktno nije rekao da hoće, čini se da je Srbija za sada izbegla da podlegne sve grubljim pritiscima Brisela. Kupila je još malo vremena.
Evropska komisija Južnom toku počinje, naime, da prilazi sa političkih pozicija dvostrukih standarda. O tome svedoči intervju evropskog komesara za energetiku Gintera Etingera Frankfurter algemajne cajtungu, koji je izjavio da političkog dogovora oko Južnog toka ne može biti sve dok Rusija ne prizna vladu u Kijevu.
Sa druge strane, Rusija i Gasprom kreću se u ograničenom prostoru međunarodnog prava i jasnih principa energetske politike. Zbog toga politika sklanjanja sa vetrometine, koju Beograd vodi, može još da sačeka, ali teško može da potraje.
Evropska komisija u slučaju Južnog toka Rusiju je do sada uslovljavala Trećim energetskim paketom iako je njegova primena izmenjena u slučaju Severnog toka i Transjadranskog gasovoda i premda je zaključivanje sporazuma o Južnom toku počelo pre nego što je na snagu stupio Treći energetski paket EU.
Ispada da Evropska komisija sada počinje samoinicijativno da vodi spoljnu politiku EU na štetu zemalja potpisnica Južnog toka. Brisel počinje da izmešta ovaj projekat iz oblasti energetske bezbednosti Starog kontinenta u arsenal pritisaka na Moskvu. Zanimljivo je da pritom Južni tok osporavaju isključivo zemlje koje sa njim nemaju veze, u prvom redu Velika Britanija, Švedska i neke od antiruski nastrojenih vlada zemalja istočne Evrope.
NAJVIŠE ZAVISI OD BERLINA I BEČA
Zato će biti više nego zanimljivo videti kako će u narednim mesecima igrati Nemačka i Austrija. Ne samo oko Južnog toka nego i u vezi sa krizom u Ukrajini. Nemačka je već korisnik Severnog toka, koji je značajno izuzet iz Trećeg energetskog paketa EU a Austrija jedna od najznačajnijih zemalja u projektu Južnog toka.
Ukoliko Nemačka i Austrija okupe oko sebe kontinentalni deo Evrope i zaštite evropske interese od atlantskih u Ukrajini i u vezi sa Južnim tokom, oslanjanje Aleksandra Vučića na Berlin moglo bi da bude logično i plodonosno. Razume se, pod uslovom da u evrointegracijama Beograd ne ode predaleko u procesu priznavanja lažne albanske države na Kosovu i Metohiji i približavanja NATO paktu.
U tom smislu sam i razumeo poruku Sergeja Lavrova, koji je u Beogradu rekao da se sa poštovanjem odnosi prema pregovorima Srbije i Evropske unije i da polazi od toga da je nedopustivo stvaranje novih linija razdvajanja u Evropi.
Jedinstven je slučaj da jedna strana (Gasprom) u partnerskom poslu nudi sav novac za investiciju i mogućnost otplate srpskog učešća od tranzitne takse. Može li neko da navede ijednu sličnu ponudu zapada Srbiji? Naravno da ne može. Zbog toga srpska reč u ovom poslu od nacionalnog i strategijskog značaja mora biti još čvršća i u službi srpskih, a ne evroatlantskih interesa.
Južni tok nije akvizicija, sumnjiv posao preuzimanja kompanije, ni kredit. To je odlična grinfild investicija, prilika koja se u ovoj formi pruža jednom u sto godina ili ni tada. Uostalom, to je i projekat namenjen generacijama koje dolaze.
Zbog toga srpski političari ne bi trebalo da menjaju stavove i izjave kao Zorana Mihajlović. Ona je posle onolike kampanje protiv Južnog toka na televiziji B-92 krajem prošle godine ipak izjavila da pritisci Evropske komisije na Južni tok ni na koji način neće ugroziti niti prekinuti gradnju ovog gasovoda, a onda je pre koji dan rekla da projekat mora da bude obustavljen. Takva politika nikuda ne vodi. Videćemo kakav će biti hod Beograda posle posete Sergeja Lavrova i ka kakvoj EU.
