FRANKO FRAKAZI
Kompanija koja se bavi gasom, oligarhija i beskrupulozna firma za odnose sa javnošću tragove rata vode prema Beloj kući
Duboko sam uveren da je malim brojem reči, koje snažno deluju na emocije, moguće preoblikovati javno mnenje. U Bugarskoj je sve išlo glatko. Sada se moramo potruditi u Odesi. Prvu rečenicu izgovorio je jedan Englez, a drugu pregovarač iz SAD. Za sada nije važno kako se zovu ni koju ulogu imaju u poslu koji se odvija na liniji Odesa, Sofija, London, Vašington i Dnjepropetrovsk.
Ovo je priča o dva tajna sastanka. To je priča o kontroli snabdevanja Evrope gasom. To je priča o agenciji za odnose sa javnošću, koja može da manipuliše međunarodnim informacijama. To je priča o samom srcu svetske moći i o tome kako je ono povezano sa ličnim profitima. To je priča o jednom nacističkom masakru. To je priča o ratu. U toj priči je uklešteno više od 40 miliona golorukih građana. Drugim rečima, ova priča (čini se) objašnjava zašto je u Ukrajini došlo do državnog udara i zašto se tamo vodi građanski rat.
Počnimo sa scenarijem. Najveće zalihe gasa na svetu nalaze se u Rusiji ili u Kazahstanu, zemlji koja je povezana sa Moskvom. Ali nova nalazišta su nedavno otkrivena i u Ukrajini. Rusija je najveći snabdevač Evrope gasom. Do pre nekoliko godina najveći deo gasovoda (i naftovoda) prelazio je preko ukrajinske teritorije. A zatim je došlo do stvaranja energetske autostrade Moskva-Berlin, nazvane Severni tok, na čiji je vrh bio postavljen bivši nemački kancelar Gerhard Šreder. Ali za Kremlj to još nije bilo dovoljno. I eto onda operacije Južni tok, koji ide direktno od Kaspijskog mora do Italije, prelazeći preko Crnog mora.
U dva poteza (Južni i severni tok) omogućena je izgradnja bajpasa i zaobilaženje Ukrajine, kojima se garantuje dovođenje u zavisnost od Rusije velikog dela evropske ekonomije, što podrazumeva i izvlačenje većeg dela Evrope iz kontrole Vašingtona. Istovremeno, Rusija potpisuje sve čvršće dogovore sa Kinom, stvarajući tako kompaktan i moćan blok protiv SAD.
PROMENA SCENARIJA
U međuvremenu se događaju neke stvari koje menjaju ovaj scenario, i on danas izgleda ovako: izgradnja gasovoda Južni tok je blokirana ne zna se do kada; a američki predsednik Barak Obama vrši pritisak na Evropu da bi pristala da se snabdeva (iako se čini da to nije moguće) gasom sa američkog kontinenta. Osim toga, ukrajinski koridor opet dobija stratešku važnost, osim što više nije pod ruskom kontrolom. Na kraju, najveća kompanija koja je vlasnik nalazišta gasa raštrkanih po Ukrajini čvrsto je u rukama SAD.
Pređimo sad na protagoniste ove priče. Oligarh Igor Kolomojski postao je početkom marta gubernator regiona Dnjepropetrovsk. Njegov kolega na istoj funkciji u Odesi, koga smatraju čovekom Kolomojskog, je Igor Mače. Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine je Andrej Parubij, koji je istovremeno osnivač nacističke partije Svoboda. Nacista Dmitro Jarošje na čelu partije Desni sektor, koja je vojno angažovana u gušenju pobuna na Istoku.
Državni podsekretar SAD Viktorija Nuland zadužena je za spoljnu politiku SAD u Evropi, posebno za bivše sovjetske republike. Državni sekretar je Džon Keri, a Hanter Bajden je sin potpredsednika SAD Džoa Bajdena. Devon Arčer je sin nosioca najveće izborne podrške Keriju i najbolji prijatelj njegovog posinka Kristofera Hajnca. Senator SAD je Džon Mekejn. Tim Bel je osnivač i član nadzornog odbora britanske kompanije za komunikacije Bel-Potinger.
Odmah posle pobede pobunjenika na Majdanu i njihovog preuzimanja vlasti u Kijevu, kralj čelika, kralj medija i kralj vojne industrije Kolomojski imenovan je za gubernatora najbogatije i najgušće naseljene oblasti zemlje, koja ima još jednu karakteristiku: u njoj najvećim delom živi rusofono stanovništvo, koje se otvoreno neprijateljski odnosi prema državnom udaru u Kijevu.
Osim bogatstva i moći nad medijima, Kolomojski igra na još jednu kartu: on je u odličnim odnosima sa ekstremnom desnicom, tako da je, čim je preuzeo dužnost, mogao da formira bataljon Dnjepar, pravi pravcati odred smrti po nacističkom uzoru sa zadatkom da likvidira protivnika nove vlasti. Uostalom, Kolomojski je bio glavni finansijer puča na Majdanu.
SOFIJA I ODESA
U martu se događaju i druge stvari. Krim ulazi u ruski poredak; najveće ukrajinsko preduzeće (Burisma) imenuje za člana nadzornog odbora Hantera Bajdena. Prvi događaj znači da Ukrajina više nema pristup u dve od tri glavne morske luke, čime Odesa postaje jedini izlaz na more cele zemlje. Drugu vest trebalo bi shvatiti u širem kontekstu.
Prema The Business Time, Ukrajina je prošlih meseci potpisala niz ugovora sa dva kolosa iz SAD – Ševronom i Ekson Mobajlom. Oni će biti novi gazde gasa u toj zemlji. Zatim tu je i Burisma, njihov ukrajinski partner, potpuno u stranom vlasništvu. Sedište tog preduzeća je na Kipru a tri ključna mesta u njemu zauzimaju sin potpredsednika SAD Džoa Bajdena, sin najvećeg finansijera Džona Kerija, a tu je i bivši poljski predsednik Aleksander Kvašnjevski. Najveći ukrajinski deoničar, nije potrebno naglašavati, je, naravno, Igor Kolomojski. To je preduzeće je Wall Street Journal definisao kao „zločinačku organizaciju političkog kova”.
Posedujući Krim, Rusija sebi može da dozvoli da se uputi severnije ka dubljim vodama, i da napravi jeftiniji i bezbedniji naftovod i gasovod. Ali između Krima i Bugarske cevi idu delom mora upravo ispred Odese. A Odesa je većinom rusofonski grad, u kome su simpatije za novu vlast više nego nikakve.
Sledeći potez opisao je The Guardian: „U aprilu su senator Džon Mekejn i državni podsekretar Viktorija Nuland odleteli u Sofiju, gde su se sreli sa predsednikom Rozenom Plevnelijevom. Pre nago što su se na povratku popeli u avion, sa Mekejnovog mobilnog telefona otišla je sledeća SMS poruka. „U Bugarskoj je sve išlo glatko. Sad se moramo potruditi u Odesi”. Na šta se odnosila poruka američkog senatora? Za koji dan Bugarska je nagovestila nameru da do daljnjeg zaustavi radove na Južnom toku”. A šta je sa Odesom?
Deutsche Welt je otkrio: „Krajem aprila Nulandova i Mekejn su ko zna koji put doputovali u Ukrajinu. Ovaj put su se zaustavili jedino u Odesi. U sedištu gubernije održavala se sednica. Na njoj su bila prisutna dva američka ministra, gubernator Dnjepropetrovska Kolomojski i gubernator Odese Igor Mače, sekretar za nacionalnu bezbednost Andrej Parubij i vođa partije Desni sektor Dmitro Jaroš.”
Prisustvo Mekejna i Nulandove nije slučajno, ne zbog službenih funkcija, nego po tome šta oni predstavljaju. Kako je to već otkriveno, on se krije iza 22 revolucije koje su se od 2000. godine do danas, jedna za drugom, dogodile u svetu (neke pritom nisu bile uspešne). Ona je bila šef CIA u Sovjetskom Savezu i između ostalog mozak državnog udara u Moskvi 1991. godine, koji je doveo do kraja Sovjetskog Saveza.
O čemu su razgovarali ne zna se. Ali je poznato da je nekoliko dana posle toga u Odesi došlo do pokolja, u kome je od ruke nacističkih letećih odreda izgubilo živote oko 300 ljudi. U taj pokolj, kako je dokumentovano, direktno su bili umešani Parubij, Jaroš, Mače i Kolomojski. Od tog dana Odesa je čvrsto u rukama centralne vlade, u tolikoj meri da ju je sredinom maja posetio glavom Keri, potom čak i Bajden stariji, dok su oko luke počinjali radovi za postavljanje ukrajinskog gasnog terminala.
Tu još nije kraj. Najveća i najbogatija ležišta ukrajinskog gasa su u istočnim oblastima zemlje. Baš u onim koje kontrolišu separatisti. I tako se događa da prvo vlada a potom i novoizabrani predsednik počinju besomučnu ofanzivu protiv buntovnih pokrajina. Tu ofanzivu podržava i pomaže (prema mnogim svedočenjima međunarodnih izveštača) bataljon Dnjepar. „Ofanziva koja se isuviše očigledno podudara sa interesima Burisme“, piše Wall Street Journal.
BRITANSKI KREATOR STVARNOSTI
Sve bi to bilo nemoguće bez jednog od protagonista naše priče – Timotija Bela. Taj Englez od 73 godine se od 1959. bavi publicitetom i komunikacijama. „Njegova mreža veza je silno jaka i rasprostranjena po celom svetu. Bel-Potinger je sjajna multinacionalna kompanija. Godinama deluje u tišini, vršeći uticaj na živote miliona ljudi”, rekao je o njemu glavni konkurent na polju komunikacija i lobiranja Ujedinjenog Kraljevstva Mark Borkovski. „Njegove ideje o etici i o moralu veoma se razlikuju od uobičajenih. Oduvek se hvalio da je odvratni manipulator medijima i, još češće, autor pravih pravcatih prevara na štetu javnog mnenja“, pisao je Daily Telegraph.
Savremene kompanije poput Bel-Potinger ne bave se reklamama ili time da nekome organizuju kancelariju za komunicikaciju sa medijima. Njihov zadatak je da stvaraju informacije, da preoblikuju javno mnenje o nekome ili o nečemu, da promovišju ratove, da omogućuju velikim multinacionalnim kompanijama da zagađuju ili eksploatišu sirovine neke zemlje, postižući blagonaklon stav stanovništva.
Verojatno bez agencija za odnose sa javnošću ne bi bilo Zalivskog rata niti bi ratovi u Jugoslaviji krenuli onim tokom kojim su krenuli, mnoge od navodnih revolucija ne bi imale uspeha, mnogo diktatora ne bi više bilo na vlasti, multinacionalne kompanije i velike banke imale bi mnogo manje moći. „Moje je duboko uverenje da se malim brojem reči, koje jako deluju na emocije, mogu preoblikovati uverenja javnog mnenja”, izjavio je Tim Bel.
Bel-Potinger vodila je izborne kampanje za Margaret Tačer a potom je radila za sve njene vlade. Imala je za mušterije korumpiranog predsednika Borisa Jeljcina, ženu sirijskog predsjednika Asada, diktatorske vlade Uzbekistana i Belorusije, Zimbabvea, radila je za egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka i za čileanskog generala Augusta Pinočea, za marionetsku vladu instaliranu u Iraku za vreme Bušove administracije, za ruskog oligarha Borisa Berezovskog, za ratnu industriju različitih zemalja. Pomagala je Blerovoj vladi za vreme Drugog iračkog rata, sprečila je uspeh revolucije u Bahreinu 2011, pomogla je da se prekriju zaboravom neke katastrofe prirodne okoline, koje je izazvala holandska multinacionalna kompanija Trafigura, branila je vladu Šri Lanke od optužbi za pokolje civilnog stanovništva, branila je izdavačku grupu Ruperta Merodoka od skandala izazvanog prisluškivanjem. „Nikad nisam radio za levičarske institucije ili za neku levu vladu”, objasnio je ponosno Bel.
Godine 2012. Bel-Potinger potpisala je nove ugovore presudne za našu priču – sa Burismom i sa Kolomojskim. Prema onome što tvrdi Guardian, „kompanija je pokazala veliku brigu za praćenje pobune na trgu Majdan kao i za sve ostale faze ukrajinske krize“.
Nikad u Evropi nije bilo takve jednodušnosti u informisanju kao o događajima u Ukrajini. Čak je i pokolj u Odesi prošao u tišini, a građanski rat se smatra za „rat protiv terorista”.
Prevela JASNA TKALEC
