VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Zašto pokušaj nadbiskupa da u drugi plan stavi istoriju, a u prvi filozofsko-teološki dijalog ne može izdržati proveru Evanđelja
Na naslovnoj strani Politike, dan posle praznika obretenja moštiju Svetog Justina Ćelijskog (onog što je rekao da su tri najveća pada u istoriji čoveka pad Adamov – otpadanje od Boga, pad Judin – izdaja Boga, i pad papin – proglašavanje sebe za Boga) pojavio se intervju sa nadbiskupom beogradskim Stanislavom Hočevarom, koji je posle naslovne dobio i celu sedmu stranu u najstarijim dnevnom listu na Balkanu.
U isti mah, velika svečanost u manastiru Ćelije, gde se okupilo preko pet hiljada ljudi, među kojima je bilo episkopa, sveštenika i vernika iz Ruske, Grčke, Rumunske i drugih pomesnih crkava (jer otac Justin je svepravoslavni ispovednik vere), u Politici je dobila četvrtinu strane (pete ili šesnaeste, zavisi od izdanja) sa kratkim odlomkom iz besede patrijarha Irineja.
Mogli bismo tim povodom da parafraziramo Nušićevu pesmu Dva raba i da kažemo da su u našem novinarstvu prilike „take” da biskupe uzdižu, a minorizuju pravoslavne junake.
Ipak, da pročitamo razgovor sa monsinjorom Hočevarom.
ŠTA NAM PORUČUJE NADBISKUP?
Nadbiskup Hočevar je na početku intervjua govorio o humanitarnoj pomoći koju rimokatolički Karitas donosi onima što su u Srbiji postradali od poplava. I to je lepo: pomoć unesrećenima je nešto što se može pozdraviti. Solidarnost je osnovna ljudska osobina. Međutim, humanitarna delatnost Karitasa je samo uvod u prave teme.
A to su, zna se, teme ekumenističke. Nadbiskup Hočevar ushićeno govori o Ekumenskoj deklaraciji, koju su početkom juna potpisali u Jerusalimu papa Franjo i carigradski patrijarh Vartolomej i koja vodi daljem zbližavanju Istoka i Zapada. (Zaboravlja do pomene „znakoviti” požar koji je pogodio crkvu Rođenja Hristovog u Vitlejemu posle papine posete). Nadbiskup je ukazao i na put kojim treba ići ka jedinstvu (to bi se latinski zvalo „unija”, zar ne?) Put je jednostavan: „Ne smatram da istorija nije važna, već da ne smemo u postizanju naših crkvenih teoloških pitanja mešati istoriju i teologiju. (…) Ni jedna ni druga strana ne sme ništa zataškavati, ali ne možemo ni autoritativno govoriti dok se ne prouči baš sve. Ali, na crkvu kao crkvu moramo gledati teološkim vidicima. Odnose među crkvama moramo posmatrati sa filozofsko-teološkog gledišta. Ne možemo, kada govorimo o odnosima Pravoslavne i Katoličke crkve, uvek na prvom mestu pominjati neke istorijske događaje i njima podređivati teološku stvarnost. Reč je o spajanju ljudi”. S tim u vezi je i slučaj Alojzija Stepinca, koji uskoro treba da bude proglašen za sveca: „U zvaničnim razgovorima niko od zvaničnika SPC nije spominjao kardinala Stepinca, ali nezvanično smo o tome često razgovarali. Ovo pitanje je u javnosti vrlo aktuelno. (…) Mislim da nije dobro, kada je reč o crkvi, govoriti o tome po hodnicima. Barem hrišćanske crkve imaju vrlo jasnu piramidu odgovornih i treba uspostaviti dijalog. S naše strane, bilo Katoličke crkve u Srbiji, bilo apostolske nuncijature, postoji apsolutna spremnost za dijalog”.
Onda nam je nadbiskup Hočevar pričao o tome kako svi treba da se evropeizujemo i uđemo u Evropu, pa kako treba da doprinesemo zajedništvu Istoka i Zapada: „Recimo, na Zapadu je uvek pred očima univerzalna crkva, a rimski papa je samo prvi u tom mnoštvu lokalnih crkava, dok se na Istoku razvio drugačiji sistem autokefalnih Crkava i uvek je jače naglašena lokalna crkva koja se tokom istorije previše identifikovala s jednim narodom. To je s jedne strane dobro, ali i opasno. Na Zapadu crkva može da bude previše univerzalna i da se premalo ukoreni u jedan narod, a na Istoku je opasnost da dođe do prevelikog prožimanja nacionalnosti i hrišćanstva, koje je uvek univerzalno.” I sad, po Hočevaru, Srbija između Istoka i Zapada, sa znanjem da su „politički očevi EU svi katolici”, treba da doprinese da se u EU više čuje glas istočnih crkava.
Nadbiskup najavljuje dolazak ministra spoljnih poslova Vatikana u Beograd posle jedanaest godina, jer je „Srbija na novom putu i treba zajedno sagledati te perspektive Srbije za budućnost”, pri čemu papa i dalje ne priznaje nezavisno Kosovo. Na Kosovu ima tri posto rimokatolika albanske nacionalosti, ali mnogi Arbanasi bi želeli da „kulturološki” budu bliski Rimu, pri čemu je Ibrahim Rugova, veli beogradski nadbiskup, „hteo da u srcu bude katolik”.
Ministar spoljnih poslova Vatikana neće pričati o papinom dolasku u Beograd, ali, poučno nas obaveštava monsinjor Hočevar, vlasti u Srbiji treba da znaju da nas je istorija do sada veoma opterećivala i da još nismo razgovarali o suštinskom – o potrebi dijaloga između države, većinske Pravoslavne crkve i manjinskih verskih zajednica. Cilj ovoga je „dijalog sa Svetom stolicom”, koji će „pomoći svima – i Pravoslavnoj crkvi i državi, kao i nama, kao manjinskoj crkvi. Dok papa ne dođe u Srbiju, naši katolici se smatraju robovima, jer ostali mogu da pozdrave u svojoj zemlji svog poglavara, a katolici ne mogu”.
Teze nadbiskupove su veoma zanimljive, pa im treba pažljivo pristupiti. Krenućemo, dakle, redom. Pre svega, o istoriji.
IZ ISTORIJE ODNOSA: SREDNjI VEK
Pokušaj nadbiskupa Hočevara da se od ledenih vetrova istorije skloni u zavetrinu filozofsko-teološkog dijaloga (onakvog kakav vole i papski teolozi i njihovu učenici na Istoku, poput Jovana Zizjulasa) ne može da izdrži ozbiljnu proveru Evanđelja. Jer, kako je naglašavao otac Georgije Florovski, pravoslavni pogled na svet znači poverenje u istoriju, u kojoj se vaplotio radi nas ljudi i radi našeg spasenja Gospod Isus Hristos. U istoriji zru plodovi hrišćanstva. Gospod nas je naučio da se drvo poznaje po plodovima, kao i svačija vera po delima. Lepe priče su jedno, a plodovi vere nešto sasvim drugo. Ako je papizam istinsko hrišćanstvo, onda njegovi plodovi u istoriji moraju biti svetli i blagodatni. Zato je veoma bitno da se zagledamo u odnose papa i njihovih sledbenika prema Srbima, i to kroz vekove.
U istoriji Srbi nikad ništa dobro nisu videli od Rima. Još 1199, kad je Inocencije Treći saznao da mu srbski ban Kulin u Bosni nije odan, pisao je ugarskom kralju Emeriku da navede Kulina da se odrekne „jeresi”, a, ako ne bude pristao, da upadne u Bosnu i protera Kulina i sve koji Rim ne priznaju. Godine 1221. papa poziva na krstaški rat protiv Srba u Bosni, da bi 1235. Bosnu predao mađarskom hercogu Kolomanu, sinu Andrijinom, i dominikancima – inkvizitorima, koji su dobili ovlaštenja da ubijaju sve koji odbiju papin zagrljaj.
Ban Ninoslav i Srbi ubili su nekoliko inkvizitora misionara, da bi Koloman upao u Zapadnu Bosnu i, prema izrazima pape Grgura Devetog (1238), „uništio jeretičke napasti i doveo Bosnu na svetlost katoličke čistoće”. Pošto je proteran iz Bosne, katolički biskup se nastanio u Đakovu, odakle ga je 1246. papa pozvao da istupi u rat protiv bosanski Srba – „jeretika”. Godine 1247. papa je izjavio da nema nikakve nade „da će se ta zemlja od svoje volje obratiti katoličkoj veri”, i da je jedina nada u mađarske križare. Ugarski kralj Lajoš i ostrogonski nadbiskup Nikola krenuli su u križarski rat protiv Tvrtka Prvog 1363, ali su ih Srbi iz Bosne do nogu potukli i isterali. Kralj Sigismund, veran rimskoj mržnji, 1408. upada u Bosnu i ubija, pljačka i kolje – ali Srbi i dalje ostaju verni Hristu, a ne potčinjavaju se papi. Bosanski kralj Tomaš, pred propast svoje države, kaže dominikancu Nikoli Barbuđiju (1459), da je „većina njegovih Bosanaca protivna katoličanstvu i više voli Turke nego katoličke sile”. Narodna pesma iz tog doba kaže da je Tomaš, zato što je postao papista da bi sačuvao vlast, „svoj braći svojoj omrznuo / i golubu, na jelovoj grani”.
I u Srbiji je sve bilo jasno – Sveti Sava je odvojio srbstvo od Rima, čiji su križari vladali Vizantijom. Tražeći autokefaliju za svoju crkvu od patrijarha carigradskog 1219. godine u maloazijskoj Nikeji, gde su se nalazili ostaci Vizantijskog carstva, on je državu Nemanjića zauvek opredelio. Kako je govorio vladika budimski Danilo, iz Evrope je već tada dopirao smrad inkvizitorskih lomača, i Sv. Sava je hteo da spase svoj narod od pada u jeres koja potpaljuje lomače.
Godine 1319. papa Ivan Dvadeset Drugi obratio se Filipu Tarenskom, nosiocu titule carigradskog vladara, sa željom da se protiv kralja Milutina pokrene krstaški rat – jer je on „nevernik”, „šizmatik” i „neprijatelj Rimske crkve”, a 1320, posle ratnih uspeha Ugara u borbi protiv Srba, papa je pozivao Nemce, Poljake i Čehe da se udruže sa Mađarima kako bi se „šizmatička” Srbija pokorila.
Rimokatolici su, ipak, uprkos delima „namjesnika Kristovog na zemlji”, u Srbiji imali punu slobodu veroispovedanja, pa i pravo na svoje hramove. Dubrovčani i Sasi su se slobodno molili Bogu na svoj način usred pravoslavne Srbije. (Ali i kralj Milutin i car Dušan svojim zakonikom strogo su sprečavali prevođenje Srba u rimokatolicizam.) Papisti, sa svoje strane, nisu bili tako tolerantni: ugarski kralj Lajoš je 1306. naredio krašovskom županu da pohapsi sve pravoslavne sveštenike sa ženama i decom, a da na njihova mesta dovede župnike kako bi svi „šizmatici” bili pokatoličeni. Lajoš je 1356. godine, 4. juna, u Zagrebu objavio rat „protiv šizmatičkih i nevernih Srba da bi ih povratio majci crkvi”, što je papa Inocencije Četvrti radosno pozdravio. Čak i kad je Lajoš promenio plan i udario na Veneciju, papa ga bodri da ne zaboravi rat protiv Srbije, pa Mađari 1358. osvajaju Mačvu i Beograd, primoravajući pravoslavne sveštenike da priznaju papu.
Zbog toga su Srbi dobro znali ko su papisti. Dok je Jovan Sedmi Paleolog potčinio Vizantiju papi (Florentinska unija), despot Đurađ Branković franjevcu Ivanu Kapistranu, koji ga ubeđuje da primi rimokatolicizam, kaže „da je on veru svojih otaca svagda čuvao i poštovao do svoje duboke starosti, pa su ga njegovi podanici smatrali za mudrog, mada nesrećnog, vladara, a, kad bi pred smrt promenio veru, smatrali bi ga za poludelog starca”.
SRBI U DOBA ROPSTVA
Papisti su Srbe kinjili i u doba turske vlasti. Godine 1577. osnovali su jezuiti Colegium graeco-ruthenicum i Colegium illiricum, čiji je cilj bio obuka misionara za rad među Grcima, Rusima, Bugarima i Srbima. Papa Grgur osniva Congregatio de propaganda fide, čiji je cilj bio „da spasava narode koji su zabludeli zbog neznanja ili smrtnosnog greha, te su preobrazili svoju ljudsku prirodu u životinjsku”. Među „životinjama”, kojima treba propovedati, našli su se i Srbi. Pape su obećavale pomoć Srbima u ratu za oslobođenje od Turaka samo pod uslovom da se pokatoliče. Naš narod, svagda slobodoljubiv, bio je spreman na vojni savez sa Zapadom, ali da mu se u veru ne dira. Patrijarh Jovan (Kantul) je 1608. sa vojskom obećao svaku saradnju, ali „u naše strane nikako nećemo ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrišćanski obraćao na zakon rimski zašto otle bi moglo biti velika skandala među narod”.
Između 1530. i 1540. godine iz Srbije i Bosne preko 3,000 Srba, bežeći ispred Turaka, stiže u Gorski Kotar i Belu Krajinu, na prostor između srpskih manastira Gomirja, Marče i Lepavine. Marču je 1578. osnovao srpski mitropolit dabrobosanski Gavrilo (Avramović), kod Ivangrada blizu Zagreba. Ove Srbe Beč je, kao dobre borce, primio u vojnu službu, da Habzburšku monarhiju brane od Turaka. Godine 1611. Srbima u Vojnoj Krajini (Vretaniji) patrijarh Jovan Kantul (sveštenomučenik, tri godine kasnije ubijen od Turaka) postavlja episkopa Simeona, koga zagrebački biskup i habzburška državna vlast primoravaju da ode u Rim i pred papom izjavi da prihvata uniju (unija podrazumeva očuvanje spoljašnjeg obreda Pravoslavne crkve uz prihvatanje papske vrhovne vlasti). Štetne posledice Simeonove delatnosti uklanja episkop Maksim Predojević, koji odbija naređenje cara Ferdinanda da ide u Rim po hirotoniju, i prima je od patrijarha pećkog Pajsija. Povela se velika borba srpskog naroda za očuvanje svog identiteta: godine 1626. zagrebački biskup izveštava o tome da su žumberački Srbi pounijaćeni, ali da ih ima još koji se bune zato što ih na to podstiču kaluđeri, koji su zbog toga pretučeni i proterani.
Beč na to odgovara da su i oni za uniju, ali da je opasno primenjivati silu jer su Srbi graničari prema Turskoj, i mogli bi se opet odmetnuti Turcima. (Srbi su, u ovim dokumentima, nazivani Rašani ili Raci, a drugačije i Vlasi.) Godine 1642, posle smrti vladike Maksima, papski nuncije u Beču pokušava da Srbima u Žumberku i u okolini nametne za episkopa latinskog fratra i srbomrsca Rafaela Levakovića, ali dvor, plašeći se pobuna Krajišnika, ipak prihvata srpskog kandidata, za koga papisti vele da je „najveći antikatolik od svih tamošnjih šizmatika”. Godine 1668, pod pritiskom zagrebačkog biskupa Petra Petretića, austrijski car Leopold oduzima srpskom episkopu marčanskom Gavrilu Mijakiću vladičanstvo, i na presto dve godine kasnije dovodi unijatu Pavla Zorčića. Svi pravoslavni kaluđeri marčanski su pohvatani i odvedeni u ropstvo na Maltu da budu veslači na galijama, da bi tako, posle dugih muka i robovanja, bili umoreni. Zbog navodnog učešća u zaveri Zrinskog i Frankopana, episkop Gavrilo biva bačen u tamnicu da bi 1686. godine bio umučen od papističke vlasti Habzburga.
Srbi su se opirali koliko i kako su mogli. U martu 1742. pisali su patrijarhu svome, Arseniju Četvrtom Šakabenti, sledeće pismo: „Otkad je prvi unijatski episkop Pavle Zorčić primio uniju, svagda i svi posle njega do sadašnjeg unijatskog episkopa Teofila Pašića činili su nasilje i mučiteljski, a ne učiteljski, primoravali nas na uniju, a najviše naše kaluđere Gomirce, tako da ih dosta ima po galijama i po tamnicama i po moru, a vezanje, odvođenje, robljenje i zatvaranje (kaluđera) našeg manastira Gomirja niko ne može izraziti”. Pritom, unijatski vladika Pašić ustoličen je uz pomoć vojske, i uz pretnje da će svako ko mu se protivi biti kažnjen smrću, uz konfiskaciju imovine. Srbi u pismu dodaju: „Mnogi naši ljudi su radi unijata Pašića bili celu godinu u Karlovcu okovani i ljutim robovanjem i zatvorom mučeni, a neki su u tamnici i pomrli. I doista, da nije naš manastir Gomirje ustao protiv Pašića i dao trošak za proces, kao što je uvek davao trošak i trud, učeći nas veri hrišćanskoj i braneći nas od unijata, zaista bi zauvek svi ostali unijati”. I godine 1758. Srbi iz Žumberka se žale karlovačkom vladici da pounijaćeni sveštenici vrše nasilje nad njima, dok oni imaju u vidu svoje pretke i spremni su da za svoju veru i umru. Unija je Srbima iz Žumberka vojnom silom nametnuta tek 1769.
Toliko o istinitosti reči kardinala Bozanića, koji je povodom obeležavanja četiri veka unijaćenja Žumberka za pravoslavne Srbe iz Bosne i Srbije tvrdio da su stigli iz nekakve „Turske Hrvatske”, i da su zagrebački biskupi iz „kršćanske ljubavi” pomagali uvođenje unije (oni su ustvari bili glavni podstrekači nasilja protiv pravoslavnih Srba, njihovog sveštenstva i monaštva, i, kao svi papisti kroz vekove, nemilosrdni uništitelji svih koji su odbijali da se potčine Rimu) I da ne zaboravimo: u hrvatskim istorijama unijaćenja piše da su na Žumberku živeli nekakvi „Vlasi”, nigde se ne pominje da je nasilje provođeno nad Srbima, koji su pounijaćeni pa pohrvaćeni (da i ne govorimo o tome što se danas pričaju priče o „hrvatsko-bizantskom obredu” koji nikad nije postojao).
Rimski propagandisti nisu uspevali tako lako. Dvesta franjevaca u Bosni držalo je svega tridesetak hiljada rimokatolika pod svojom duhovnom vlašću. Bosanski biskup Nikola Olović žali se da su 1675. u celoj Bosni uspeli da porime samo 51 dušu, i to uglavnom žene radi udaje.
No unijaćenje je ipak uspevalo u zapadnoj Hercegovini, Dalmaciji, na Kordunu, Baniji, kod Ličana. Pounijaćen je, videsmo, Žumberak. Metode su bile surove, gnusne, podle – ali, malo po malo… Laž, nasilje, obmana…
RAZBIJANjE SRPSKOG CRKVENOG KORPUSA
Deklaratorija Marije Terezije od 1779. godine (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) ubedljivo dešifruje zahteve današnje globalne Imperije da se SPC organizaciono prilagodi novoj političkoj karti Balkana. Naime, pravoslavnim Srbima iz Vojne granice Deklaratorijom su bile zagarantovane privilegije „u stvarima koje se tiču vere, savesti i verskih običaja”, pod uslovom predviđenim u čl. 38: „Zabranjujemo najstrože da se nijedan od Naših podanika ne rukopoloži za sveštenika i ne proizvodi za arhimandrita u Peći, ili drugom kome mestu u Turskoj… Isto tako, ne sme se ubuduće bez Naše najviše dozvole nijednom svešteniku koji dođe iz tuđih zemalja, pa ni onima koji se sada nalaze, bez naše izrične dozvole u našim naslednim zemljama, dalji boravak ovde dopustiti, nego ovi poslednji imaju se odmah proterati”.
Istu težnju za crkveno-organizacionim izolovanjem pravoslavnih Srba pod njenom upravom od drugih delova jedinstvenog crkveno-narodnog organizma pokazivala je i Mletačka Republika. Tako su odlukom mletačkog providura od 27. februara 1759. godine imali biti prognani iz provincije (Dalmacije i Boke Kotorske) svi popovi grčki i kaluđeri, koji su iz stranih država. Jedan izveštaj mletačkom Senatu iz prethodne 1758. godine pokazuje da je ovakva crkveno-teritorijalna izolacija mletačkih pravoslavnih Srba zamišljena kao prva stepenica u njihovom unijaćenju. Naime, u navedenom dokumentu se predlaže „iz državnog razloga” bezuslovna zabrana pravoslavnim sveštenicima da imaju kontakte sa drugim državama, među kojima se, pored Turske i Austrije, čije je pominjanje zbog mnoštva Srba u njima – razumljivo, navodi i to, Milaševom rečju, „poglavito Rusija” kao zemlja iz koje se „sije mržnja ne samo prema latinskim prelatima nego i protivu same države”.
U istoriji veliki pokušaji reforme života i rada SPC uglavnom su bili vezani za nastojanja imperijalnih sila da izmene srpski duhovni identitet. Grof Koler, poverenik habzburške carice Marije Terezije, sredinom XVIII veka sprovodio je takve reforme na teritorijama Srba u tzv. Vojnoj granici. On je ukidao proslavljanje srpskih svetaca u crkvenom kalendaru, krivotvorio pravoslavni katihizis, ukidao „drevne narodne običaje spojene i osveštane crkvenim kultom pogreba i opela”. Mita Kostić, izučavalac ovog perioda srpske istorije, kaže: „Dušu naroda naročito su pogađale oprezne, ali odlučne protivruske tendencije kulturno-prosvetne politike, koje su prekidale sve veze s Rusijom, zatirale u narodu svaki ruski trag i uopšte težile da emancipuju duhovni život Srba od ruskog uticaja. Iz spoljnopolitičkih razloga te tendencije su prikrivane, naročito one kulturno-prosvetnih reformi; njihovo dejstvo narod je osećao samo po progonima ruskih emisara i iseljeničkih agenata, prestancima rada ruskih škola i odlascima ruskih učitelja, po zatvorenoj granici za uvoz ruskih knjiga… Crkvene i školske knjige štampane u Kurcbekovoj štampariji iz kojih je cenzura izbrisala svaki pomen Rusije izazivalo je nelagodan osećaj usamljenosti u borbi za odbranu vere, svodilo je još jače sve brige na očuvanje vere i narodnosti i instiktivno je pojačavalo osećaj nepoverenja prema svim kulturno-prosvetnim reformama predviđenim u Regulamentu”.
METODE UNIJATSKOG DELOVANjA
Kad Srbin čuje reč „unija”, odmah mu na pamet pada unijaćenje njegovih predaka, koje je Vatikan sprovodio uz pomoć Mletaka i Habzburga, primoravajući decu Svetog Save da priznaju papu rimskog, a nudeći im da, za početak, sačuvaju svoj „grkoistočnjački” obred.
Reč „unija” nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru” makar umro od gladi; takođe, ne možemo ni izgovoriti ovu reč a da se ne setimo svih lukavstava i podlosti kojima su se služili latinski misionari da bi Srbe preverili. Između ostalog, u sanktpeterburškom časopisu Duh Hrišćanina (april 1863) Živojin Žujović, kao student ruske Duhovne akademije, objavio je članak Unijatstvo u Hercegovini, u kome takve metode opisuje. Pre svega, Žujović uočava da Vatikan i Beč daju ogromne pare za preveravanje pravoslavnih. Siromašne mladiće iz Hercegovine preuzimaju jezuiti i ulažu u njih: „Domaći život budućih fratara je takav da se bolji poželeti ne može: žive u pristojnim i urednim stanovima, imaju obilnu i ukusnu trpezu, nose prikladnu odeću, jednom rečju – sve što im je potrebno i više od toga, nalazi im se pri ruci…”
Učeći svoje vaspitanike „svakidašnjoj životnoj mudrosti, da im, na primer, lice bude prijatnim osmehom ukrašeno kad razgovaraju sa drugim ljudima, a naročito sa silnima ovoga sveta”, jezuiti, po Žujoviću, postižu svoj cilj: „Mladi Hercegovac, posle nekoliko godina provedenih u Rimu, već više nije Hrecegovac; sada je to ovejani katolik, papist i Italijanac! Za njega biste rekli da se rodio u kući prvog papinog miljenika: blag, uslužan, do krajnosti obziran. Sve što je u domaćem duhu, njemu je potpuno strano; sve što je drago njegovim zemljacima, ocu mu i majci, što je pre bilo drago i njemu samom, sada je za njega neobrazovanost i glupost… Još malo pa će mu sve što je njegovo rođeno postati do krajnosti odvratno”.
Čim mladi fratar dođe u rodni kraj, počinje da deluje među pounijaćenim Srbima, učeći ih da odbace svoj dotadašnji identitet, verski i nacionalni: „Čuje li samo fratar da unijat, pri susretu sa pravoslavnim, pozdravi ovoga po narodnom običaju: ‘Pomozi Bog, brate!’ i dobije od njega odgovor: ‘Bog ti pomogo, brate!’ odmah naređuje unijatu da to ubuduće ne čini. ‘Kad hoćeš da pozdraviš Vlaha, reci samo: Hvaljen Isus!’ (mada ovakav pozdrav nema gotovo nikakvog smisla na srpskom). ‘A i kako će tebi Vlah biti brat?’ ‘Kako da zovemo pravoslavne?’, pitaju ponizni unijati. ‘Zovite ih kudrovi (kudravi psi, na srpskom), repovi (reponje), rkaći (bikovi koji ruše ograde i nište useve)’“, svedoči Žujović o metodama antipravoslavne propagande.
Čuveni hercegovački arhimandrit Joanikije (Pamučina), koga Žujović citira, ovako opisuje svoj razgovor sa jednim Srbinom unijatom: „U jednom selu gde sam se i ja dogodio u kući siromašnog pravoslavnog hrišćanina, dođe mi u kuću domaćinov sused unijat. Posle kraćeg razgovora, zapitam ga ja: – Zašto vi toliko mrzite i svakojakim besčastnim imenom grdite svoju sabraću, pravoslavne Srbe? – Ne pitajte me, oče, za to sam se sad s svojim patrom svadija, pa me već i zbog ovoga sigurno neće mimoići neka beda! – Kakva to beda? – zapitam ga ja. – Takva da mi i za ono triba sutra (kada se budemo skupili u crkvu na bogosluženje) izit izvan puka. Pitali ste zašto mi ružećim imenima zove pravoslavne? A zar ne znate da nas patri maltene silom na to nateravaju? A evo kako je još pridikao pater.
Ja ga malopre upitam: – Hoće li se kudrovi spas, i hoće li i oni u raj? – Šuti! – jetko me je prekinuo fratar. – Kudrovska vira je nikakva (najgora) vira; oni nisu dostojni ni nositi ime ljudi! Kudrovi u Boga ne viruju, od njih nema gorij niko na ovom svitu; oni su iljadu puti grđi nego Turci, i bolje se iljadu puti poturčiti, nego njihovu viru primiti. Kogod ne viruje u svetog oca papu, on u raj ne more, okrom dite od sedam godišta. – Na to mu ja odgovorim: – Hoće li to biti tako, patre? I kako to tako da more bit, kad se oni mole Bogu kao i mi, i ispovidaju, i pričešćuju se, i poste i bolje nego mi?
Kako se samo razgnjevio na mene pater, kako me je pogledao. Prosto sam se prestrašio. Pa onda odjednom zagalami: – Ni jedne više, prokletniče… Dabogda zanimio! (nikakvij zakon i vira!) (…) Tako fratri postupaju sa nama”.
„Sutradan“ – nastavlja otac Pamučina – „pun žalosti i jeda pođem kod fratra, i pošto se obično pozdravimo, reknem mu: – Šta ste vi to more sinoć govorili pred prostim ljudima, zašto širite tako niske misli kao ono sinoć kad ste bili u tom i tom selu? Ili možda mislite da je ovo papina a ne turska zemlja, da su sve ovo puste njive, pa ste izneli svakog semena da sejete kuda vama drago? Varate se, ljubezni! Takvim propovedima vi samo unižavate sebe. Zar je jevanđelje to što ste vi sinoć govorili?Tako li vaša bogoslovija uči? – Donekle zbunjen mojim rečima, fratar mi dosta zaobilazno odgovori: – Zašto bih ja o vam ružno govorio, ta mi smo skoro jednoverci, i naša vira je od grčko-istočne samo u dva-tri riči razlučila? Ako sam sinoć što i besedija, besedija sam za Lutore i Kalvine.”
Arhimandrit Pamučina navodi još jednu vrlo interesantnu fratarsku propoved. Evo odlomka iz te propovedi, od reči do reči: „Nemojte se Bogom kleti, najbolje virujte u svetog oca papu, pa poštujte svoga redovnika isto kako Boga; jer vi Boga ne vidite i ne znate, no misto Boga gledajte svoga redovnika; pa kako god vam on kaže, onako je istina, isto kao da vam samij Bog kaže. Ja Boga vidim svaki čas, i da ja oću sad bi siša ovdi Isukrst, no ja neću, budući da ste vi grešni. Kudrovima (pravoslavnima) ništa ne virujte, i držite ih za nikakvu (ovde je reč nikakav upotrebljena opet u smislu uvredljivog nipodaštavanja) viru – i, ako morete, tajno da niko ne vidi, uradite im svako zlo, ubite ga, ukradite mu, slažite mu, odajte ga silnome, pa ne bi li se ova nikakva vira, što u svetog oca papu ne viruje, iskorenila; i ovo sve kad bi izvršili, bilo bi dovoljno za spasenje duša.”
Zar je onda čudno što su se pounijaćeni pa pokatoličeni Srbi odnarodili? I zar je čudno što su se od njih 1941. godine regrutovale najgore ustaše? Zar je čudno što su im samostani poput Širokog Brijega u Hercegovini i Petrićevca u Banjaluci bili sedišta?
Aleksandar Fjodorovič Giljferding, ruski folklorista, bio je od 1856. do 1859. godine konzul Ruske Carevine u Bosni. On je to odnarođavanje vrlo lepo zapazio: „Srbin katolik baca sve što je srpsko kao pravoslavno i neće da zna za srpsku otadžbinu i srpsku zemlju. On zna samo za svoju užu domovinu, pa se naziva Bošnjakom, Hercegovcem, Slavoncem, prema pokrajini gde se rodio. Svoj jezik ne naziva srpskim, nego bosanskim, hercegovačkim, dalmatinskim itd. Kad hoće da širi pojam o jeziku koji je jedan isti i u Bosni, i u Hercegovini, i u Slavoniji, on ga naziva ‘naškim jezikom’, jer ni sam nema opšte otadžbine, nema opšteg narodnog imena. Osim svoje uske oblasti, ima još samo jednu otadžbinu – a to je rimokatolička crkva”.
A onda je došao 20. vek. Stvorena je i „sveta” papina država „Nezavisna Država Hrvatska”, koja je odmah počela da radi na „obraćenju nesjedinjenih”. To nas je koštalo milion glava.
Uloga nadbiskupa Alojzija Stepinca (potonjeg kardinala) u NDH je više nego jasna: on je bio vojni vikar ustaške vojske, član državnog sabora NDH, krivac za prekrštavanje 250 hiljada pravoslavnih Srba u senci ustaške kame, branitelj NDH u Vatikanu, nosilac najviših odlikovanja NDH; jednom rečju, po italijanskom istoričaru Marku Aureliju Riveliju, „nadbiskup genocida”. I tog i takvog sadašnji papa Franja, inače hrvatski vaspitanik iz Argentine, sprema da proglasi za univerzalnog „sveca” univerzalne „crkve”. A nama beogradski nadbiskup poručuje da se manemo istorije i da se bacimo na filozofiju i teologiju. Što reče jedan cinik – ako nekom spališ kuću i pobiješ mu porodicu, ne možeš biti siguran da u toku večere s njim nećete doći i na tu temu.
NADBISKUP O NACIJI I VERI NA ISTOKU
Nadbiskup beogradski nas, po ko zna koji put, upozorava na opasnost autokefalnih crkava na istoku da budu previše poistovećene s nacijom. To navodno ugrožava univerzalnost hrišćanstva. Ove teze monsinjor Hočevar iznosio je i u svom predavanju pred vatikanskom ispostavom Pro Oriente u Beču početkom 2002. Naš ugledni akademik pokojni Dejan Medaković odlično je pročitao g. Hočevara, i u svom dnevniku Dani, sećanja u tomu sedmom pod datumom 16. april 2002. dao rendgenski snimak njegove misli: „U snažnoj nacionalnoj dimenziji u veri i crkvi, Hočevar vidi napredak ka najgrubljem ateizmu. Ne samo kod Srba već i kod drugih okolnih naroda, jaka je identifikacija pravoslavlja i nacionalnosti. On to označava kao paradoks, da se Srbi tretiraju kao pravoslavci i kad su nekršteni ili kada uopšte nisu religiozni. Kod Srba, kaže Hočevar, sv. Sava kao osnivač srpske autokefalne crkve baca u senku i samoga Isusa Hrista! Sv. Sava se u Srbiji slavi kao monah, vladika, podstrekač kulture, državnik i diplomata, što je stvorilo jedinstvenu simbiozu hrišćanstva i srpstva. Hočevar se zalaže za ‘očišćenu ortodoksiju’. Oproštaj od nacionalne crkve je početak reintegracije Hristove crkve. (…) Zabrinut je i što se u preambuli zakona o religiji naglašava da je Srbima pravoslavlje bitna oznaka. Treba paziti da u praksi ne dođe do diskriminacije. Kao primer, naveo je poštovanje Sv. Save u školama Vojvodine (…)“. Medaković veli: „Bitne su ove njegove teze. 1) Zalaganje za očišćenu ortodoksiju. Od koga ili čega? Od nacionalne crkve i njene identifikacije sa srpstvom? 2) Napuštanje nacionalnih crkava, kao glavne smetnje za buduće jedinstvo. 3) Jedinstvu dati teološku prednost. 4) Netačno i opasno tvrđenje o Vojvodini kao tradicionalno nesrpskoj i nepravoslavnoj teritoriji. (…) On uviđa da je glavna smetnja konačnom ujedinjenju crkava nacionalna tradicija kod pravoslavnih. Ona se mora izmeniti u korist ekumenske koncepcije”.
Istu ovu priču, koju je pre dvanaest godina pričao u Beču, nadbiskup Hočevar priča u beogradskoj Politici, samo „zakukuljeno, zamumuljeno, zadevećeno, zadesećeno” EU bajkama da se Vlasi ne dosete. A oni se nekako uvek dosete. Imaju vekovno iskustvo.
ŠTA JE SVETOSAVLjE?
Dakle, nadbiskupu Hočevaru smeta svetosavlje. Ali šta je ono? Da li je to antihrišćanski nacionalizam i etonfiletizam ili nešto sasvim drugo? Naravno, to je nešto sasvim drugo.
Ideja svetosavlja pojavila se početkom tridesetih godina 20. veka među studentima Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, koji su svoj časopis tako nazvali. Svetosavlje, po njima, nije puki etnofiletizam, nego srpski odgovor na poziv Hrista, Koji apostolima kaže: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio” [Mt. 28,19-20]. U predgovoru za knjigu oca Justina Popovića, Svetosavlje kao filosofija života vladika Nikolaj Velimirović veli: „Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u Svetom Savi Nemanjinom. Ovaj termin ‘Svetosavlje’ potekao je u naše vreme od mlađih studenata beogradskog bogoslovskog fakulteta, i već je ušao u opštu upotrebu kod Srba.” On je u poznatom predavanju Nacionalizam Svetog Save 1935. godine istakao da svetosavlje nema ničeg ni sa kakvim šovinizmom „Sava nije postao internacionalist, nego žarki evanđelski nacionalist. I kasnije kao starac, on nije dao da se do njegova srca dohvati šovinizam ili isključivost prema drugim narodima, bližim i daljnim, nego je pružao svoju pomoć svakom narodu Božjem na zemlji gde god je dolazio i gde god je mogao. Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svim narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge svetosavske vekove”.
Protojerej dr Dimitrije Najdanović je o svetosavlju zapisao: „Naša Crkva ispoveda jednu, svetu, sabornu i apostolsku crkvu. Nikad nikome nije palo na pamet da ispoveda nekakvu ‘svetosavsku’ crkvu. (…) Nijedan Srbin nije od pamtiveka do danas venčan u ime Svetoga Save nego Svete Trojice. Niti pričešćen presvetim i prečistim telom Svetoga Save, nego Gospoda i Spasa Isusa Hrista. Jednom reči, nijedna sveta tajna nije obavljena u ime Svetoga Save (…) Najmanje je Svetome Savi padalo na um ‘svetosavlje’. On je bio vasceo pravoslavac prevashodno svetogorskog pravoslavlja”.
Naročito tumačenje svetosavlja dao je Sveti Justin Ćelijski u svojoj već pomenutoj knjizi Svetosavlje kao filosofija života. Po njemu, koren propasti Zapada, koju Srbi mogu i moraju izbeći Hristom, jeste u antropocentrizmu čiji je preteča samozvani namesnik Gospodnji na zemlji, papa, čijeg se lažnog hrišćanstva Zapad postepeno odricao, tonući u ateizam i nihilizam.
Gde god da Srbin pogleda, tražeći svetlost Istine, on ugleda Hrista i Svetog Savu. Pogledavši u ‘fabriku idola’ evropske kulture, on ugleda smrt čije je poreklo egocentrizam. Nasuprot ovoj ilovačnoj ‘čovekomanijskoj piramidi egoizma’, utemeljenoj na ‘smrti Boga’, stoji Bogočovečanska kultura čiji je cilj preobraženje čoveka i prirode u eshatološki sjaj Nebeskog Jerusalima. Evropsko društvo, opsednuto izgradnjom ‘kristalnog dvorca’ (Dostojevski) u kome ćemo sami sebi biti ‘bogovi’, sklono utopizmu, ispunjeno ‘pohotom za stvarima’ nije uzor našem čoveku: Sveti Sava je, prosvećujući svoj narod Hristom, uveo isti u Crkvu, bogočovečanski organizam u kome je veći i uzvišeniji onaj koji više služi Bogu i bližnjima. Nasuprot individualističkom sebičnjaštvu Zapada, čiji je početak i kraj u papizmu, stoji saborno, sabrano i sabraćeno, osećanje zajedništva; nasuprot samovolji mase stoji sloboda dece Božje. Učitelj sabornosti, koji je od prvog do poslednjeg časa služio spasenju svoje braće i svih ljudi, sreći svoje otadžbine, budućnosti i večnosti, po ocu Justinu Popoviću – opet je Sveti Sava.
Ako se nadbiskup Hočevar nada da će se Srbi od ovakvog svetosavskog stava „pročistiti”, grdno se vara.
MOŽE LI PAPA U BEOGRAD?
Nadbiskup Hočevar maše činjenicom da Vatikan nije priznao „nezavisno Kosovo”, ali nam, makar i uvijeno, priznaje veliki uticaj Vatikana na Šiptare na Kosovu; uostalom, habzburški Beč, tako odan Vatikanu, glavni je tvorac šiptarskog nacionalnog programa u borbi protiv pravoslavnih Srba, a ko ne zna kako je Vatikan delovao među Arbanasima u 20. veku, treba da čita studiju dr Nikole Žutića o Vatikanu i Albaniji.
Što se papine posete svojim vernicima u Srbiji tiče, ja sam uvek i svagda za to. Papa može u Beograd. Kao šef države Vatikan, papa ima pravo da poseti presednika Srbije i premijera Vlade Srbije, da se sa njima, ovako EUropskim, grli i ljubi, da ih vodi za bele ruke pravo u Brisel (ionako su katolici tvorci EU). Kao poglavar rimokatolika, on u svako doba može da dođe u Beograd i poseti svoje vernike. Ko će to da mu zabrani? On jedino ne može da dođe u posetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer su pape i papisti vekovima nanosili toliko zla našem pravoslavnom narodu i našoj narodnoj Crkvi da bi papina poseta Srpskoj patrijaršiji bila uvreda za sve one koji su poklani zato što su odbili da se pokatoliče i pounijate. Jer, kako reče Vladika Nikolaj, ustaše su za svoju revnost u zlu, „dobro znanu svima,/ pohvale dobili iz pakla i Rima”.
Zato je priča nadbiskupa Hočevara o tome kako su katolici u Srbiji „robovi” jer im njihov poglavar ne dolazi u posetu obična, mada medijski šarena i srceparatelna, laža. Papa zna da se u Srbiji broj rimokatolika kreće oko pet odsto. To nije ništa u odnosu na velike i tradicionalno rimokatoličke zemlje. Njemu je cilj da se, ako dođe u Beograd, grli i ljubi sa patrijarhom i episkopima SPC, da postigne još jedan poen u globalističkom šahu koji igra u ime vašingterne i lihvarske internacionale (i, naravno, u ime svih onih vekova koje su njegovi preci proveli u pokušajima da prevere Srbe na Balkanu).
Zato ne verujemo nadbiskupu Hočevaru i njegovoj leporekoj priči. Jer mi, Srbi, gadni smo „šizmatici”. Odavno smo otišli od Rima, odvojili se od papske laži i vatikanske izdaje hrišćanskih vrednosti (što ne znači da među rimokatolicima nema dobrih ljudi, koji se trude da žive hrišćanski, i što ne znači da u Srbiji rimokatolici treba da budu građani drugog reda, i što ne znači da smo zaboravili da je verska trpeljivost jedna od najvećih vekovnih vrlina srbskog naroda, koji je, čak i na svoju štetu, pevao: „Brat je mio koje vere bio”). Tako smo gadni mi, Srbi, stolećima. Recimo, papski vizitator Petar Masarek u 17. veku odgovara pismom na interesovanje vatikanske Kongregacije za propagandu vere i kaže da su Srbi „uporni u veri zbog neznanja i prostote”, „mrze ljude rimskoga zakona i da se ne mogu preobratiti (sono incorvertibili) podržavani u tome od svojih episkopa, monaha i sveštenika”.
Šta nas, u svemu ovome, rastužuje? To što nemamo jasan odgovor na pitanje gda su sada (osim časnih Bogu znanih izuzetaka) naši episkopi, monasi i sveštenici da nas podrže u borbi da ostanemo to što jesmo. To je sekiralo i akademika Dejana Medakovića, koji u pomenutom dnevničkom zapisu veli: „Ono što zabrinjava odnosi se na apsolutnu nespremnost Srpske patrijaršije da se suoči sa ovako velikim brojem problema, sa akterima koji unapred sagledavaju buduće političke i ideološke zamke. Kao da cela grmljavina savremenog sveta prolazi mimo njih, a većina episkopa Srpske crkve sedi zadovoljna i sebi dovoljna. Bilo kakvo i bilo čije upozorenje neće ih probuditi iz njihovog slatkog dremeža. Ne treba se začuditi ako ih zatekne i ono najgore, a pre svega izolacija iz svih životnih tokova”.
Ipak i ipak, posle svega (i pre svega), molitvama Svetoga Save i sve Nebeske Srbije, ostaćemo to što jesmo: sono inconvertibili, neobrativi u papsku veru, koja je ustvari zemaljska politika, iz koje je Hristos odavno proteran. Ko postane obrativ, konvertibilan, na osnovu primljene konvertibilne valute i svih slasti koje Vatikan nudi, taj više i nije Srbin, pa ma kakva znanja i zvanja imao. Srbi su uvek bili, jesu i biće sa nepokolebivim Pilipendom, a ne sa prevericom Kljakom i njegovima.
Amin, Bože daj da ostanemo to što jesmo!
