MILE MILOŠEVIĆ
Zašto javnim prostorom vladaju teme oligarhijske strukture koja se definitivno uspostavile za ovih 15 godina
Odjednom buknula, javna rasprava o kriterijumima uzdrmala je društvo. Ona se, po svemu, otvorila na ritualnom i prilično sporednom predmetu doktorata, umesto na središnjem pitanju kompetencije i odgovornosti, kojim bi se konačno načelo stanje masovnog mučnog otaljavanja sveta i života u Srbiji, koji svakim danom postaju sve proređeniji.
To je život sa sve manje mogućnosti i slobode, samim tim bez dostojanstva, koji više nije ni obaveza ni pitanje našeg stila. On je to posebno gledajući na stil postkatastrofičnog perioda, koji je atrofirao na donatorski marketing sa poznatim humanistom Markom Blagojevićem, na kostimirane priloge, a zapravo u tihi rast cena komunalija, uz već divljački rast poreza, beskurpulozno smanjenje socijalnih davanja, uz priču kako, eto, sad neće biti smanjene plate i penzije, još ne, što se svodi na kupovinu mira između sve više ljudi sa sve manje destojanstva. Samoosuđeni na bedu i sramotu otupelog preživljavanja i konačnu osobinu bestijarijuma grabeži, sve smo pomirenije, svi životarimo, ili nam se čini da nije tako?
Sve se razlilo u raspravu o životnom stilu elite, uz, dabome, veličanje specifičnih razlika, jer ovo jeste njihova priča, za narod nevidljiva, i to ne iz ptičje,već iz odlučujuće perspektive – postignuća, koje ni jedni ni drugi nemaju. Nema ostvarenih doprinosa životu Srbije – ni u kulturi, ni poretku, ni ekonomiji, još manje u sreći ljudskog stanja u Srbiji. Konkurencija i dostignuće su u šarlatanstvu i špekulaciji u svakom segmentu strukture, u svakoj spori funkcije. Uostalom, koliko je srpskih doktorata moglo i vredelo da doživi bilo kakvu primenu? Umesto toga, ritualno isprazan sukob opijenih klošmerleovskih taština i moći, nušićevski se prikrio unutar sebi svojstvenih margina nestvarnog komešanja, i najverovatnije će tamo ostati.Jer vrana vrani ne kopa oči, osim što je ponovo pokazala celovitu anatomiju slučajnosti bez vrednosti u Srbiji, nemajući volje i dara, ne otkrivajući za sebe svet stvarnih ljudskih briga i potreba. Neće se prekkimuti sa odavnim lažnim predstavljanjem, nemoguće je kad su sve uradili da ne bude tako?
TEME KOJE ZABAVLjAJU
Pritom, eto i dokaza, čak bez pogleda na istoriju,da nije reč o iskliznuću iz nekad boljeg vremena, nego o suštinskom nedosezanju slobode u Srbiji. Dakle, nije reč o tome kako se treba setiti zaboravljenih kriterijuma, posebno ne onih koji odlučuju o kulturnijem životu, nego je reč o nerazumevanju, koje se očajno bavi sporednim pojavama poremećenih kriterijuma umesto centralnih. Jer kriterijuma i ne može biti bez centralnih tema. Na sceni su samo teme oligarhijske strukture u eliti koja se definitivno uspostavile za ovih 15 godina.
Zato ne iznenađuje svojim izborom medija-tema koje ih zabavljaju, jer sama tranzicija izrodila je takav oligarhiski sistem, on nije posledica neuspešnih tranzicija društava rasno lošijih naroda. I otuda se u tom zaokruženom svetu rascepljenosti srlja u konflikt sekularizovanog sveta negativnih sloboda.
Pristojnost kod njih nije vrlina koja proizlazi iz mira društva, već iz formalnog pragmatizovanja osionosti, uz tek nešto civilizovanijeg fukoovskog disciplinovanja zatvorom i medikalzacijom normalnosti. U tom svetu opšta tehnološka panoptička kontrola, kao NSA, je pravilo a ne eksces, ona postaje tradicija dugog trajanja koja završava u etikeciji surovosti i podlosti,u pravu i u sistemu. To je ono što oni razumeju kao osnovu i očekuju da je drugi prihvate kao meru ljudskog sveta. Za sve nanaviknute narode to se pokazalo kao tranzicija sa svim rezultatima: koliko se god upinjali da joj izmene prirodu i pronađu neizgledni mir, makar u savesti, na kraju se podređuju zahtevima tranzicije i iznutra i spolja.
Uostalom,to nametanje medijskih tema jeste još jedan od uobičajenih američkih proizvoda u unapređenju javnosti i demokratije, koji, na sreću, nema potencijal da totalno određuje mišljenje, ali svakako sam izbor i sadržaj tema pruža dobru mogućnost da se raspozna u kakvom sistemu se živi i kakvoj socijalnoj strukturi. U našem slučaju, pošto mi nemamo naše analize sadržaja medija, nismo ni u mogućnosti da naučno utvrdimo na osnovu diskursa i tema koji je sistem i kakva socijalna struktura u kojoj živimo, nego prepričavamo naše utiske prepoznajući kako dominantne teme i odnos prema njima pripadaju domaćim oligarhiskim strukturama i inocentrima moći, budući da nema tema koji se neposredno tiču naroda. Zatrpavaju nas svetskim vestima, zabavom – od uobičajeno američke do turske, aferama i sujetama. Na osnovu onih nazovi ozbiljnih, kao i neozbiljnih tema, sa dosta pouzdanom verovatnoćom može se izreći da se teme ne tiču naroda osim kroz oblike sprdnje i parodije za pravdom žednog sveta. Umesto toga, oligarhijski struktuirane elite se zabavljaju i međusobno prepucavajuuz svoj loš smisao za stvarnost i humor.
IDIOTI I POŽELjNE KREATURE
Tako osvedočena uloga medija potvrđuje javnosti da je tek tercirala u ciklusu izgradnje oligarhiskih struktura osetljivih na zapadne kuhinje. Ništa drugo nisu radile ni mnoge druge institucije, premrežane zapadnjačkim strukturama pomoći, grantova i sardnje.I sve se završilo na izborima 2014, kad nijedna nacionalna stranka više nije predstavljala društvenu činjenicu. Preostala je samo oligarhijska struktura, kao i bulumenta poslušnika i cirkuzanata, kojih se ni narod ni država ne tiču niti ti tangira njihov izbor na vlast i ostanak, kjer oni su hrabro integrisani u istu mrežu sa Zapada. Anglosaksonci to zovu demokratijom, dok su nemački autori utoliko bolji što je zovu minimalnom demokratojom,registrujući prirodu medijalizovanih društava, globalistički korporativizovanih odnosa, koji polako, ali sigurno razjedaju baš svaku državu. Naravno, i svakog čoveka, redukujući ga na puko nesvesno želja i raspoloženja.
Utoliko se teme pokazuju jednako važnim kao i institucije – one neposredno govore u kakvom ili,još važnije, čijem svetu živimo: da li svetu naroda ili oligarhije? Svejedno da li se tiče našeg života ili njihove zabave i igara moći, odogovornost medija ne može biti isključena jer jasno je kako su oni zabavište oligarhije. Zato je i poželjno da takve medije opslužuju idioti ili kreature kao Kristijan Amanpur, kojoj se priviđa uvek sve što zatreba. Utoliko, kada bi preovladale teme većine u medijima, moglo bi se govoriti o merilima društvenog mira i imalo bi smisla to zvati vlašću naroda.
