ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Eventualni srpski zaokret manje je u rukama političke klase, moguć tek kao delovanje neke spoljne sile društvenog potresa
Mora da se veoma obradovala Zorana Mihajlović kad joj se prošle nedelje pružila prilika da Srbima uhvati muštuluk da od Južnog toka neće biti ništa i kako im vredi da razmisle o alternativnim rešenjima da se ne smrznu ove zime. Istina, nedelju dana pre nego se Sergeju Lavrovu obavezao da će Srbija nastaviti gradnju, Vučić je Zoranu izribao, ali reklo bi se da je to za nju bila ukalkulisana šteta u velikoj radosti, pretpostavljam isto koliko i onomad bes Tome Nikolića pošto su mu pred Putinom otkrili da je sa sobom u Soči poneo ugovor o isporuci ruskog gasa, koji je ona naknadno prepravila.
Ni onda a ni sada Mihajlovićeva nije bila smenjena sa ministarske funkcije, što će reći da ozbiljna sila stoji iza nje i da je Vučić možda dao svoj maksimum kad joj je oduzeo resor energetike i dodelio građevinu. (Kako vidimo, to joj nije mnogo smetalo da nastavi da se bavi energetikom, verovatno iz hobija i ljubavi, hoće to energetika.)
KURSISTI NA ZADATKU
Pitanje je, međutim, kakav neko može da bude stručnjak za energetiku, a da se do te mere i na taj način suprotstavlja Južnom toku, kojim argumentima, kojim motivima? Teško je, naravno, pronaći argumente kojima bismo poduprli tezu kako Južni tok ne donosi Srbiji veliku korist te joj je nepotreban. Milanovićeva to zna, tako da se javno i ne suprotstavlja gradnji, otuda i ona njena recitacija na ruskom na svečanosti početka radova.
Tek, sve to je nimalo ne ometa da Južni tok ruši gde god joj se pruži prilika. Dakle, malo je verovatno da njeno protivljenje ruskom gasovodu može da bude motivisano njenim uverenjem o koristi države i građana, tako da skače verovatnoća mogućnosti kako je taj stav proizvod uticaja nekog od lobija kojima Južni tok kvari političke i druge poslove. E sad, lobiranje protiv Južnog toka je dozvoljeno, ali nisam siguran da je to i za nekog ko je potpredsednik vlade, posebno nekog ko se svojevremeno istakao izjavom da u vladi ima ministara koji ne rade za svoju, već neke druge zemlje.
Zorana Mihajlović, međutim, nije tema ovog teksta, već pitanje koliko zorana mihajlović danas sedi u srpskoj vladi, koliko na mestima važnih administrativaca u državnim kancelarijama, koliko u nezvisnim telima, koliko u medijima? Pretpostavljam mnogo više nego što možemo da pretpostavimo, budući da je reč o strukturi koja je više od dve decenije nastajala na raznim kursevima na Zapadu, posle kojih je nalazila uhlebljenje u državnim kancelarijama, budući da su jedino ti kursevi bili jača preporuka za posao od diplome Megatrenda i preporuke gazda-Miće.
Zato je pitanje, makar teoretsko, šta bi se dogodilo kada bi Vučić, Dačić ili Nikolić, ili sva trojica zajedno, počeli da okreću srpski brod sa pravca koji ih vodi pravo u ledenu santu plave boje sa 12 iscrtanih zvezdica? Da li je, da načas zaboravimo na njihove lične rizike, uopšte moguće okretanje broda, postoje li uopšte komande koje bi im omogućile da upravljaju njime?
Otuda nije bez osnova razmišljanje da bi moglo da se dogodi mnogo toga, ali ništa od onoga što bi moglo da prati njihovu eventualnu želju da brodu daju drugi pravac. Možda bi shvatili da kormilo vrte u prazno, možda bi im neko rekao da je na brodu postavljena bomba, čije razorno dejstvo bi bilo mnogo veće od sudara sa santom. Šta hoću da kažem?
Veliko je pitanje jesu li sudbina zemlje i njeno eventualno okretanje sa razornog atlantističkog pravca u rukama političke klase na vlasti, što, naravno, ne može da im posluži kao opravdanje da nastave istim pravcem dodajući gas. Jer politička klasa, da bi uopšte mogla da dobije dozvolu zapadnih sila da vlada, pristala je na korišćenje lokalne atlantističke baze kursista, a za to vreme sopstvenu bazu gotovo da i nije stvarala, tešeći se, kao i svi njihovi prethodnici, da trenutak konačnog izjašnjavanja, bremenit svim mogućim rizicima, neće doći. Naravno, došao je.
DVA PUTA ZAOKRETA I RIZICI
Ako je nemoguće zaokret izvršiti iznutra na način koji neće ugroziti zemlju, a plašim se da nije (što ne znači da je ijedan pokušaj beskoristan), to onda može da znači kako zaokret zavisi od nekih drugih momenata koji nisu u rukama političke klase. Zaokret – oštriji ili sporiji, svejedno – moguć je dakle snažnim delovanjem neke spoljne sile ili okolnostima koje bi proizveo krupni politički ili društveni potres, kome se Srbija ovako ili onako približava.
Srbija, koja autistično nastavlja u pravcu sante, čak bez ijednog predstavnika u parlamentu koji bi mogao naglas da definiše katastrofu tog puta, postala je tako jedno društvo izolovano od svetskih trendova, imuno i ravnodušno na stvari koje se ozbiljno kuvaju širom globusa. Tako se pokazala prava priroda onih koji su govorili da je evropski put Srbije suprotstavljen njenoj izolaciji na svetskoj sceni. A sagledavanje te prirode nalaže zaključak da su zapravo oni izolovali Srbiju kako ne bi primetila rešenja koja se nude niti krenula za njima.
Za tu izolaciju zemlje najzaslužniji su kadrovi poput Zorane Mihajlović. Njihova brojnost i sposobnost danas ne obezbeđuje Srbiji budućnost, već joj samo nagoveštavaju veličinu žrtve koju će morati da podnese kada se ka toj budućnosti zaputi. Posle Vučićevog odlaska u Berlin i Lavrovljevog dolaska u Beograd, iz koga se, čini se, vratio zadovoljan, taj sudar i ta žrtva kao da postaju neizbežni. I sadržani u prostoj činjenici da je već deceniju i po svakome iz političke klase, kad kog je hteo da učini nešto protiv interesa svoje zemlje, sve to išlo veoma glatko, jednako kao što je nailazilo na otpore kad god bi pokušao da učini nešto za nju.
Proširena verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim 13. juna 2014.
