KATEDARSKI ŠEFOVI I NjIHOVO ČEDO

MILO LOMPAR Srpsko stanovište nema potrebu da uklanja svest o hrvatskoj komponenti u pojedinim...


MILO LOMPAR

Srpsko stanovište nema potrebu da uklanja svest o hrvatskoj komponenti u pojedinim slojevima srpske kulture

Ima teških vikenda u čovekovom životu: praznina vremena koje je odjednom lišeno sadržaja i osećaj samoće koji pojačavaju – kako je pisao Danilo Kiš – cetinjske kiše. Ima i veselih vikenda u čovekovom sećanju: neki dvokorak sa promenom pravca i polaganjem lopte s druge strane obruča podseti nas na sadržajem ispunjeno i zauvek otišlo vreme beogradskog košarkaškog asfalta. Poneki vikend – naročito kako starimo – zna da bude traumatičan, poput nedavnog vikenda za mene. Jer, pretrpeo sam dva tektonska udara: u petak me je – u Pečatu od 30. maja 2014. godine– dezavuisala Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, da bi me u subotu – 31. maja 2014. godine – poslovično opatrnuo Politikin denuncijant. Ne mogu da procenim koji mi je prekor teže pao: ozbiljna dikcija onakvih šefova Katedre ili znanstvenički podsmeh Politike. Ima li između ovih činova nekakvog dosluha?

U katedarskom demantiju ima sitnih no značajnih nepreciznosti. Tako piše da je „na sednici održanoj 17. oktobra 2008. godine, jednoglasno… usvojena nova i konačna odluka“ kojom je uklonjeno ime južnoslovenskih književnosti iz naziva nastavne grupe. Ovakva stilizacija sugeriše kako prethodna odluka, od 15. oktobra 2008. godine, kojom su južnoslovenske književnosti – posle petnaest godina – vraćene u ime nastavne grupe, nije bila nova i konačna. Ta sugestija nije istinita. I odluka od 15. oktobra 2008. godine bila je konačna i jednoglasna. Da nije usledila moja intervencija, ona bi takvom i ostala. Zašto šefovi Katedre kriju da su donete dve konačne i jednoglasne odluke? Zato što ta činjenica pokazuje da nijedna odluka nikada nije konačna u njihovoj svesti, savesti i uverenju, već je svaka podložna promeni u skladu sa okolnostima.

kulajankovicstojana02

Premda ne donosi nijednu novu činjenicu – kako je obzirno primećeno u redakcijskoj napomeni Pečata – katedarski demanti služi kao osnova Politikinom nastojanju da me svrsta u oriđinale „kojima se ’bauk’ jugoslovenskog imena još priviđa i tamo gde ga odavno nema“. Ovo je pomalo sažaljiva i svakako podsmešljiva aluzija na moj lapsus memoriae koji ispravlja i katedarski demanti. Ima neke Schadenfreude u mom svrstavanju u oriđinale. Jer, to je popularna no nastrana ličnost primorskih gradova: neka vrsta gradske lude koja deluje kao stalni ukras gradskih zidina za kišnih i jesenskih dana, ali i kao podstrek turističkom ljubopitstvu u toplim letnjim mesecima.

No, istovremeno sam – zajedno sa desnima i levima, tradicionalistima i postmodernistima, narodnjački i građanski orijentisanima – postao neko ko delo Vladana Desnice smatra „vlastitom baštinom“. Tako smo – posle antisemitizma predsednika žirija nagrade Nikola Milošević, knjige Nebojše Vasovića, upotrebe Tomasa Bernharda – stigli do Vladana Desnice: koliko treba promeniti tema da bi Politika makar negde bila u pravu?

Ne mislim pri tom na uobičajenu nepouzdanost citata u tekstovima Politikinog denuncijanta. On je – uvek je korisno da se setimo – prilikom navođenja Vasovićevog teksta uklonio rečenicu koja pominje Rusa kao junaka Romana o Londonu. Sada, pak, naglašava: „Čovečanstvo je već dovoljno odraslo da bi mu trebalo fabulirati – samosvesno poručuje Vladan Desnica u svom proslavljenom romanu o delikatnom umetniku Galebu, ciljajući na davnašnju ljudsku potrebu za velikim rečima i umirujućim bajkovitim pričama.“ No, da bi bila „smotreno pročitana“, Desničina misao treba da se navede u celini. Ne piše, naime, u Proljećima Ivana Galeba samo kako je čovečanstvo „dovoljno odraslo“ nego i kako se „dovoljno prozlilo“. Odakle ova potreba da se sakrije zlo na koje Desnica ukazuje? Da li je na delu neki predumišljaj ili lična, odviše lična neugodnost pred piščevom mišlju o zlu?

No, Politikino svrstavanje oriđinala uz sve ostale može stvoriti sugestiju kako sa njenim denuncijantom delim – makar u slučaju Vladana Desnice – srodno poimanje vlastite baštine. Takvu mogućnost moram odlučno opovrgnuti. Zašto? Dok u svojim studijama bez bilo kakvog dvoumljenja situira Isidoru Sekulić, Disa, Crnjanskog, Daviča, Drainca u srpsku književnost, dotle u tekstovima o Vladanu Desnici – poput analize odnosa između Marinkovića i Desnice ili analize romana Zimsko ljetovanje – on ne daje nikakve napomene o srpskom piscu nego stvari posmatra u horizontu „jugoslovenskih književnosti“. U tome nema ničeg spornog.

Ali, zašto sada i odjednom, u kratkom novinskom tekstu, koji je samo „kratak osvrt“, dolazi do učestalog pominjanja piščeve srpske pripadnosti: „ne bivajući pri tom ipak ništa manje srpskim piscem“, „znameniti Srbin iz Hrvatske“, „zbog autorovog srpskog roda“, „porekla što vodi do legendarnog Stojana Jankovića“. Čemu ovolika učestalost? Pitanje je umesno, jer – u ovakvim stvarima – čovek je dosledan ili nije ništa.

kulajankovicstojana03

Politika kaže kako je Desnica „sebe smatrao i jugoslovenskim piscem, ne bivajući pri tom ipak ništa manje srpskim piscem“. Ovaj iskaz je – na karakteristično kalkulantski način – nedovoljno tačan. Jer, Desnica je precizan: „Kada sam rekao da se smatram jugoslavenskim piscem, time sam mislio: u isti mah i hrvatskim i srpskim.“ Zašto, dakle, nema pominjanja hrvatskog imena uz Vladana Desnicu u novinskom tekstu Politikinog denuncijanta? Zar je potrebno da se činjenica njegove književne nacionalnosti krije u Politici? Zar je moguće da je Politika podlegla sablazni srpskog nacionalizma?

Napomena da Desnica „figurira kao istaknuto ime u domaćim školskim i univerzitetskim programima“ omogućava nam da se zapitamo: kako je u njima nekad figurirao? Bilo je neko vreme u kojem je postojala Katedra za jugoslovenske književnosti, pa su njene nastavne grupe omogućavale zvanje profesora jugoslovenske književnosti. U tom vremenu se – kako piše NIN od 22. oktobra 1993. godine – „diploma iz srpske književnosti… nije … mogla steći nigde, pa ni u Beogradu.“ Tada Vladan Desnica nije proučavan u okviru predmeta srpska književnost nego samo u okviru predmeta hrvatska književnost. Tako je moj naraštaj učio.

Kao asistent za hrvatsku književnost, Politikin denuncijant nije se tome protivio. On je, štaviše, bio protiv mog dvočlanog predloga iz novembra 1991. godine. Predlagao sam da se politička esejistika Miroslava Krleže isključi iz nastavnog programa, jer je Krleža bio jedini pisac čiji su politički eseji postojali u ukupnom nastavnom programu ili da se uključe u program politički tekstovi Dučića, Crnjanskog i Slobodana Jovanovića. Predlog koji sam podneo – kao asistent-pripravnik – svakako da je odbijen. Nije meni prvi put da se ne slažem sa katedarskom većinom, niti sam čekao zvanje redovnog profesora da to i pokažem: kao što su mi potonji događaji svagda davali za pravo. Politikin denuncijant, taj katedarski štićenik za sva vremena, bio je – 1993. godine – i protiv odluke da se promeni ime nastavne grupe jugoslovenske književnosti: otud sledi da nije bio za odluku kojom se vraća ime srpske književnosti.Takvi su bili naši univerziteti.

Odakle odjednom ovakav tekst u Politici?Zar on ne deluje kao iskupljivanje neke rđave savesti? Jer, Politikin denuncijant počinje da prećutkuje činjenicu o Desničinom samoodređenju i kao hrvatskog pisca. To je potez koji odslikava ne samo naučnu nego i opštu nesolidnost. Jer, time se obezvređuje naša profesija, kao što se daje loš primer studentima, dovodi se javnost u zabunu, da bi se postigli kratkoročni ciljevi. Šta je tome suprotno?

U mojoj knjizi Duh samoporicanja pronalazimo sve činjenice od značaja za Desničinu književnu nacionalnost, uključiv i njegovo samoodređenje i kao hrvatskog pisca, prepoznajemo karakteristična mesta promene hrvatske javne svesti, kao što možemo videti kako tvrdim da bi Vladan Desnica možda mogao biti shvaćen kao jedan od onih pisaca koji predstavljaju sasvim posebne slučajeve – kakvi postoje i u egzaktnim naukama. Otud se – u slučaju pisca Proljeća Ivana Galeba – saglašavam sa ocenom Stanka Lasića iz 1987. godine, koji kaže kako „srpski književnik može biti srpski književnik i hrvatski književnik, tj. kretati se unutar dvostruke pripadnosti“: „umjesto identiteta on je izabrao dualitet kao svoju strukturu“. Sve se to nalazi u mojoj knjizi.

I šta sad? Pokazuje se da – za razliku od Politikinog denuncijanta i samog Stanka Lasića u godinama posle raspada titoističke Jugoslavije – srpsko stanovište, koje neodstupno zagovaram u Duhu samoporicanja, nema nikakvih potreba da manipuliše književnoistorijskim činjenicama, da zaobilazi istinu, jer njemu ne smeta postojanje graničnog pisca koji – poput Vladana Desnice – pripada i srpskoj i hrvatskoj književnosti: kao što takvo granično područje predstavlja i dubrovačka književnost. Otud ne mogu prihvatiti da delim isto osećanje vlastite baštine sa Politikinim denuncijantom.

Kao što je Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima donela 15. oktobra 2008. godine jednoglasnu i konačnu odluku da unese južnoslovenske književnosti u ime nastavne grupe, tako je njen štićenik pisao čitave studije o Vladanu Desnici, pažljivo izbegavajući da ga imenuje kao srpskog pisca. Kao što je Katedra 17. oktobra 2008. godine – posle moje intervencije – donela novu i konačnu odluku, tako Politika – posle polemike sa mnom – donosi kratki tekst o Vladanu Desnici: taj tekst je svakako pretrpan odrednicom srpski i u njemu je potpuno odsutno određenje hrvatskog pisca uz ime Vladana Desnice. To je za svaku osudu. Jer, sâm pisac je u svom književnom liku imenovao i hrvatsko svojstvo. Kao što, dakle, Katedra nedosledno menja ime svoje nastavne grupe, tako njen večiti štićenik nedosledno izostavlja hrvatsko svojstvo Desničine književne nacionalnosti. Stvari se odvijaju u skladu sa prilikama: kako kad, kako kome, kilo za kilo, kraljevstvo za konja, gusle za gitaru.

Oni koji – poput mene – neodstupno zagovaraju srpsko stanovište u našoj javnoj svesti nemaju, pak, nikakvih potreba da krivotvore književnoistorijske činjenice ili da uklanjaju svest o hrvatskoj komponenti u pojedinim slojevima srpske kulture. Oni su, štaviše, spremni da priznaju sopstveni lapsus memoriae i da javno upute izvinjenje zbog njegovih mogućih posledica. Otud je bilo sasvim dovoljno i sasvim razumno da je Politika – kad je već započela polemiku – objavila i jedno drukčije mišljenje o knjizi Nebojše Vasovića ili da je njen denuncijant smogao snage da jednostavno kaže kako se njegov duh sapleo u času kada je posegao za antisemitskom kontekstualizacijom predsednika žirija nagrade Nikola Milošević. Tada ne bi bilo ove višenedeljne razmene komplimenata, jer je moje zagovaranje srpskog stanovišta ispunjeno idejom pasivnog otpora, demokratije, tolerancije i humanosti. Ovako je sve ispalo – i može se nastaviti – kao po Molijeru: ti si to tražio, Žorž Danden!

Ne čini mi se da je najprikladniji oblik akademskog ponašanja kada Katedra ostane nema pred neistinitom optužbom da je jedan od njenih članova u svom javnom radu – kao predsednik žirija ugledne nagrade – nadahnut antisemitizmom, dok je spremna da hitro demantuje ono što je već demantovano. Uzgred, reč demanti u srpskom jeziku piše se u akuzativu jednine bez J, ali je u pismu katedarskih šefova napisano – demantiJ. Nije dobro što se dogodilo tako nešto, pošto je u toku proces akreditacije, kao i redovni upis studenata, pa bi se – uprkos ozbiljnoj dikciji katedarskog demantija – moglo stvoriti mišljenje da katedarski šefovi imaju problema sa rečima stranog porekla.

Ima nečeg privlačnog u ideji o oriđinalu: u podsmehu koji odjekuje gradskim trgom, ne smeta mi poistovećivanje sa njim. Jer, ludost – u duboko poremećenoj statici jednog vremena – postaje viši oblik mudrosti: kao da je razlika između ludih i normalnih u tome što su ludi brojniji, pa su se proglasili normalnima. Ispunjene mnogim nastranostima, lude ipak otkrivaju da je neophodno imati karakter da bi čovek postao oriđinal. Zašto? Zato što je karakter – kako je učio Heraklit – čovekova sudbina. Otud spremno prihvatam svu pogrdnost samog imenovanja, iako sam svestan da ono predstavlja tek slabašan izum jednog slabašnog ljudskog karaktera.

Pečat

Kultura
Pratite nas na YouTube-u